Emigranti kao izvor žive sile, to je sada jedna od nerešivih dilema. Sećate li se novinara koji je vorholovskih pet minuta slave iskoristio tako da promoviše nacizam kao pogled na svet? Naravno da se sećate g. Martensa; ovo je samo blaga ironija na to kako se iz javnog prostora brzo potiskuju događaji.
U talasu novih vesti i klikbejtova koji aktuelnost događaja dovode do minornosti i besmisla, njega sve manje spominju. Trapavost ili smišljena retorska provokacija da Ruse izjednači sa nacistima nije mu uspela ni u jednoj ravni. Podsetimo na to da je dotični u jednoj jedinoj rečenici potvrdio ono što Rusi već godinama o nacizmu govore.
Na vrhu aktuelnosti stalno se smenjuju akteri, ali ovaj gospodin neće tek tako izbeći pažnju koju je toliko želeo. Drugačije će biti od onoga kako bi to njemu odgovaralo, ali šta se tu može – nikad dva dobra zajedno, zar ne ?
U čemu je problem? U tome kako stvari izgledaju na terenu, daleko od sala za pres–konferencije. Ruska „kokoška“ kljuca, gotovo neprimetno. Ukrajinci napuštaju jedno po jedno mesto proglašavajući ga nebitnim („skraćuju linije“, kako se to u OKW nekada govorilo ezopovskim jezikom). Luke na Dunavu su u kolapsu. Periodično se razmenjuju tela mrtvih i katastrofalnom odnosu 13:1; tako je bar bilo pri ovoj, najnovijoj razmeni. Neočekivano je mnogo mrtvih tela na ukrajinskoj strani i broj se stalno povećava.
Međutim, to podstrekivače ovog sukoba ne brine mnogo. Njih mnogo više brine kako stići do „živih tela“ koje treba obući u atraktivne uniforme, okititi čičak–ševronima pretećih naziva, dati nešto para, naoružati oružjem koje pristiže sa svih strana… Ali, topovskog mesa je sve manje! Odavno na brojnim kanalima više nikome nisu interesantni snimci lova na ljude. Snimatelji su se izveštili, a gledaoci su sve izbirljiviji. Ako nema snimka gde se neki kandidat za rov na originalan način rešio komisije za prikupljanje „dobrovoljaca“ (čuvena TCK, Територіальний центр комплектування та соціальної підтримки), onda to više nije interesantno.
Eto nas i kod pitanja koje dotični novinar nije stigao da postavi, a ono je neizbežno: kako prikupiti još žive sile za dalji sukob? To je u suprotnosti s logikom namere da se rat skrati i žrtve Ukrajine izbegnu. Ali, ne budimo strogi – ko danas od novinara traži elementarnu logiku, zasnovanu na Dekartu ili Spinozi? Čitaoci pročitaju uglavnom naslove ili ono čuveno – link u komentarima, dok servisi na telefonima odavno nude da umesto njih rezimiraju tekst. Zašto da se muče čitajući?
Za ukrajinske izbeglice znamo. Ni naša iskustva, nažalost, nisu mala. Preseljavali su se narodi milom ili silom (uglavnom silom), putovali su „vlakovi bez voznog reda“, uništavano je kolektivno pamćenje i nacionalni legitimitet mnogih generacija. Nama se čak pripisuje da smo inspiratori termina etničko čišćenje, no time se sada nećemo baviti. Imamo i mi šta da pamtimo: gledali smo tuđu muku, prognane i izbeglice iz Ruske Imperije; pre toga je cela država doživela Albansku golgotu. I naše zarobljenike zahvatila je operacija „Kilhoul“.
Razjasnimo ukratko značenje pojmova koji se najčešće s ovom problematikom vezuju:
- Apatrid ili lice bez državljanstva je osoba koju nijedna država ne smatra svojim državljaninom po svom zakonu. Pojam je detaljnije definisan Konvencijom UN iz 1954. godine.
- Emigrant je lice gledano iz države porekla (onaj ko odlazi).
- Imigrant je lice gledano iz nove države (onaj ko dolazi).
- Migrant: opšti naziv za svaku osobu u pokretu, bez obzira na smer.
- Prognano lice je osoba koja je bila prisiljena da napusti svoj dom i mesto boravka usled ratnih sukoba, etničkog čišćenja ili nasilja, te je potražila utočište i zaštitu na drugoj teritoriji.
- Proterano lice (deportovano): strani državljanin koji je zvaničnom odlukom države udaljen iz neke zemlje zbog kršenja zakona.S tim u vezi je i pojam zabrana ulaska u određenu državu. Sva lica koja su u procesu migracije teorijski mogu postati predmet ove mere.
Svi ovi nazivi mogu se odnositi ne samo na pojedinca, već na mase ljudi, pa i cele etničke grupe.
Naveli smo samo osnovne pojmove. Uz svaki od njih vezano je mnoštvo podvrsta, izuzetaka, normi, propisa, uredbi i konvencija.
Nansenov pasoš i tragika izbeglištva
Kako je Evropa reagovala posle Prvog svetskog rata i kakava je iskustva tada nakupila, ne sluteći da će tek stizati talasi novih beskućnika? Srpski narod je pobedio iskušenje progona, nečuvena zverstva i žrtve, pa su nam prva iskustva s ruskim imigrantima bila jasnija. Rusi prave veoma preciznu razliku u statusu. Dok mi njih uopšteno zovemo izbeglicama, oni koriste mnogo preciznije i stepenovane izraze: proterani, raseljeni, deportovani, ljudi bez otadžbine, a emigranti svakako. Izbegavaju i ljute se kad ih zovemo izbeglicama (беженцы).
Objašnjenje jeste jednostavno i logično: najveći broj „izbeglica“ nije otišao svojom voljom, pri čemu glagol „izbeći, pobeći“ ni približno ne obuhvata to značenje. Mnogi bi ostali na svojim ognjištima da nije bilo smrtne opasnosti. Strah nije bio uzrok nego sredstvo. „Bela emigracija“ i njihovi potomci sebe smatraju isključivo prognanima, a nikako beguncima. Podsetimo da zakon poznaje mogućnost izbeglištva i zbog elementarnih nepogoda, odnosno katastrofa, ali je jasno da u ovom tekstu nije o tome reč.
Prvi međunarodno priznat dokument kojim je Liga naroda pokušala da legalizuje status ljudi koji su mimo svoje volje napustili državu u kojoj su živeli bio je Nansenov pasoš, međunarodni dokument i san svih emigranata. Napomenimo da je navedeni dokument kolokvijalno dobio to ime, te da on nije formalno u istom rangu kao pasoši suverenih država. Radi lakšeg praćenja teksta mi ćemo ga tako i zvati. Tehnički gledano, on je bio neka vrsta međunarodne lične karte za privremenu upotrebu. Izdavan je u periodu od 1922. do 1938. godine i smatra se da je oko 450.000 lica dobilo tu dragocenu ispravu s kojom su potom mogli dalje da regulišu svoj životni status i proširuju prava državljanstva.
Komesar Lige nacija za pitanja izbeglica, Norvežanin Fritjof Vedel-Jarlsberg Nansen (Fridtjof Wedel-Jarlsberg Nansen) lično je osmislio način raspodele, kriterijume i važnost dokumenta. Te godine kada je usvojen njegov predlog dobio je i Nobelovu nagradu za mir. Isprave su najpre izdavane ruskim emigrantima, a zatim i licima iz drugih zemalja koja nisu mogla dobiti običan pasoš. Konkretan, grafički oblik i pogodnosti usvojeni su na međudržavnoj konferenciji organizovanoj od trećeg do petog jula 1922. godine.
Imaoci pasoša imali su pravo kretanja unutar država učesnica konferencije i nisu bili podložni ograničenjima koja su bila nametnuta apatridima. Odlukom Lige naroda od 12. juna 1924. godine izdato je oko 320.000 pasoša Jermenima koji su izbegli genocid 1915. godine. Tokom Drugog sv. rata, 1942. godine, pasoš su priznale vlade 52 države i on je postao prvi putni dokument za izbeglice. Nansenov pasoš bio je privilegija na osnovu koje se dobijao novi putni dokument, ratifikovan Konvencijom UN o statusu izbeglica iz 1951. godine.
Da bi lice dobilo Nansenov pasoš, trebalo je da se steknu dva uslova:
- Da poseduje bilo kakav identifikacioni dokument kojim dokazuje ko je.
- Uverenje da je lice zaista emigrant (ulazna dokumenta, policijski zapisnik pri dolasku u neku zemlju, itd).
U pasoš su lepljene marke od pet franaka s Nansenovim likom. One su bile simbol pravne snage dokumenta. Prihod od ovih maraka korišćen je za osnivanje Fonda kojim je olakašavano preseljenje pre svega u Južnu Ameriku. Fondom je upravljalo posebno telo u kome su se nalazili predstavnici Saveta Lige naroda i predstavnici Upravnog tela Međunarodne organizacije rada. Emigantske organizacije su imale mogućnost lobiranja za trošenje sredstava. Na Desetom zasedanju Lige naroda (septembar 1929. godine) odlučeno je da se „deo sredstava ostvarenih prodajom Nansenovih maraka koristi za dopunjavanje fondova osnovanih za pomoć zaslužnim izbeglicama“. Posle Nansena i Nansenov međunarodni biro dobio je 1938. godine Nobelovu nagradu za mir.
Danas se o statusu emigranata, izbeglica, prognanih lica i apatrida brine Visoki komesarijat Organizacije ujedinjenih nacija za izbeglice (United Nations High Commissioner for Refugees, UNHCR). Poznat je i kao Agencija za izbeglice Organizacije ujedinjenih nacija (United Nations Refugee Agency – UN Refugee Agency). Da li će međunarodna zajednica ispoštovati konvencije koje je sama donela i priznati pravo raseljenih Ukrajinaca (Rusa, i drugih) da ostanu gde jesu ukoliko procene da je povratak u postojbinu neizvestan i promašen? Videli smo mnogo puta do sada kako se poštuje međunarodno pravo, a posebno u kolikoj je koliziji sa pravdom.
Ne možemo ni naslutiti da li će sebično zatvoriti granice, pooštriti kriterijume ili (ako bude za to imala snage) preusmeriti reke naroda i nove seobe koje teku Evropom od Bliskog i Srednjeg istoka, Afrike, Ukrajine ka severu i zapadu Evrope, odrediti nove kvote, itd. Šta ako prisili migrante da se vrate u svoju zemlju gde ih čeka uniforma, puška i Rusi koji odavno nemaju iluzija protiv koga sve ratuju? Vidimo kako se tumači smirivanje žarišta od kojih je sve poteklo.
Podsetimo opet – nije spomenut mir, već ubrzanije istrebljivanje Rusa kako bi se došlo do mira…a odnos 13:1 govori nešto drugo. Zato će sledeće pitanje biti upravo status višemilionskog broja emigranata. Ono što se može sada videti jeste odsustvo jasno uobličene želje da se taj problem reši. Možda bi trebalo pažljivije slušati reči onog novinara jer je očigledno da on ništa slučajno nije do sada izgovorio.
