Američko-saudijski nuklearni sporazum objavljen 22. jula otvorio je vrata američkim kompanijama za izgradnju nuklearne infrastrukture u kraljevini, ali je istovremeno pokrenuo pitanje koje Vašington već godinama pokušava da odloži: ko će kontrolisati saudijski pristup obogaćivanju uranijuma. Sporazum bi trebalo da važi 30 godina i još mora da prođe proceduru u Kongresu, gde će njegov sadržaj biti suočen sa ozbiljnim otporom dela stručnjaka i političara.
Najveća zabrinutost odnosi se na mogućnost da Rijad dobije pravo da na sopstvenoj teritoriji razvija tehnologije koje se mogu koristiti za proizvodnju goriva za reaktore, ali i kao osnova za vojni nuklearni program. Američki predsednik Donald Tramp izjavio je dan kasnije da je sporazum potpuno uslovljen normalizacijom odnosa Saudijske Arabije sa Izraelom i pristupanjem Abrahamovim sporazumima.
Istovremeno je tvrdio da saudijsko obogaćivanje uranijuma neće biti dozvoljeno. Problem je što nijedan od tih uslova nije jasno naveden u prvobitnoj objavi sporazuma. Dodatnu sumnju izazivaju izveštaji o poverljivim aneksima čiji sadržaj nije dostupan javnosti ni stručnjacima koji pokušavaju da procene stvarne obaveze dve strane, piše Foreign Affairs.
Saudijska Arabija u međuvremenu ne čeka završetak političke rasprave, već završava mali istraživački reaktor i razmatra ponude kompanija iz Kine, Francuske, Rusije i Južne Koreje za izgradnju dve nuklearne elektrane. Pitanje zato više nije da li će Rijad razvijati nuklearnu energiju, već pod kojim pravilima, sa čijim reaktorima i koliko daleko će mu biti dozvoljeno da razvije sopstveni ciklus goriva.
Američki „zlatni standard“ našao se pod pritiskom
Vašington je godinama od nuklearnih partnera zahtevao da se odreknu domaćeg obogaćivanja uranijuma i prerade istrošenog goriva. Takva ograničenja predstavljaju osnovu američkog „zlatnog standarda“, zamišljenog da civilni program ne preraste u infrastrukturu sposobnu za proizvodnju materijala za nuklearno oružje.
Saudijska Arabija odbijala je da unapred prihvati takvu zabranu. Rijad tvrdi da zemlja sa velikim rezervama uranijuma ne treba zauvek da zavisi od uvoza goriva, posebno ukoliko susedne države raspolažu razvijenim nuklearnim kapacitetima.
Popuštanje Saudijcima stvorilo bi presedan za druge države regiona. Turska, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati mogli bi da zatraže ista prava, dok bi Iran američko-saudijski dogovor koristio kao dokaz da se pravila primenjuju različito u zavisnosti od političkih savezništava.
Rijad već bira između Amerikanaca, Kineza i Rusa
Saudijski nuklearni program nije više samo politička najava. Kraljevina završava izgradnju malog istraživačkog reaktora zasnovanog na argentinskom projektu, čime stvara prvu domaću bazu za obuku stručnjaka i razvoj nuklearnih institucija.
Za gradnju dve velike nuklearne elektrane Saudijci su dobili ponude Kineske nacionalne nuklearne korporacije, francuskog EDF-a, ruskog Rosatoma i južnokorejske kompanije KEPCO. Američke firme sada pokušavaju da uđu u posao uz podršku sporazuma koji bi im obezbedio politički i pravni okvir.
Rijad je konačnu odluku odlagao dok traju pregovori sa Vašingtonom, ali nema nameru da beskonačno čeka. Kina i Rusija mogu da ponude manje političkih uslova, dok Francuska i Južna Koreja raspolažu iskustvom u gradnji velikih reaktora za izvoz.
Trampova administracija zato ne pregovara samo o neširenju nuklearnog oružja. U pitanju su milijarde dolara vredni ugovori, dugoročno snabdevanje gorivom, održavanje postrojenja i politički uticaj nad jednom od najvažnijih energetskih sila sveta.
Banka goriva kao izlaz iz opasne igre
Jedno od predloženih rešenja jeste osnivanje regionalne banke nuklearnog goriva u Saudijskoj Arabiji. Uranijum bi se obogaćivao i skladištio kroz međunarodno kontrolisan sistem, umesto kroz potpuno nacionalni saudijski program.
Takav model mogao bi Rijadu da obezbedi sigurno snabdevanje reaktorima, a da pritom ograniči pristup tehnologijama koje omogućavaju prelazak sa niskoobogaćenog na visokoobogaćeni uranijum.
Regionalna banka mogla bi da snabdeva i druge bliskoistočne države, čime bi se smanjila potreba za stvaranjem više odvojenih postrojenja za obogaćivanje. Kontrola bi morala da uključuje strogi međunarodni nadzor, evidenciju materijala i zabranu izdvajanja goriva za nacionalne vojne programe.
Vašington ipak mora da ubedi Rijad da je zajednički sistem bolji od potpune tehnološke samostalnosti. Saudijska Arabija već ima dovoljno novca, političkog uticaja i ponuđača da nastavi bez američke pomoći, dok bi popuštanje oko obogaćivanja moglo da otvori vrata nizu nacionalnih nuklearnih programa od Persijskog zaliva do istočnog Mediterana.
