Tramp ruši sopstveno opravdanje za rat: Saudijskoj Arabiji dopušta obogaćivanje uranijuma

Informacija koja je trebala da izazove politički potres provukla se u Vašingtonu gotovo neprimećeno kroz vikend-vesti. Trampova administracija okvirno je pristala da Saudijskoj Arabiji dozvoli ograničeno obogaćivanje uranijuma na sopstvenoj teritoriji, kao i moguću preradu plutonijuma, objavio je CNN pozivajući se na dokumenta i izvore upoznate sa pregovorima.

Predlog ne bi zahtevao da Rijad prihvati Dodatni protokol Međunarodne agencije za atomsku energiju, koji inspektorima daje šira prava pristupa objektima, podacima i lokacijama povezanim sa nuklearnim aktivnostima. Umesto tog međunarodnog režima, kontrola bi bila uređena bilateralnim sporazumima između SAD i Saudijske Arabije.

Dokument još nije potpisao Donald Tramp, iako su američki i saudijski pregovarači usaglasili njegove ključne delove još tokom jeseni 2025. godine. Američko Ministarstvo energetike je 18. novembra zvanično objavilo da su pregovori o civilnoj nuklearnoj saradnji završeni, ali tada nije otkrilo da sporazum sadrži mogućnost domaćeg obogaćivanja i prerade plutonijuma.

Teheranu su zbog obogaćenog uranijuma godinama nametane sankcije, pretnje i inspekcije, dok su američki i izraelski napadi javnosti prodavani kao navodna operacija sprečavanja razvoja nuklearnog oružja. Rijadu se sada nudi pravo na istu osetljivu tehnologiju, bez najšireg oblika međunarodnog nadzora koji Vašington traži od država koje ne smatra dovoljno poslušnim. Razlika se očigledno ne nalazi u centrifugama, procentima obogaćenja ili mogućnosti prerade plutonijuma, već u političkom položaju države koja ih poseduje.

Iran je američki protivnik, dok je Saudijska Arabija veliki kupac američkog oružja, investitor u privredu SAD i oslonac Vašingtona na Arapskom poluostrvu. Tehnologija koja se u iranskim rukama predstavlja kao razlog za rat, u saudijskim rukama postaje deo „istorijskog civilnog partnerstva“.

CNN navodi da je sporazum trenutno na Trampovom stolu, ali da je potpisivanje odloženo zbog rata sa Iranom i mogućeg protivljenja u Kongresu. Zvanično potpisivanje usred američkih udara na Iran razotkrilo bi kontradikciju koju Bela kuća teško može da objasni: Vašington bombarduje jednu državu pod izgovorom sprečavanja zloupotrebe obogaćenog uranijuma, dok drugoj državi istovremeno odobrava obogaćivanje i moguću preradu plutonijuma pod znatno blažim uslovima.

Sporazum bez presedana i nadzor sklonjen iz Beča u Vašington

Predloženi dokument pripada kategoriji sporazuma 123, nazvanih po članu američkog Zakona o atomskoj energiji. Takav sporazum predstavlja pravni uslov da američke kompanije drugoj zemlji prodaju nuklearne materijale, opremu, reaktorske komponente i određene tehnologije.

Američko Ministarstvo energetike navodi da sporazumi 123 uređuju velike transfere nuklearne opreme i materijala, tehničku saradnju, istraživanja i pitanja nadzora. Formalno se predstavljaju kao jedno od sredstava američke politike neširenja, ali se njihovi konkretni uslovi razlikuju u zavisnosti od političkih odnosa Vašingtona sa državom potpisnicom.

U slučaju Saudijske Arabije, iz CNN-a tvrde da dokument sadrži posebnu odredbu kojom se dozvoljava ograničeno domaće obogaćivanje uranijuma i moguća prerada plutonijuma.tbg Jedan izvor takvu odredbu opisao je kao potez bez presedana za ovu vrstu američkog sporazuma. Tačni procenti dozvoljenog obogaćivanja, količine materijala i tehnička ograničenja nisu javno poznati.

Obogaćivanje uranijuma i prerada istrošenog goriva predstavljaju dve najosetljivije faze nuklearnog gorivnog ciklusa. Isti pogoni koji proizvode gorivo za elektrane mogu, uz promenu načina rada, dodatne kaskade centrifuga i dovoljno vremena, da stvore materijal znatno višeg stepena obogaćenja. Prerada omogućava izdvajanje plutonijuma iz istrošenog reaktorskog goriva.

Većina država koje koriste nuklearne elektrane nema sopstvene pogone za obogaćivanje. Gorivo kupuju od velikih proizvođača i dobijaju ga u unapred pripremljenim paketima, bez potrebe da na svojoj teritoriji grade najosetljiviji deo nuklearnog ciklusa.

Saudijska Arabija trenutno ima sveobuhvatni sporazum o zaštitnim merama sa MAAE. Rijad je krajem 2024. ukinuo zastareli Protokol o malim količinama, čime je formalno proširio obaveze prema Agenciji. Ipak, prema spisku MAAE važećem 30. juna 2026, Saudijska Arabija nema na snazi Dodatni protokol.

To znači da nije precizno tvrditi da bi saudijski program bio potpuno van nadzora MAAE. Problem je što bi se odvijao bez pojačanih ovlašćenja koja Dodatni protokol daje inspektorima za pristup širem krugu informacija, nuklearno povezanim lokacijama i neprijavljenim aktivnostima. Sama MAAE navodi da Dodatni protokol značajno povećava njenu sposobnost da potvrdi da se sav nuklearni materijal koristi u mirnodopske svrhe.

Vašington bi umesto toga uspostavio sopstvene bilateralne zaštitne mere sa Rijadom. Sjedinjene Države bi tako istovremeno postale dobavljač tehnologije, politički pokrovitelj programa i glavni kontrolor ograničenja koja su same ugovorile.

Razlika u odnosu na sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima je ogromna. Abu Dabi je u sporazumu sa SAD iz 2009. godine prihvatio Dodatni protokol MAAE i pravno se odrekao obogaćivanja uranijuma i prerade plutonijuma na svojoj teritoriji. Američki Stejt department tada je taj aranžman predstavljao kao novi standard civilne nuklearne saradnje.

Saudijska Arabija bi, prema sadašnjem nacrtu, dobila upravo ono čega su se Emirati odrekli. Takav presedan bi drugim državama dao osnov da pitaju zašto bi prihvatile stroža ograničenja od Rijada, posebno ukoliko raspolažu većim tržištem, strateškim položajem ili novcem kojim mogu da utiču na odluke Vašingtona.

Šest stotina milijardi razloga za američki dvostruki standard

Bela kuća odbila je da CNN-u odgovori na konkretna pitanja o sporazumu. Novinare je uputila na izjavu američkog ministra energetike Krisa Rajta, koji je u novembru 2025. govorio o dovođenju američke nuklearne tehnologije u Saudijsku Arabiju i „čvrstoj posvećenosti neširenju“.

Raj­tova formulacija otkrila je da će zaštitne mere biti bilateralne, ali nije pomenula da bi Saudijci mogli da obogaćuju uranijum ili prerađuju plutonijum. Zvanična objava američkog Ministarstva energetike sadržala je svega nekoliko rečenica i nije ponudila tekst sporazuma, tehničke priloge niti precizne granice saudijskih aktivnosti.

Odlaganje Trampovog potpisa zato nije beznačajno. Prema izvorima CNN-a, deo članova Kongresa smatra da Bela kuća čeka pogodniji trenutak kako ne bi odmah izazvala dvostranačku rezoluciju o neodobravanju. Sporazumi 123 moraju proći proceduru pred Kongresom pre nego što stupe na snagu, pa bi objavljivanje spornih odredbi moglo da pokrene pokušaj njihovog blokiranja.

Rat sa Iranom dodatno komplikuje trenutak. Tramp je upravo obogaćeni uranijum koristio kao jedno od javnih opravdanja za američke napade, pa bi potpis kojim se Saudijskoj Arabiji dopušta obogaćivanje pokazao da pravila nisu univerzalna. Jedna država se zbog iste tehnologije bombarduje, dok druga dobija američke reaktore, zaštitne sporazume po meri i dozvolu da razvija sopstveni gorivni ciklus.

Odgovor se nalazi u mnogo prizemnijoj računici. Saudijska Arabija se u maju 2025. obavezala na ulaganja vredna 600 milijardi dolara u Sjedinjene Države. Istog dana objavljen je paket američkog naoružanja, obuke i vojne podrške vredan gotovo 142 milijarde dolara, koji je Bela kuća proglasila najvećim takvim sporazumom u istoriji.

Partnerstvo je u novembru prošireno budućim isporukama aviona F-35, kupovinom gotovo 300 američkih tenkova i drugim ekonomskim i vojnim ugovorima. Američka administracija time vezuje saudijsku odbranu, energetiku i tehnološku infrastrukturu za kompanije iz SAD, dok Rijad zauzvrat dobija pristup sistemima koji drugim državama nisu dostupni. citeturn221565search0

Novac sam po sebi ne objašnjava sve. Vašington želi da spreči Saudijsku Arabiju da se za nuklearne elektrane, gorivo i tehničku pomoć obrati Kini ili Rusiji. Dopuštanje ograničenog obogaćivanja predstavlja cenu zadržavanja Rijada u američkom industrijskom i bezbednosnom sistemu.

Saudijska Arabija time dobija mnogo više od elektrane. Dobija znanje, infrastrukturu, stručni kadar i političko priznanje prava da kontroliše ključne delove gorivnog ciklusa. Čak i bez odluke o izradi nuklearnog oružja, takav program bi zemlju približio statusu nuklearne države na pragu, sposobne da skrati put do vojne opcije ukoliko političko rukovodstvo jednog dana donese takvu odluku.

U analizi Oružje Online od 23. septembra 2025. godine, „Koja država bi mogla sledeća da dođe do nuklearnog oružja, ako Vašington dozvoli?“, Saudijska Arabija je izdvojena zajedno sa Južnom Korejom kao najozbiljniji kandidat. Ključni deo naslova nije bio pitanje koja država poseduje dovoljno novca i znanja, već dodatak „ako Vašington dozvoli“.

Samo tri dana ranije, 20. septembra 2025, tekst „Saudijska Arabija pod nuklearnim kišobranom Pakistana“ ukazao je da je Rijad već pokušao da dođe do nuklearnog odvraćanja bez sopstvene bojeve glave, oslanjajući se na strateški sporazum sa Islamabadom i pakistanski arsenal.

Naša analiza iz januara 2026, „Islamski NATO na vidiku“, taj razvoj je smestila u širu osovinu Saudijske Arabije, Pakistana i Turske. Saudijski kapital, pakistansko nuklearno oružje i turska vojna industrija još su tada stvarali blok čiji se značaj ne može meriti samo brojem potpisanih sporazuma.

Novi nacrt sa Vašingtonom dodaje element koji je tom lancu nedostajao. Rijad više ne bi imao samo pakistanski kišobran i američke bezbednosne garancije, već i mogućnost da na svojoj teritoriji razvija najosetljivije delove nuklearnog gorivnog ciklusa.

Pitanje postavljeno u septembru 2025. sada dobija znatno konkretniji odgovor. Sledeća država koja se približi nuklearnom pragu možda neće biti ona koja prekrši američka pravila, već ona kojoj Bela kuća proceni da ta pravila više ne moraju da važe.