Rat protivvazdušne odbrane u Ukrajini sve manje se vodi samo radarima, raketama i procentima oborenih ciljeva, a sve više novcem, fabrikama i brzinom kojom zalihe nestaju. Rusija u jednom udarnom talasu kombinuje balističke i krstareće rakete sa desetinama ili stotinama znatno jeftinijih dronova, prisiljavajući Kijev da odgovara presretačima čija se cena meri milionima dolara.
Ukrajinska vojska se pritom ne oslanja samo na sopstvene sisteme, već na zapadne baterije Patriot, NASAMS, IRIS-T i druge sisteme koji su prethodnih godina isporučivani u velikim količinama. Njihova tehnička vrednost nije sporna, ali savremeni vazdušni rat otkriva ozbiljnu ekonomsku slabost: odbrana jednog cilja često košta višestruko više od sredstva koje je poslato da ga uništi.
Jedna ukrajinska javna analitička grupa pokušala je da izračuna cenu te neravnoteže na primeru ruskog napada na Kijev 19. jula. Prema podacima ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva, u napadu je korišćena 41 raketa i 125 dronova različitih tipova. Procenjena vrednost samo raketnog dela udara iznosila je između 150 i 180 miliona dolara. Cena ukrajinskog pokušaja presretanja, prema istoj analizi, mogla je da dostigne između 350 i 450 miliona dolara.
Takva razlika znači da je odbrana Kijeva tokom jedne noći verovatno koštala najmanje dvostruko više od ruskih raketa koje su krenule prema gradu. Dronovi dodatno pogoršavaju računicu, jer svojom brojnošću zasićuju radare, otkrivaju položaje baterija i primoravaju posade da troše municiju čak i kada je cena cilja višestruko niža od cene presretača.
Procena troškova ruskog napada zasniva se na nezvaničnim podacima ukrajinskih i zapadnih analitičara o cenama raketa, pa navedeni iznos ne treba posmatrati kao precizan finansijski bilans. Cena pojedinačnog projektila zavisi od tipa, serije, ugrađene elektronike i načina na koji se računaju troškovi razvoja, proizvodnje i logistike.
Podaci o zapadnim presretačima poznatiji su jer se pojavljuju u američkim ugovorima i dokumentima o nabavci. Raketa PAC-3 MSE, namenjena sistemu Patriot i presretanju balističkih i drugih zahtevnih ciljeva, košta više od četiri miliona dolara po komadu.
Dve ili tri rakete od po četiri miliona za jedan ruski cilj
Protivvazdušna odbrana retko lansira samo jedan presretač na prioritetnu metu. Radi povećanja verovatnoće uništenja, na jednu rusku raketu uglavnom se ispaljuju dva projektila, dok u složenijim uslovima broj može porasti na tri.
Ukrajinska analiza zato koristi prosek od približno 2,5 rakete-presretača po jednom napadnutom cilju. Takva taktika je vojno razumljiva, jer promašaj jedne rakete može da znači pogodak u komandno mesto, elektranu, fabriku, skladište ili gusto naseljeni deo grada.
Finansijska posledica je brutalna. Dve rakete PAC-3 MSE koštaju više od osam miliona dolara, dok tri podižu cenu jednog pokušaja presretanja iznad 12 miliona. Ukrajinska PVO tokom napada ne koristi samo Patriot. U borbu se uključuju jeftiniji raketni sistemi, lovačka avijacija, mobilne grupe sa mitraljezima, topovi i sredstva za elektronsko ometanje, naročito protiv sporijih dronova.
Uprkos tome, balističke rakete i drugi brzi ciljevi zahtevaju najskuplje presretače, dok smanjuju verovatnoću presretanja na minimum. Jeftinija raketa nije zamena za PAC-3 MSE ukoliko nema dovoljnu brzinu, visinu dejstva, preciznost ili mogućnost da presretne cilj u završnoj fazi leta.
Na osnovu broja oborenih ciljeva koje tvrde ukrajinske vlasti, analitička grupa procenjuje da je Ukrajina samo na presretače mogla da potroši između 350 i 450 miliona dolara. Stvarna cifra zavisi od toga koliko je raketa zaista lansirano, koji sistemi su korišćeni i koliko prijavljenih obaranja odgovara stvarnom stanju.
Dodatni problem predstavlja činjenica da neuspešno lansiranje proizvodi isti finansijski trošak kao uspešno. Presretač koji promaši cilj ne može da bude vraćen u skladište, dok se protiv sledeće dolazeće rakete mora lansirati novi.
Ruska strana koristi upravo tu neravnotežu. Mešoviti udarni paket može da sadrži skupe balističke rakete, podzvučne krstareće projektile, mamce i mnogo jeftinije dronove koji dolaze iz više pravaca i na različitim visinama.
Posada PVO ne zna uvek unapred koji cilj nosi bojevu glavu, koji služi kao mamac, a koji pokušava da otkrije položaj radara. Svaki objekat koji leti prema važnoj meti mora da bude praćen i, u određenim uslovima, napadnut.
Ruske fabrike povećavaju pritisak na zapadne zalihe
Cena jednog napada nije jedino merilo ekonomskog rata. Podjednako je važno koliko brzo obe strane mogu da nadoknade potrošeno oružje. Prema podacima koje navodi ukrajinska analiza, Rusija mesečno proizvodi više od 100 raketa različitih tipova. Lockheed Martin u istom periodu proizvodi približno 70 presretača PAC-3.
Takvo poređenje nije potpuno ravnopravno. Ruska brojka obuhvata više klasa projektila različitih cena i složenosti, dok je PAC-3 specijalizovana raketa namenjena presretanju zahtevnijih ciljeva. Industrijska neravnoteža ipak ostaje očigledna. Jedan američki proizvođač mora istovremeno da popunjava zalihe vojske Sjedinjenih Država, snabdeva Ukrajinu i ispunjava ugovore sa drugim korisnicima sistema Patriot.
Rusija svoje rakete proizvodi prvenstveno za sopstvene potrebe. Svako povećanje serije neposredno se pretvara u dodatne udare, dok zapadna proizvodnja mora da bude raspoređena između Evrope, Bliskog istoka i Azije. Kijev se zato ne suočava samo sa pitanjem koliko baterija Patriot poseduje, već koliko raketa može da dobije svakog meseca. Lanser bez municije ne predstavlja protivraketni štit, bez obzira na kvalitet radara i obučenost posade.
Još drastičnija računica već se vidi na Bliskom istoku. Američke i savezničke snage troše skupe presretače protiv još povoljnijih balističkih raketa i jeftinijih dronova, dok se istovremeno povećava potražnja za zaštitom baza, luka, gradova i energetskih postrojenja. Napadač ne mora da probije odbranu svakim projektilom. Dovoljno je da protivnika natera da tokom svakog talasa potroši više novca, više presretača i više proizvodnog vremena nego što je bilo potrebno za pripremu napada.
Ukrajinske posade zato moraju da određuju prioritete. Balistička raketa koja leti prema Kijevu dobija najskuplji presretač, dok se sporiji dronovi prepuštaju topovima, mobilnim grupama i sistemima elektronskog ratovanja, čak i kada takav izbor povećava rizik da deo njih stigne do cilja.
Svaka nova ruska raketa može biti proizvedena za sledeći udarni talas, dok svaki potrošeni PAC-3 ulazi u red sa američkim, evropskim, bliskoistočnim i azijskim naručiocima koji čekaju isti proizvodni pogon.
