Sjedinjene Države šire logističku mrežu za rat na Bliskom istoku prema jugoistoku Evrope, dok ljudski i finansijski gubici rastu, a Iran sve otvorenije preti državama koje američkoj vojsci ustupaju baze, aerodrome i vazdušni prostor. Bugarska je odobrila raspoređivanje osam američkih aviona za dopunu gorivom u vazduhu i do 250 pripadnika pratećeg osoblja u vazduhoplovnoj bazi Bezmer.
Američki kontingent trebalo bi da ostane od 24. jula do 1. oktobra 2026. godine, sa zadatkom da podržava operacije na Bliskom istoku. Vašington se pozvao na sporazum iz 2006. godine kojim je Bezmer dobio status zajedničkog vojnog objekta, ali izbor trenutka jasno povezuje novo raspoređivanje sa ratom protiv Irana. Avioni-tankeri omogućavaju borbenim letelicama da duže ostanu u vazduhu, menjaju pravce prilaska i izvode udare na udaljenostima koje bi bez dopune gorivom zahtevale mnogo veći broj baza.
Teheran je odmah upozorio Sofiju da ne dozvoli korišćenje bugarske teritorije za podršku američkim napadima. Iranska poruka dolazi u trenutku kada su američki objekti u drugim državama regiona već postali mete raketnih napada. Korpus islamske revolucionarne garde tvrdi da je u Jordanu gađao prostor na kojem su bili parkirani američki transportni avion C-17 i patrolni avion P-8 Posejdon, iako satelitski snimci za sada ne pokazuju vidljiva oštećenja.
Pentagon istovremeno navodi da je rat već koštao najmanje 37,5 milijardi dolara, da su stotine američkih vojnika ranjene i da su zalihe precizne municije ozbiljno smanjene. Administracija zato priprema zahtev za još 116 milijardi dolara, od čega bi desetine milijardi bile potrošene na nastavak operacija i obnavljanje arsenala. Dok se američka logistika širi prema Bugarskoj, Vašington istovremeno gura novu sirijsku vlast prema mogućem napadu na Hezbolah u Libanu, čime bi sukob sa Iranom mogao da dobije još jedan front.
Bugarski parlamentarni odbor za odbranu već je odobrio američki zahtev. Produženje boravka posle 1. oktobra trenutno se ne razmatra, ali privremena raspoređivanja u ratnim operacijama često se produžavaju ukoliko se intenzitet sukoba ne smanji. Centralna komanda SAD odbila je da komentariše raspoređivanje aviona-tankera u Bugarskoj. CENTCOM je saopštio da iz razloga operativne bezbednosti ne govori o kretanju snaga niti o mogućim budućim promenama njihovog rasporeda.
Ćutanje američke komande ne menja funkciju aviona koji stižu u Bezmer. Tankeri nisu odbrambeni sistem namenjen zaštiti Bugarske, već ključna karika u vazdušnim operacijama velikog dometa. Njihovo prisustvo povećava vreme koje američki lovci, bombarderi, izviđački avioni i platforme za elektronsko ratovanje mogu da provedu iznad istočnog Mediterana i Bliskog istoka. Omogućava i rasterećenje baza koje su već izložene iranskim raketnim i bespilotnim napadima.
Bugarska je i ranije pružala sličnu podršku Sjedinjenim Državama, uključujući privremeno raspoređivanje američkog aviona-tankera na aerodromu u Sofiji. Novi kontingent je ipak mnogo veći i dolazi tokom otvorenog rata, kada Iran više ne skriva da teritoriju država domaćina smatra delom američke vojne infrastrukture.
Bezmer ulazi u ratnu logistiku, Iran odgovara preko Jordana
Teheran je upozorio Bugarsku da ne dozvoli korišćenje baze za podršku napadima na iransku teritoriju. Slične poruke prethodno su upućene Velikoj Britaniji i državama Bliskog istoka u kojima su raspoređene američke snage.
Iranska doktrina odgovora sve manje pravi razliku između jedinice koja neposredno izvodi napad i države koja joj obezbeđuje pistu, gorivo, radare, logistiku ili vazdušni prostor. Takav pristup znatno širi broj mogućih meta.
Bugarska nije u neposrednom dometu većine iranskih taktičkih raketa koje se koriste protiv baza u Persijskom zalivu, ali njeno uključivanje povećava rizik od sabotaža, sajber napada i drugih oblika odgovora. Sofija se odobravanjem američkog zahteva pomera iz političke podrške u neposrednu logističku ulogu.
Koliko Iran ozbiljno shvata mrežu američkih baza pokazuje i najnoviji napad na Akabu, jordanski lučki grad na obali Crvenog mora, udaljen približno dva kilometra od izraelske granice.
Izraelski mediji izvestili su o eksplozijama u tom području, dok su se detonacije čule i u Eilatu. Stubovi dima primećeni su u pograničnom prostoru između Jordana i Izraela.
Iranska državna televizija Pres TV saopštila je da je Korpus islamske revolucionarne garde balističkim raketama gađao parking američkih vojnih aviona na Međunarodnom aerodromu Kralj Husein u Akabi. Prema iranskoj verziji, među metama su bili transportni C-17 Globmaster III i protivpodmornički patrolni P-8 Posejdon.
Teheran je tvrdio da jordanski sistem Patriot nije uspeo da presretne rakete i da je uništeno nekoliko američkih aviona. Satelitski snimci nastali nakon udara, međutim, ne pokazuju vidljivu štetu na aerodromu niti potvrđuju uništenje C-17 i P-8.
Nema nezavisne potvrde da su rakete direktno pogodile prostor na kojem su se nalazile američke letelice. Moguće je da su projektili pali u blizini aerodroma, da su promašili mete ili da su delimično presretnuti.
Razlika između iranskih tvrdnji i dostupnih snimaka ne umanjuje političku poruku napada. Akaba se nalazi nasuprot Eilatu, u prostoru u kojem se jordanska, izraelska i američka vojna infrastruktura nalaze na veoma malom rastojanju.
Izraelska baterija „Gvozdena kupola“, raspoređena kod Eilata, dan ranije je presrela ostatke iranskih raketa koji su se približavali izraelskoj teritoriji. Najnoviji napad pokazao je koliko lako udari na američke objekte u Jordanu mogu da se preliju prema Izraelu, čak i kada izraelske mete nisu neposredno gađane.
Iran je tokom trenutne runde sukoba uglavnom izbegavao direktne udare na Izrael, usmeravajući vatru prema američkim snagama i opremi u drugim državama regiona. Takav izbor meta do sada je pomagao da izraelska vojska ne uđe punim kapacitetom u novu fazu rata.
Raketa koja padne nekoliko kilometara od Eilata ipak predstavlja upozorenje da ta granica može veoma brzo da nestane. Svaki pogrešan proračun, kvar sistema navođenja ili uspešno izraelsko presretanje iznad pogranične zone može proizvesti ostatke i eksplozije na izraelskoj teritoriji.
Vašington sada pokušava da deo aviona i logistike udalji od neposrednog dometa iranskih raketa. Raspoređivanje tankera u Bugarskoj uklapa se u pokušaj da se stvori dublja mreža podrške, razvučena od Velike Britanije i jugoistočne Evrope do ostrvskih i zalivskih baza. Takva mreža povećava otpornost američkih operacija, ali širi broj država koje Iran može da optuži za neposredno učešće u ratu.
Više od 500 ranjenih, račun od 37,5 milijardi i zahtev za još 116 milijardi
Rat protiv Irana počinje da otkriva razliku između javnih saopštenja Pentagona i podataka koji procure do američkih medija. Zvanično je potvrđeno 482 ranjenih američkih vojnika, dok je Asošijejted pres, pozivajući se na svoje izvore, objavio da je stvaran broj premašio 500.
Donald Tramp je istovremeno izjavio da je od početka rata poginulo 18 američkih vojnika. Broj ranjenih i broj poginulih ne predstavljaju iste kategorije, ali zajedno pokazuju da američka kampanja više nije operacija bez ozbiljnih ljudskih posledica. Pentagon nije objavio jedinstven i detaljan pregled mesta, vremena i okolnosti svih gubitaka. Američke baze bile su izložene balističkim raketama, krstarećim projektilima i dronovima, dok deo povređenih može poticati i od incidenata tokom presretanja, uzbuna i intenzivnog operativnog tempa.
Ministar odbrane Pit Hegset rekao je senatorima da je četiri i po meseca sukoba koštalo Pentagon približno 37,5 milijardi dolara. Iznos obuhvata dosadašnje troškove i deo projektovane potrošnje, ali ne predstavlja konačan račun Administracija namerava da zatraži dodatnih 70 milijardi dolara za pokrivanje ratnih izdataka i kupovinu novog oružja. Pentagon priprema još jedan zahtev od približno 46 milijardi dolara za proširenje proizvodnje i isporuke municije.
Ukupan novi zahtev tako dostiže 116 milijardi dolara. Unutar tog paketa najmanje 21 milijarda bila bi namenjena zameni precizno vođenog oružja već potrošenog tokom operacija protiv Irana.
Potrošnja municije postala je jedna od glavnih tema saslušanja u Senatu. Američke snage koriste skupe presretače, krstareće rakete, avionske bombe i drugo precizno oružje tempom koji je izazvao zabrinutost senatora obe stranke. Poseban problem predstavljaju protivraketni sistemi THAAD. Prema konzervativnim procenama, samo upotrebljeni presretači ovog sistema mogli su da koštaju više od 4,5 milijardi dolara.
Ta cifra ne obuhvata troškove Patriota, mornaričkih raketa SM-3 i SM-6, krstarećih raketa Tomahawk, avionskog naoružanja, sati leta, tankera, bombardera, nosača aviona i popravke opreme oštećene u iranskim udarima.
Značajne troškove snose i Izrael, Jordan i države Persijskog zaliva koje koriste sopstvene sisteme protivvazdušne odbrane kako bi presretale iranske projektile usmerene prema američkim objektima ili njihovom vazdušnom prostoru.
Senatori su pritiskali zvaničnike Pentagona da objasne koliko dugo takav tempo može da bude održan. Pitanje više nije samo koliko košta rat sa Iranom, već šta ostaje u američkim skladištima za mogući sukob u Pacifiku.
Vojni planeri godinama upozoravaju da bi rat protiv Kine ili Severne Koreje trošio preciznu municiju brzinom koja bi višestruko premašila sadašnju kampanju. Iran, država sa znatno manjim ekonomskim i vojnim mogućnostima od Kine, već je primorao Pentagon da traži desetine milijardi dolara za dopunu arsenala.
Rokovi proizvodnje predstavljaju dodatni problem. Napredni presretači i krstareće rakete ne mogu da budu proizvedeni za nekoliko nedelja samo zato što je Kongres odobrio novac.
Proizvodne linije zavise od ograničenog broja dobavljača, stručnih radnika, raketnih motora, elektronike i eksplozivnih materijala. Povećanje proizvodnje zahteva godine, dok se zalihe u ratu visokog intenziteta troše za nekoliko meseci.
Sukob sa Iranom tako istovremeno prazni skladišta i otkriva strukturne slabosti američke odbrambene industrije. Pentagon pokušava da taj problem reši novcem, dok se avioni-tankeri šalju i u Bugarsku kako bi se održao isti operativni tempo. Ratna mreža se u međuvremenu širi i na kopnu.
Izraelski mediji objavili su, pozivajući se na sirijski bezbednosni izvor, da je predsednik Ahmed el Šara (Džolani) pripremio vojne planove protiv Hezbolaha koji bi mogli da budu aktivirani ukoliko to zatraži Donald Tramp.
Prema istom izvoru, postoji ozbiljna razlika između onoga što sirijske vlasti govore javno i planova koji se razmatraju iza zatvorenih vrata. Visoki zvaničnici bezbednosnog aparata navodno su izdali instrukcije da se deluje protiv svakog prisustva Hezbolaha na sirijskoj teritoriji i da se njegova infrastruktura demontira.
Džolani je više puta javno negirao nameru da vojno interveniše u Libanu. Istovremeno su se pojavili izveštaji o gomilanju sirijskih snaga duž granice, naročito prema Balbek-Hermelu i dolini Beka, područjima u kojima Hezbolah ima snažno prisustvo.
Tramp je tokom sastanka sa libanskim predsednikom Džozefom Aunom ponovo izneo ideju da bi Sirija mogla da uđe u Liban i pomogne u razoružavanju Hezbolaha. Američki predsednik pohvalio je Džolanija, tvrdeći da je ujedinio Siriju i da se dugo borio protiv Hezbolaha.
„Želeo bi da dođe i uradi nešto sa Hezbolahom. On se dugo bori protiv Hezbolaha. Mislim da bi to bilo veoma efikasno. To je nešto o čemu razmišljam“, rekao je Tramp.
Odnos između sadašnje vlasti u Damasku i Hezbolaha ima duboku ratnu pozadinu. Libanska šiitska organizacija borila se na strani Bašara el Asada, dok je Džolani u prvim godinama sirijskog rata komandovao ogrankom Al Kaide i pripadao pobunjeničkom bloku koji je pokušavao da sruši vlast u Damasku. Promena režima nije uklonila taj sukob. Pretvorila ga je u moguću novu liniju američkog i iranskog obračuna.
Libanski list Al-Ahbar objavio je da je iračka vlada već uputila oštro upozorenje Damasku. Bagdad je navodno poručio da bi svaki sirijski napad na Hezbolah ili šiitsku zajednicu u Libanu imao neposredne posledice po samu Siriju. Iračke oružane frakcije povezane sa Iranom ne bi posmatrale takav razvoj sa strane. Poruka preneta Damasku bila je jasna: svaki sirijski korak prema Libanu mogao bi biti praćen iračkim korakom prema Siriji.
Džolani se nalazi pod snažnim pritiskom jer opstanak njegove vlasti zavisi od američke podrške, ublažavanja sankcija i prihvatanja nove sirijske administracije na Zapadu. Odbijanje direktnog Trampovog zahteva moglo bi da ugrozi upravo tu zaštitu. Napad na Hezbolah ipak bi otvorio znatno širi sukob. Iračke frakcije mogle bi da pređu u Siriju, Iran bi mogao da izvrši direktne raketne udare na Damask, a Liban bi ponovo postao aktivno ratište.
Sjedinjene Države bi time dobile dodatni pritisak na jednog od ključnih iranskih saveznika, dok bi se iranske snage i regionalne organizacije razvukle preko više pravaca. Cena bi bila opasnost od novog sektaškog rata koji bi spojio Siriju, Liban, Irak, Iran, Jordan i Izrael u jedinstven lanac sukoba.
Svaki sirijski korak prema Libanu sada nosi mogućnost iračkog ulaska u Siriju i iranskih udara na Damask, dok svaka nova evropska baza uključena u američke operacije dobija sopstveno mesto na iranskom spisku upozorenja.
