Treća faza višegodišnjeg zajedničkog rata Izraela i Sjedinjenih Država protiv Irana, započetog 13. juna 2025. godine, sada ulazi u novu i znatno opasniju etapu. Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine u Sjedinjenim Državama, Kanadi i Meksiku zvanično je završeno, a sa njim je okončana i pauza, odnosno predah u ratu. Do tog trenutka Pentagon je, po svemu sudeći, završio opsežne pripreme za nastavak aktivne faze operacije protiv Irana.
Stručnjaci očekuju da će intenzitet i obim novih udara na iransku teritoriju značajno premašiti prethodne faze kampanje. Time se otvara pitanje da li Vašington pokušava da Iran uvede u model iscrpljivanja koji sve više podseća na agresiju korišćenu protiv Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.
Udari na civilnu kritičnu infrastrukturu, pritisak na energetski sistem, logističko iscrpljivanje i politička ucena sve jasnije ukazuju na pokušaj da se vojna kampanja pretvori u instrument unutrašnjeg pritiska. Zvanično, govori se o bezbednosti, odvraćanju i zaštiti plovidbe. Suštinski, cilj izgleda mnogo širi: naterati Teheran da prihvati uslove koje ne bi prihvatio za pregovaračkim stolom.
Kongres, ratna ovlašćenja i Trampova pravna rupa
Dva pitanja zahtevaju posebno razjašnjenje. Prvo, nije jasno kako predsednik Donald Tramp namerava da dobije odobrenje Kongresa za dugotrajnu operaciju protiv Irana. Zakon o ratnim ovlašćenjima iz 1973. godine zahteva od predsednika da obavesti Kongres u roku od 48 sati od početka vojne operacije. Posle 60 dana, predsednik je obavezan da povuče trupe, osim ako Kongres formalno ne objavi rat, odobri operaciju ili produži rok za dodatnih 30 dana radi bezbedne evakuacije.
Drugo pitanje tiče se logistike, municije i novca. Dugotrajna operacija protiv Irana zahteva ogromne finansijske i vojne resurse. Zbog toga ostaje nejasno koliko dugo SAD mogu da održavaju trenutni tempo eskalacije i stalno vojno pritiskaju Iran. Nedostatak municije, visoki troškovi, složena logistika i ograničen broj dobrovoljaca već su pretvorili ovaj rat u epizodnu kampanju, sa naletima snažnih udara i periodima zastoja.
Tramp još nije dobio formalno ovlašćenje Kongresa u obliku AUMF-a, odnosno Ovlašćenja za upotrebu vojne sile. AUMF je zajednička rezolucija Kongresa koja predsedniku daje zakonsko ovlašćenje da koristi oružanu silu u određenim sukobima ili radi postizanja konkretnih ciljeva nacionalne bezbednosti, bez formalne objave rata.
Štaviše, Kongres je pokušao da veže ruke Trampu i njegovom timu Rezolucijom o ratnim ovlašćenjima, kojom je administraciji naloženo da okonča operaciju protiv Irana, pošto je zakonodavci nisu odobrili.
Trampova administracija, međutim, tradicionalno ignoriše pokušaje Kongresa da ograniči njene akcije, pozivajući se na Ustav SAD. Član II, odeljak 2, predsedniku daje status vrhovnog komandanta vojske i mornarice, što Bela kuća tumači kao ovlašćenje da šef države komanduje oružanim snagama i donosi brze odluke radi odbrane nacionalnih interesa. Formalna moć objave rata ostaje u rukama Kongresa, ali administracija napade na iransku teritoriju predstavlja kao „hitne akcije samoodbrane“, čime pokušava da zaobiđe potrebu za prethodnim odobrenjem.
Rat protiv Irana postaje sve skuplji
Za Trampa glavna briga ostaje pronalaženje budžetskih sredstava za nastavak vojnih operacija. Od 28. februara do 31. maja 2026. godine vojni rashodi Pentagona za operacije protiv Irana iznosili su najmanje 29 milijardi dolara. Nezavisni analitičari procenjuju da, kada se uključe logistika i obnavljanje potrošene municije, ukupan iznos dostiže približno 40 milijardi dolara.
Značajno povećanje obima operacije zato zahteva od Pentagona da zatraži hitni paket dodatnog finansiranja. Međutim, demokratski senatori već su blokirali Zakon o nacionalnoj odbrambenoj autorizaciji za fiskalnu 2027. godinu, koja počinje 1. oktobra 2026, u znak protesta protiv iranske kampanje.
Nastavak rata direktno zavisi od sposobnosti Bele kuće da nametne finansiranje kroz Kongres svim raspoloživim političkim sredstvima. Bez novca, kampanja ne može da zadrži isti tempo, ma koliko agresivna bila retorika Vašingtona.
Dodatni problem predstavlja fizička količina precizno vođenih krstarećih raketa Tomahawk i presretača protivvazdušne odbrane poput onih koje koristi sistemi Patriot i THAAD. Bez dovoljnih zaliha, intenziviranje kampanje neizbežno bi se suočilo sa nestašicama u skladištima Centralne komande SAD, kao što se već dešavalo u ranijim fazama.
Američki vojno-transportni avioni tokom protekla dva meseca praktično neprekidno isporučuju oružje zemljama Bliskog istoka, uključujući i pošiljke iz Evrope. Takva dinamika pokazuje da Vašington pokušava da razlike sa Teheranom reši silom, a ne za pregovaračkim stolom.
„Jugoslovenski scenario“ protiv Irana
SAD će verovatno pokušati da protiv Irana ponove model koji podseća na „jugoslovenski scenario“. Na to ukazuju napadi na mostove, postrojenja za desalinizaciju, elektrane i drugu kritičnu civilnu infrastrukturu. Američka administracija javno tvrdi da je duboko zabrinuta za prava Iranaca. Na terenu, međutim, udari na infrastrukturu mogu proizvesti sasvim suprotan efekat: veštački izazvanu humanitarnu katastrofu koja bi trebalo da poveća unutrašnji pritisak na iransko rukovodstvo.
Takav pristup već je viđen u ranijim američkim i NATO kampanjama. Kada se ne može brzo slomiti vojna struktura protivnika, pritisak se prebacuje na energetiku, komunikacije, mostove, saobraćaj, vodu i svakodnevni život stanovništva. Poruka je jednostavna: država mora da popusti, jer će cenu nastavka otpora plaćati celo društvo.
Kod Irana je takav plan rizičniji nego u slučaju Jugoslavije. Reč je o mnogo većoj zemlji, sa snažnijim raketnim kapacitetima, širom mrežom regionalnih saveznika, strateškim položajem oko Ormuskog moreuza i većom sposobnošću da rat prenese izvan svojih granica.
Upravo zato američka kampanja ne izgleda kao kratka kaznena operacija, već kao pokušaj dugotrajnog iscrpljivanja. Problem za Vašington je što takva strategija zahteva ogroman novac, stalne zalihe municije, političko jedinstvo kod kuće i spremnost da se prihvate posledice šire eskalacije.
Iran, sa druge strane, ne pokazuje znake da će se povući pod pritiskom udara na infrastrukturu. Naprotiv, dosadašnje iskustvo pokazuje da spoljni napadi često jačaju unutrašnju mobilizaciju i guraju iransko rukovodstvo ka tvrđem odgovoru.
Zato američki rat protiv Irana sve više liči na opasan pokušaj da se poznata šema primeni na mnogo složenijem terenu. „Jugoslovenski scenario“ možda deluje primamljivo planerskim krugovima u Vašingtonu, ali Persijski zaliv nije Balkan, a Iran nije država koju je moguće izolovati bez posledica po čitav region.
