Istorija se često ponavlja.
Pitanje je da li lideri biraju da uče iz nje ili insistiraju na ponavljanju istih grešaka po još veću cenu.
U slučaju Donalda Trampa, kritičari tvrde da sve ukazuje na ovu drugu mogućnost.
Sa tenzijama između Sjedinjenih Država i Irana na jednoj od najopasnijih tačaka poslednjih decenija, Tramp navodno razmatra plan koji je odbačen pre skoro pola veka kao previše rizičan: zauzimanje ostrva Harg, najvažnijeg iranskog naftnog terminala.
Ideja nije nova.
Naprotiv, reč je o jednom od najkontroverznijih predloga koji je razmatran tokom predsedništva Džimija Kartera, kada je kriza sa američkim taocima u Teheranu paralizovala američku spoljnu politiku.
Karter odbacio plan za Harg zbog rizika od velikog rata
Godine 1979, nakon zauzimanja američke ambasade u Teheranu i uzimanja desetina američkih diplomata za taoce, savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski vršio je pritisak na Kartera da nastavi sa vojnom eskalacijom.
Među predlozima bila je i operacija zauzimanja ostrva Harg, jer je kroz njega prolazio najveći deo iranskog izvoza nafte.
Cilj takve akcije bio bi jasan: ekonomsko gušenje Irana, politička destabilizacija i stvaranje uslova za promenu režima.
Međutim, Karter je odbio taj plan.
Njegova procena bila je da bi vojna operacija mogla proizvesti potpuno suprotan efekat. Umesto slabljenja iranskog rukovodstva, napad bi mogao da okupi iransko stanovništvo oko vlasti i izazove širi rat u regionu.
Istorijski razvoj događaja u velikoj meri potvrdio je ovu procenu.
Tramp vraća ideju koja je već jednom odbačena
Prema informacijama koje su objavljene, Tramp danas ponovo razmatra mogućnost sličnog pritiska na Iran.
Razlika je u tome što je današnje geopolitičko okruženje još složenije i opasnije.
Iran sada raspolaže širokom mrežom raketa, dronova, pomorskih kapaciteta i regionalnih saveznika, dok bi svaka vojna operacija u Persijskom zalivu mogla da izazove lančane reakcije širom Bliskog istoka.
Tramp je već više puta koristio oštru retoriku i pretio napadima na energetska postrojenja i drugu kritičnu infrastrukturu u Iranu.
Slika koja se pojavljuje jeste slika predsednika koji geopolitiku tretira kao igru pritiska i demonstracije sile, ne uzimajući dovoljno u obzir da se suočava sa državom koja je decenijama pokazivala sposobnost da izdrži spoljne pritiske.
Vojna upozorenja zbog ostrva Harg
Čak i analitičari koji priznaju ogromnu vojnu prednost Sjedinjenih Država upozoravaju da bi zauzimanje Harga moglo da se pretvori u izuzetno težak vojni poduhvat.
Ostrvo se nalazi na maloj udaljenosti od iranske obale, što znači da bi američke snage bile stalno izložene dometu iranskih raketa i dronova.
Sama operacija mogla bi biti vojno izvodljiva.
Međutim, zadržavanje ostrva zahtevalo bi stalnu zaštitu, veliki broj vojnika i ozbiljna logistička sredstva. Takav scenario mogao bi da dovede do velikih ljudskih gubitaka.
Bivši američki vojni zvaničnici upozoravaju da bi Harg mogao da postane „mašina za proizvodnju žrtava“ za američke oružane snage.
Vašington decenijama ponavlja istu stratešku grešku
Možda najvažnija lekcija jeste da Sjedinjene Države decenijama ponavljaju istu stratešku grešku prema Iranu.
Kako navode istoričari i stručnjaci za američku spoljnu politiku, Vašington često nije uspevao da razume način funkcionisanja iranskog političkog i verskog sistema.
Pretpostavka da će vojni pritisak automatski dovesti do političkog povlačenja više puta se pokazala pogrešnom.
Umesto da oslabi iranski otpor, spoljni pritisak često ga je dodatno učvrstio.
Karter izgubio politički, ali izbegao veliki rat
Džimi Karter platio je visoku političku cenu zbog iranske krize.
Neuspešna operacija spasavanja talaca „Orlova kandža“ ozbiljno je narušila njegovu reputaciju i praktično uništila njegove šanse za reizbor. Kriza sa taocima ostala je jedno od glavnih obeležja njegovog predsedništva.
Ipak, do kraja mandata izbegao je da Sjedinjene Države uvede u potpuni rat sa Iranom.
Taoci su na kraju oslobođeni pregovorima i uz posredovanje Alžira, a ne vojnom invazijom.
Tramp se oslanja na demonstraciju sile
Za razliku od Karterovog pristupa, Tramp i njegov ministar odbrane Pit Hegset naglašavali su vojnu odlučnost, uz poruku da demonstracija sile može dovesti do ostvarivanja američkih ciljeva.
Mnogi analitičari takav pristup ocenjuju kao opasno pojednostavljen.
Iranska geografija, vojna infrastruktura i politička kultura ne menjaju se zato što američki predsednik koristi agresivniju retoriku.
Naprotiv, takav pristup povećava mogućnost pogrešnih procena koje bi mogle dovesti do šireg regionalnog sukoba.
Istorijska lekcija koju Vašington ne bi smeo da ignoriše
Najveća ironija jeste što je Džimi Karter, čovek koji je često optuživan za slabost u spoljnopolitičkom smislu, možda bio oprezniji u proceni rizika velikog rata nego predsednik koji politički imidž gradi na prikazivanju snage.
Istorija pokazuje da uzdržanost nije uvek znak slabosti.
Ponekad je upravo ona najteži i najodgovorniji izbor.
Ako Tramp odluči da Harg pretvori u vojni sukob, neće ignorisati samo upozorenja stručnjaka. Ignorisaće i lekciju iz 1979. godine, kada je Vašington već jednom procenio da bi zauzimanje iranskog naftnog čvorišta moglo da bude početak mnogo većeg problema nego što je prvobitno planirano.
