Rusija je na frontu rasporedila nove sisteme za elektronsko ratovanje čiji je glavni zadatak da udare tamo gde je ukrajinska vojska godinama imala jednu od najvećih prednosti: u vezu preko Starlinka. Prema navodima Rojtersa, koji se poziva na ukrajinske komandante i operatere dronova, reč je o sistemima „Volna-Kupol-Garant“, napravljenim da ometaju komunikaciju između korisničkih terminala na zemlji i satelita SpejsIksa u niskoj orbiti.
Ukrajina je Starlink pretvorila u nervni sistem fronta. Preko njega se prenosi slika sa dronova, koordinišu udari, održava veza između položaja, komandnih mesta i operatera, a kod dronova srednjeg i većeg dometa omogućava se upravljanje tokom leta i korekcija kursa. Kada taj kanal pukne, ne nestaje samo internet. Nestaju oči, komanda i trenutna reakcija.
Ruski odgovor sada više nije samo klasično ometanje radio-veza ili GPS-a. Moskva pokušava da udari na samu satelitsku vezu koju je Zapad dugo predstavljao kao gotovo neranjivu. Starlink nije pao iz svemira, već iz rova: dovoljno je da terminal na zemlji izgubi signal i za jedinicu na položaju cela orbitalna mreža u tom trenutku prestaje da postoji.
„Volna-Kupol-Garant“: ometač za poslednju kariku veze
Prema ukrajinskim navodima koje prenosi Rojters, „Volna-Kupol-Garant“ može da destabilizuje Starlink vezu na površini od približno 20 kvadratnih kilometara. Ukrajinski izvori tvrde da je do sada identifikovano najmanje deset takvih sistema u pograničnim zonama i na ključnim delovima linije kontakta. Rojters takođe citira Roba Lija, višeg saradnika američkog think-thank “Instituta za studije spoljne politike”, koji je izrazio izuzetnu zabrinutost da bi proširenje proizvodnje ovih uređaja za ometanje moglo značajno da oteža Kijevu sposobnost da pokreće udare na rusku teritoriju.
Sistem, o kome smo ranije već pisali, je u novom zapadnom izveštaju opisan kao kompleks elektronskog ratovanja koji ne pokušava da „obori“ satelite, već da prekine vezu između satelita i korisničkih terminala, a tu je suštinska razlika. Nije potrebno dirati hiljade satelita u orbiti. Dovoljno je preplaviti ili destabilizovati prijem malih antena koje ukrajinski vojnici postavljaju pored rovova, vozila, improvizovanih komandnih tačaka ili mesta za upravljanje dronovima.
U ukrajinskim opisima, „Volna-Kupol-Garant“ (ranije su ga zvali Peresvet-M) se pominje kao sistem sa više antena, postavljen na prikolice, sa snažnim izvorima napajanja. Cilj mu je da usmeri smetnje prema komunikacionim kanalima koje Starlink koristi, naročito tamo gde se terminali oslanjaju na stabilan prijem iz niske orbite.
Za ukrajinske operatere dronova to je ozbiljan problem. Dron koji leti desetine ili stotine kilometara iza fronta ne vredi mnogo ako posada izgubi video, telemetriju ili mogućnost korekcije kursa. Bez veze, letelica može nastaviti po unapred zadatoj putanji, ali gubi fleksibilnost koja je ukrajinskim udarima davala prednost.
Zašto je Starlink toliko važan za ukrajinski rat dronova
Starlink je u Ukrajini odavno prerastao civilni internet. On je postao ratni alat. Kada su klasične komunikacije uništene, ometene ili prespore, terminal sa antenom i napajanjem omogućio je jedinicama da ostanu povezane tamo gde bi ranije bile slepe.
Ukrajinski dronovi, artiljerija i izviđačke grupe oslanjaju se na brzu razmenu podataka. Operater vidi cilj, slika ide ka komandnom mestu, odluka se vraća nazad, artiljerija dobija koordinate, dron koriguje let, a drugi sistemi nastavljaju lanac. Bez takve veze, rat se usporava. Sa njom, mala grupa na terenu može da deluje kao deo mnogo šire mreže.
Zbog toga je Starlink bio jedna od najvećih ukrajinskih prednosti od početka rata. Nije rešio sve probleme, ali je omogućio brzinu. Ruska vojska je dugo pokušavala da pronađe način da tu prednost smanji. „Volna-Kupol-Garant“ je pokušaj da se rat protiv Starlinka spusti na najranjiviju tačku: korisnički terminal.
Sateliti su daleko i brojni. Terminal je mali, izložen, zavisi od napajanja, mora da vidi nebo i često stoji u blatu, krateru, rovu ili improvizovanom skloništu. Tu prestaje mit o svemirskoj neranjivosti.
Rov traži zaklon, antena traži nebo
Najveća slabost Starlinka na frontu nije u orbiti, već u geometriji bojišta. Terminal mora da ima otvoren pogled ka nebu. Što je nebo čistije, veza je stabilnija. Što je terminal bolje sakriven, veza je često lošija.
Vojnik ne može luksuzno da postavi antenu na čistinu i nada se da je protivnik neće videti. Izviđački dronovi, optika, termovizija i artiljerija brzo kažnjavaju sve što se ponavlja na istom mestu. Zato se terminali skrivaju, ukopavaju, maskiraju, štite od gelera i stavljaju iza zidova, nasipa ili u udubljenja.
Takva zaštita spasava opremu od očiju i fragmenata, ali sužava pogled prema nebu. Starlink tada radi na granici. Signal iz orbite stiže oslabljen, antena hvata samo deo neba, a svaki snažniji izvor smetnji u blizini može da napravi prekid.
To je glavna protivurečnost: da bi terminal preživeo, mora biti sakriven; da bi radio, mora biti otvoren prema nebu. Rusko elektronsko ratovanje upravo tu traži pukotinu.
Ne mora se srušiti mreža, dovoljno je ugasiti terminal
Zapadni narativ je dugo voleo sliku Starlinka kao sistema koji je teško oboriti jer ima mnogo satelita. To je tačno na strateškom nivou. Problem je što vojniku na položaju ne treba cela konstelacija, nego jedan stabilan link.
Svemirski deo može da nastavi da radi. Sateliti mogu da kruže, povezuju se, prenose podatke i održavaju globalnu mrežu. Ukoliko terminal u rovu izgubi prijem, za tu jedinicu mreža je mrtva.
Zato ometanje Starlinka ne mora da liči na naučnu fantastiku. Nema obaranja satelita, nema laserskog rata u orbiti, nema spektakularnog udara po SpejsIksovoj infrastrukturi. Umesto toga, rat se vodi oko poslednjih nekoliko metara veze: između antene na zemlji i signala koji dolazi odozgo.
Ometač koji je dovoljno blizu terminalu ne mora da ima snagu satelita. Satelitski signal prelazi stotine kilometara i do male antene stiže slab. Lokalni izvor smetnji, čak i mnogo manji, može biti dovoljno jak da prekine stabilan prijem.
Dronovi, ometači i novi lov na komunikacije
Klasično elektronsko ratovanje dugo se vezivalo za kamione, velike antene, masivne stanice i specijalizovane posade. Rat u Ukrajini pokazuje da se deo tog posla spušta na mnogo manji nivo.
Ometač više ne mora uvek da bude stacionarna stanica duboko u pozadini. Može biti premešten bliže frontu, sakriven uz grad, bazu, skladište ili komunikacioni pravac. Može raditi kratko, menjati položaj i štititi tačno određeni sektor. Ukrajinska strana zato takve sisteme tretira kao prioritetne mete za dronove.
Rojters navodi da su sistemi „Volna-Kupol-Garant“ postali važan cilj ukrajinskih dronovskih jedinica, upravo zato što ometaju udare srednjeg dometa. Ukrajinski 422. puk bespilotnih sistema, prema istim navodima, već je uništio najmanje dva takva sistema.
To pokazuje novu logiku fronta. Dronovi love ometače, ometači guše dronove, a obe strane pokušavaju da preseku vezu protivnika pre nego što eksploziv uopšte stigne do cilja. Više nije dovoljno imati letelicu, bojevu glavu i koordinate. Potrebno je sačuvati kanal veze kroz prostor koji je zasićen elektronskim ratovanjem.
Rusija ne brani samo front, već duboku pozadinu
Najveći problem za Moskvu nisu mali izviđački dronovi iznad prve linije, već ukrajinski udari srednjeg i većeg dometa po logistici, skladištima, gorivu, komandnim tačkama i infrastrukturi. Takvi napadi teraju Rusiju da pomera zalihe, maskira transport, koristi civilna vozila, razbija velike konvoje u manje grupe i raspoređuje više obezbeđenja.
Ometanje Starlinka tu ima jasnu vojnu logiku. Ako ukrajinski dron na sredini leta izgubi vezu, smanjuje se mogućnost promene rute, traženja mete, potvrde cilja i zaobilaženja prepreka. Dron može ostati opasan, ali postaje gluplji. U ratu gde odlučuju podaci u realnom vremenu, to je velika razlika.
Rusija zato ne pokušava samo da obori dron na kraju putanje. Pokušava da pokvari njegov nervni sistem tokom leta. To je jeftinije od stalnog gađanja svakog drona raketama PVO i korisno tamo gde se napadi ponavljaju po istim zonama.
GaN, kompaktni moduli i spuštanje satelitskog rata u blato
Razvoj elektronike dodatno menja igru. Savremeni radio-frekventni moduli postali su manji, snažniji i dostupniji nego ranije. Posebno su važni sistemi zasnovani na galijum nitridu, poznatom kao GaN, jer omogućavaju efikasne pojačivače snage u kompaktnijem obliku.
To ne znači da svako može napraviti ozbiljan vojni ometač. Potrebni su znanje, napajanje, antene, hlađenje, precizno usmeravanje i razumevanje signala. Međutim, trend je jasan: ono što je nekada bilo rezervisano za velike stanice sada se sve više spušta na manji taktički nivo.
Za Starlink to znači da se borba ne vodi samo protiv jednog velikog ruskog sistema. Vodi se protiv cele ideje da protivnik može praviti lokalne mehure bez veze, kratke prekide, zone nestabilnosti i elektronske zasede. Nije potrebno stalno gasiti terminale. Dovoljno je da veza nestane u trenutku kada dron treba da pronađe cilj ili primi korekciju.
Starlink više nije nedodirljiv simbol
Starlink ostaje jedan od najvažnijih zapadnih tehnoloških doprinosa ukrajinskoj vojsci. Bez njega bi mnoge jedinice bile sporije, izolovanije i zavisnije od ranjivijih komunikacionih sistema. Upravo zato ga Rusija sada sve agresivnije napada elektronskim sredstvima.
Mit o neranjivosti puca na najprostijem mestu. Ne mora se srušiti satelit. Ne mora se pogoditi SpejsIks. Ne mora se uništiti cela mreža. Dovoljno je da u sektoru od nekoliko kilometara terminal izgubi vezu, da dron ostane bez slike, a operater bez kontrole.
Za ukrajinsku vojsku to znači novu vrstu pritiska. Starlink terminal više nije samo oprema koju treba sakriti od gelera i dronova, već meta u elektromagnetnom prostoru. Mora da radi, da vidi nebo, da ostane neprimećen i da preživi smetnje koje dolaze iz sistema poput „Volna-Kupol-Garant“.
Rat satelitskih komunikacija tako se spustio na zemlju. Visoko iznad fronta sateliti nastavljaju da kruže, ali veza se dobija ili gubi dole, u blatu, pored antene koja mora istovremeno da bude sakrivena od neprijatelja i otvorena prema nebu.
