U Rusiji se sve češće postavlja pitanje koje je do pre nekoliko godina zvučalo gotovo nezamislivo: „Gde je naša protivvazdušna odbrana?“ Nije ga otvorila zapadna propaganda, već ruska svakodnevica u kojoj vesti o ukrajinskim dronovima nad rafinerijama, aerodromima, skladištima goriva, stambenim naseljima i industrijskim zonama više nisu izuzetak.
Decenijama je ruskoj javnosti predstavljana slika zemlje pokrivene sistemima PVO „bez premca“, sposobnim da obore sve što leti. Realnost rata pokazala je nešto oštrije: ruska PVO jeste moćna protiv velikih, skupih i brzih ciljeva, ali cela filozofija zaštite ogromne teritorije sada je dovedena u pitanje zbog jeftinih dronova, malih radarskih odraza, niskog leta i masovnih napada.
Ruski analitički prostor zato sve češće pravi razliku između parade i rata. Jedno je prikazati S-400, S-500, „Pancir“ i radare dugog dometa na izložbi. Drugo je zaštititi rafineriju, skladište nafte, elektroenergetsko čvorište ili aerodrom stotinama kilometara od fronta, kada se ka njima približava više desetina dronova koji lete na 30 ili 50 metara visine.
Od sovjetskog kišobrana do rupa u pozadini
Sovjetski Savez je vazdušni prostor tretirao kao egzistencijalno pitanje. Američka nuklearna trijada, bombarderi, balističke rakete i najkraći pravac preko Arktika stvarali su sistem u kome je PVO bila posebna, elitna grana oružanih snaga.
Svemirski sistem „Oko“, radari „Dnjepar“ i „Darjal“, presretači MiG-25 i MiG-31, zatim kopneni sistemi S-75, S-125, S-200 i S-300 činili su slojevitu mrežu zamišljenu za Hladni rat. Cilj je bio da se na vreme otkrije masovni napad, presretnu bombarderi, prate rakete i zaštiti industrijska i vojna dubina zemlje.
Raspad SSSR-a presekao je tu arhitekturu. Delovi radarskog sistema i PVO infrastrukture ostali su u novim državama, uključujući Ukrajinu, Baltik i Kazahstan. Devedesete godine donele su finansijski slom, smanjenje kapaciteta i odustajanje od ideje neprekidnog pokrivanja cele teritorije.
Rusija je prešla na ono što se često opisuje kao „fokalna“ odbrana: Moskva, strateške raketne snage, nuklearne elektrane, veliki gradovi, baze i najvažniji objekti. Između tih tačaka ostale su ogromne praznine. Tokom 2000-ih razvijeni su novi sistemi, od S-400 do radara „Voronjež“, ali osnovni problem nije nestao: moderna ruska PVO i dalje je pre svega građena za rat sa avionima, balističkim raketama i krstarećim raketama, ne za hiljade malih dronova koji napadaju industriju.
Fizika protiv propagande
Ruski problem nije samo organizacioni, već i fizički. Dron koji leti vrlo nisko, prati reljef i ima mali radarski odraz ne može se videti isto kao bombarder ili balistička raketa. Zemaljski radar ima radio-horizont. Zakrivljenost Zemlje i mala visina cilja znače da se takav dron često pojavljuje tek na relativno maloj udaljenosti.
Zato nije dovoljno reći da postoji S-400 u širem regionu. Sistem velikog dometa može biti odličan protiv aviona, ali to ne znači da će uvek na vreme videti sporu, niskoleteću letelicu od kompozita, šperploče ili lakih materijala. Potrebni su radari za male visine, mreža senzora, elektronsko ratovanje, sistemi kratkog dometa, automatski topovi i jeftino sredstvo presretanja.
Ekonomska računica je jednako neprijatna. Obarati dron od nekoliko desetina hiljada dolara raketom koja košta stotine hiljada, a ponekad i više, vodi ka iscrpljivanju odbrane. Ukrajinska taktika se oslanja upravo na tu neravnotežu: jeftini ciljevi teraju Rusiju da troši skupe presretače, pomera posade, štiti sve više objekata i stalno produžava liniju odbrane.
Rafinerije kao najvidljivija slaba tačka
Napadi na ruske rafinerije otvorili su pitanje koje više nije samo vojno. Gorivo je postalo politička tema. Oleg Carev, analitičar i bivši ukrajinski političar blizak ruskom informacionom prostoru, upozorio je da prikrivanje posledica udara po rafinerijama stvara prostor za glasine, teorije zavere i bes javnosti.
Prema njegovom objašnjenju, građani vide nestašice benzina, redove na pumpama ili ograničenja prodaje, ali ne vide jasnu sliku o tome koliko su rafinerije zaista pogođene. Kada se napadi ne prikazuju, a goriva nema, deo javnosti zaključuje da problem nije rat, već špekulacija, preprodaja ili dogovor ljudi na vlasti.
Carev zato postavlja neprijatnu dilemu. Otvoreno govoriti o udarima znači priznati uspeh protivnika i rizikovati paniku. Ćutati znači prepustiti prostor glasinama. Njegova ocena je da bi vlast, ukoliko ne može brzo da obezbedi gorivo, trebalo da kaže istinu, koliko god bila neprijatna.
Kriza sa gorivom u ruskim regionima 2026. sve više se povezuje sa kombinacijom dva faktora: ukrajinskim napadima dronovima na rafinerije i planiranim remontima koji tradicionalno pogađaju period visoke potražnje. Sličan problem postojao je i ranije, ali sada ima širi domet i mnogo jaču političku težinu.
Ukrajinski mostobran i zapadna municija
Ruski analitičari sve češće opisuju Ukrajinu kao militarizovani mostobran NATO-a, ne samo kao susednu državu sa kojom se vodi rat. Iz tog ugla, problem nisu samo dronovi dugog dometa, već i zapadni raketni sistemi, ATACMS, krstareće rakete „Storm Shadow“, kao i nove ukrajinsko-zapadne konstrukcije koje se najavljuju ili već lansiraju.
Pominjanje raketa „Flamingo“, projekata velikog dometa i masovnih dronova u ruskom prostoru ima jednu centralnu poruku: zadnja linija više ne postoji. Aerodromi, skladišta, rafinerije, gasna čvorišta i komandne tačke koje su nekada bile duboka pozadina sada postaju ciljevi.
Tu se ruska rasprava širi iznad ukrajinskog fronta. Posle raspada Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa, evropsko raketno okruženje ponovo dobija hladnoratovski karakter. Ruski izvori posebno ukazuju na američke sisteme dugog dometa u Evropi, „Tomahavk“, sisteme „Tifon“ i hipersonične projekte poput „Dark Eagle“, uz tvrdnju da se vreme za donošenje odluka smanjuje na nekoliko minuta.
U takvom okviru, ruska PVO više nije samo zaštita od dronova. Ona se posmatra kao deo šireg pitanja: koliko vremena Moskva ima da uoči, proceni i odgovori na udar iz Evrope ili sa ukrajinske teritorije.
Šta ruski predlozi traže
Predlozi koji se sada pojavljuju u ruskoj debati idu u nekoliko pravaca.
Prvi je izgradnja guste mreže jeftinih radara i senzora za male visine u pozadini. Umesto oslanjanja samo na velike radare i sisteme dugog dometa, traži se sloj koji vidi male ciljeve blizu zemlje.
Drugi je masovna proizvodnja sistema kratkog dometa. Posebno se pominje povratak automatizovane protivvazdušne artiljerije sa programabilnom municijom, gde projektil eksplodira ispred drona i pravi oblak fragmenata. Takav pristup je jeftiniji od raketa i pogodniji za roj malih ciljeva.
Treći pravac je elektronsko ratovanje. Svaka rafinerija, skladište goriva, energetski objekat i strateško preduzeće trebalo bi, prema tim predlozima, da dobije kombinaciju vojnih i civilnih sistema za ometanje satelitske navigacije. Cilj je da dron ostane bez preciznog navođenja pre nego što uđe u završnu fazu udara.
Četvrti element su jeftini vazdušni presretači. Umesto da se za svaki dron diže skup avion ili troši skupa raketa, u ruskoj debati pominju se laki turboelisni avioni, trenažno-borbeni avioni i bespilotne platforme za višekratnu upotrebu koje bi patrolirale udaljenim prilazima i obarale spore dronove pre nego što dođu do industrijskih regiona.
Peti element je geografski. Ruski autori sve češće tvrde da se bez pomeranja linije pretnje dalje na zapad ne može dobiti dovoljno vremena za reakciju. Iz tog ugla se razmatra šira demilitarizovana zona, pomeranje lansirnih sredstava dalje od ruskih centara i oslanjanje na beloruski pravac kao prednji radarski i raketni sloj.
Beloruska barijera i novo severno krilo
U ruskim predlozima posebno mesto zauzima jedinstveni sistem PVO Rusije i Belorusije. Beloruski položaj se opisuje kao prednost jer izlazi duboko prema pravcima koji vode ka Poljskoj, Baltiku i zapadnoj Ukrajini. Integracija radara, S-400, lovaca Su-35 i drugih sredstava kod Bresta i Grodna predstavljala bi pomeranje linije osmatranja i presretanja dalje od Moskve i Smolenska.
To nije samo vojno pitanje, već i politička poruka. Rusija kroz Belorusiju pokušava da dobije dodatni prostor za reakciju, dok NATO isto područje vidi kao prednji rub rusko-beloruske vojne integracije.
U međuvremenu, rafinerije i skladišta goriva ostaju najvidljiviji test. Svaki novi požar, svaki red na pumpi i svaka lokalna nestašica vraćaju isto pitanje koje više ne može da se uguši paradnim snimcima: koliko velika zemlja zaista može da zatvori svoje nebo kada protivnik ne šalje bombardere, već jeftine dronove, zapadne rakete, mamce i talase ciljeva koji napadaju tamo gde je odbrana najtanja.
Svojevremeno sam imao priliku da pročitam RF analizu dejstva jugoslovenske PVO ’99. U analizi je glavna tačka bila primena starih sovjetskih sistema i efikasnost dejstva. Njihova procena je bila da je izvučen maksimum iz radara i sustema Neva I Kub. Ta analiza je odradjena u periodu 1999. do 2002. A ispada da iz analiza se ništa nije naučilo i primenilo. Da ne spominjem da poseduju Buk sa svojim radarom, Tor takodje, Pantsir, Krasuhu, Repellent, Murmansk Fn,…. nebrojena sredstva otkrivanja I identifikacije, I protiv sebe još uvek nemaju mah+ sredstva i trpe teške posledice. Jednostavno ne razumem. Da li je česta smena u komandni strukturama… Sve što je trebalo da prepišu jeste obrazac PVO Belorusije
Odgovor je -KORUPCIJA. Na pocetku rata ispostavilo se da nedostaje MILION I PO uniformi! Vodile se na stanju. Tako i sa raketama…