Četiri mitraljeza u jednom: sovjetski M-4 koji je pretvarao nebo u zonu smrti

Kada su se na nebu iznad ratišta Velikog rata pojavili prvi avioni, najpre su izazivali radoznalost. Kao izviđači, nisu u početku predstavljali opasnost. Piloti sukobljenih strana džentlmenski su se pozdravljali u susretu. Međutim, kada su iz tih aviona počele da padaju bombe, flašete i sve drugo što se moglo baciti, a piloti počeli da pucaju jedni na druge, i sa zemlje je počela paljba po njima. Prvi oboreni avion velikog rata je žrtva sticaja okolnosti i veštine. Radivoje Raka Ljutovac je iznad Kragujevca, gađajući modifikiovanim turskim topom nemačke proizvodnje (Krup M1904, kal. 75 mm) zaplenjenim 1912. godine, prvi na svetu oborio izviđački avion ”Rumpler B.1” (napravljen u maloj berlinskoj fabrici Rumpler Werke koju je osnovao Austrijanac Edmund Rumpler). Tom prilikom poginula je i posada – kapetan fon Šefer (Kurt von Scheffe) i oficirski pripravnik Oton Kriš. 

Prvo dokumentovano obaranje izvedeno je s modifikovanog kružnog postolja, kao privremenog rešenja. To postolje konstruisao je francuski kapetan Andre Mortire (André Mortureux). Pojava opasnosti s neba odmah je pokrenula rad na protivoružju pa je sve bilo dobro došlo, makar bile i improvizacije. Jedno od najboljih sredstava tog vremena bili su protivavionski mitraljezi. To su u prvo vreme bili standardni formacijski pešadijski modeli prilagođavani dejstvu po vazdušnim ciljevima. Avioni su se razvijali, postajali brži, manevrabilniji, pa je dejstvo po njima zahtevalo fabrički konstruisane lafete sa odgovarajućim nišanima, mogućnošću da se brzo prebacuju s položaja na položaj, imaju povećane zalihe municije i cevi koje će se lakše hladiti, itd. 

Nova trka oružje-protivoružje krenula je punim zamahom.  

Rat nije dao mnogo vremena za razvoj oruđa krupnog kalibra, odnosno PA topova s jedinačnim ili automatskim režimom paljbe. I njihov razvoj je tekao ubrzano, posebno između dva svetska rata. U međuvremenu se pojavio i nov rod vojske – PVO. U njemu je koriščena artiljerija raznih kalibara. Trupa je istovremeno tražila svoja sredstva jer su PVO formacije bile relativno statične, postavljane na određenim očekujućim pravcima i reonima, lako uočljive i povredive. Pri tom je trebalo imati i dobru koordinaciju što u ratnim uslovima često nije slučaj. Pešadija je tražila nešto što je moglo samostalno pratiti u napadu i u odbrani. 

Rusi su to ostvarili na svoj način. Rešenjem Artiljerijskog komiteta Glavne artiljerijske uprave donetim u julu 1928. godine, projektno-kontruktorskom birou Tulskog oružarskog zavoda naručeno je da isprojektuje i proizvede dvostruke, trostruke i četvorostruke lafete za dejstvo s mitraljezima ”Maksim” (Пулемёт Максима образца 1910, prvobitno u verziji Maksim M 1905).  Fabrika je raspisala interni konkurs na kome je pobedio konstrutorski biro N. F. Tokarjeva, a oružje je uvedeno u naoružanje 1931. godine.

Osnovne konstrukcijske karateristike

Komplet je koristio masivni centralni stubni lafet koji je postavljan na široku, stabilnu osnovu (vagon oklopnog ili običnog voza, brodsku palubu, tovarni prostor kamiona GAZ-AAA, pa i na čvrstu zemljanu podlogu). Njime je omogućeno dejstvo u punom krugu i pod uglovima od negativnog do gotovo normalnog. Mitraljezi su trošili mnogo municije i cevi su se brzo zagrevale; to je kod maksima uvek bio jedan od taktičkih problema. Ovom prilikom Tokarjev je u svoj lafet integrisao složen sistem s rezervoarom i pumpom za prinudno kruženje rashladne tečnosti kroz obloge cevi svih mitraljeza istovremeno.

Istovremeno je uspešno rešio veliki problem balansa radi neutralisanja velike težine oružja. Na lafetu su se nalazile jake kontra-balansne opruge i protivtegovi. To je strelcu omogućavalo da preko rukohvata i pomoću metalnih naramenica sa postavom bez napora i brzo manipuliše celim sistemom, kao dobro izbalansiranom polugom. Težini je doprinosio i veliki kapacitet municije koja se nalazila u metalnim municijskim kutijama. Umesto strandardnih redenika od 250 metaka na lafetu su bile kutije s redenicima od 500, pa i od hiljadu metaka. Pošto takvo oružje nije tražilo gađanje u tačku, već stvaranje zaprečne vatre s namerom da avion uleti u snop rafala, postojao je zajednički protivavionski nišan s mogućnošću proračuna preticanja. Strelac je samo jednim okidačem aktivirao sva četiri mitraljeza istovremeno. 

Borbena primena

Tokarjev i kolege razmišljali su kao strelci na prvoj borbenoj liniji, pa su takva rešenja i ostvarili. Zahvaljujući navedenim osobinama tog trenutka M4 je predstavljao jedinstven sistem u svetu. Pored toga to je bio prvi takozvani kompleksni borbeni sistem jer se sastojao od četiri sparena samostalna mitraljeza. Strelac bi se podvukao pod naramenice, dohvatio se ručica, repetirao i paljba je mogla da počne. Pokrete je kontrolisao celim telom, rukama i ramenima. Već u prvim bojevima ova kombinacija se pokazala izvanrednom, vrlo neprijatno iznenadivši neprijatelja. U toku borbi kod jezera Hasan, tokom kratkotrajnog pograničnog sukoba Sovjeta i Japanaca u leto 1938. godine, američki posmatrači u japanskoj armiji pisali su: ”Rusi imaju neverovatno brzometno oružje koje radi pomoću motora automobila”. Očigledno da su pogrešno smatrali da oružje radi pomoću spoljnog ostvarivanja automatike. 

Ubrzo je na vrata Sovjetskog Saveza zakucao i Drugi svetski rat pa je ovaj sistem uspešno primenjivan kako u PVO gradova i važnih objekata, tako i kao zaštita jedinica na frontu, u pokretu i u mestu. Izum Tokarjeva široko je korišćen kao stacionaran, ali i kao mobilni sistem. Postavljan je na karoserije teretnih vozila (kamiona), palube brodova, vozove, i svuda gde je za to bilo mogućnosti i potrebe. Njegova univerzalnost bila je zadivljujuća. Štaviše, M4 koristile su i jedinice PVO, ali i pešadijske jedinice na nivou PA četa, kao zaštita armijskih sastava.

Ovaj sjajan izum nije stizao svuda i uvek ga je nedostajalo. Proizvodnja jednostavno nije stizala sve da podmiri. Trebalo je proizvoditi mitraljeze, lafete, rezervne delove, alat i pribor, a sve je to uglavnom rađeno mašinski. U jedinicama PVO prosečno je uvek nedostajalo do 3000 jedinica ovog oružja. Sredinom rata dogodilo se i ono neizbežno: povećanje brzine aviona, nivo zaštite i sve snažniji motori pokazali su i nedostatke ove svojevremeno potentne konstukcije. Puščani kalibar jednostavno više nije bio dovoljan. Početkom februara 1943. godine četvorostruke lafete povukli su s prve borbene linije kao zastarele za osnovnu namenu. U sastavu PVO pukova pri divizijama RGK (Резерва Главного Командования, rezerva glavne komande) oni su ostali u aktivnim armijama do samog kraja rata.  

Po čemu će još pamtiti ovaj izum?

Okretni mehanizam je koristio ležajeve, a mitraljezi su postavljeni u horizontalnom nizu na cevastom ramu. Nišani su vremenom usavršavani pa ih je bilo tri vrste (iz 1929, 1936. i 1938. godine). Za gađanje kopnenih ciljeva ovo oružje bilo je idealno sa svojom vatrenom moći. Kada je dejstvovano po pešadiji, korišćen je nišan drugog mitraljeza s leve strane. Usled velikog demaskirajućeg efekta posada bi najčešće ispaljivala neprekidne rafale u odlučujućim trenucima bitke i posle toga bi se odmah povlačila na popunu i bezbedno mesto.  

Taktičko-tehničke karakteristike

Neizbežna poređenja

Zbog čega je ovaj lafet koji je konstruisao Tokarjev vredan pažnje? Oni koji se bave tehnikom dobro znaju koliko je teško prepraviti, odnosno modifikovati i spojiti dva različita sredstva. Često je lakše napraviti novo od početka. Konstruktor je imao na raspolaganju oružje koje je originalno predviđeno za jedinačnu upotrebu pa je trebalo smisliti način kako da se ta četiri mitraljeza spoje, a da se ne učetvorostruče mogući zastoji koji su kod mitraljeza normalna pojava. 

U avijaciji je bilo drugačije. Inžinjeri su brzo osvojili sinhrone mitraljeze i topove, čak i s dejstvom kroz elisu. Načelno, postojale su dve škole takve sinhronizacije, odnosno uparivanja. Nemci su na meseršmitu Bf 109 mogli da koriste mitraljeze i topove odvojeno ili zajedno, s tim da su topovi aktivirani jednim okidačem, a mitraljezi drugim. Na Me-262 četiri topa u nosu dejstvovala su kao jedinstvena grupa, a  foke vulf  je imao po krilima i trupu više mitraljeza grupisanih po okidačima. Kod saveznika P-51 mustang imao je šest mitraljeza koji su dejstvovali istovremeno, kao i spareni topovi i mitraljezi kod spitfajera. Primera ima još, ali za sve njih je jedno zajedničko: svi njihovi mitraljezi i topovi, za razliku od maksima koji je upario Tokarjev, izvorno su konstruisani za tu svrhu. Utoliko je uspeh tulskih konstruktora veći.   

Kadar iz filma ”Položaj na Dnjepru” (Днепровский рубеж)