Ruski bombarder dugog dometa Tu-22M3 srušio se u Irkutskoj oblasti, u blizini grada Svirska, tokom trenažnog leta. Prema navodima ruskih medija i Ministarstva odbrane, četvoročlana posada uspela je da se katapultira, a avion nije nosio municiju.
Letelica je pala u šumovitom području na obali reke Angare. Očevici su prijavili da su videli otvaranje padobrana nakon napuštanja aviona, a sa mesta pada ubrzo se podigao veliki stub dima. Prema prvim informacijama, nema štete na zemlji, niti pretnje po živote i zdravlje članova posade.
Ministarstvo odbrane Rusije potvrdilo je pad Tu-22M3 i saopštilo da je preliminarni uzrok nesreće kvar motora. Tačan uzrok utvrdiće posebna komisija Glavne komande Vazduhoplovnih snaga, koja je već počela rad na mestu pada.
Posada odvela avion dalje od grada
Prema ruskim navodima, posada je do poslednjeg trenutka upravljala avionom kako bi ga udaljila od naseljenog područja. Tek nakon toga članovi posade su napustili letelicu.
U avionu su bila četiri člana posade: pilot, kopilot i dva navigatora. Kapetan Tu-22M3 je nakon prizemljenja uspostavio vezu i javio da je posada živa.
„Posada se katapultirala. Nema pretnje po živote ili zdravlje pilota. Nema štete na zemlji. Avion je leteo bez municije. Komisija Glavne komande Vazduhoplovnih snaga radi na mestu nesreće“, navodi se u saopštenju ruskog vojnog resora.
Sam podatak da avion nije nosio municiju važan je zbog tipa letelice. Tu-22M3 je bombarder dugog dometa sposoban za nošenje teških raketa i bombi, pa bi pad naoružanog aviona otvorio mnogo ozbiljniji scenario. U ovom slučaju, prema zvaničnim tvrdnjama, izbegnuta je dodatna opasnost od detonacije borbenog tereta.
Šta je Tu-22M3
Tu-22M3, poznat u NATO terminologiji kao Backfire, nadzvučni je bombarder dugog dometa sa promenljivom geometrijom krila. Razvijen je u sovjetsko vreme kao platforma za udare na velikim daljinama, sa posebnom ulogom u napadima na pomorske ciljeve i nosačke grupe.
Vremenom je njegova osnovna uloga pomerena ka lansiranju raketa dugog dometa. U ruskoj službi Tu-22M3 se koristi kao nosač raketa H-22 i modernizovane H-32, kao i za udare po kopnenim ciljevima sa distance. Njegova vrednost nije u prodoru kroz gusto branjenu zonu, već u sposobnosti da nosi veliko oružje i lansira ga daleko od najopasnijeg dela protivvazdušne odbrane.
Avion ima četvoročlanu posadu, veliku brzinu, ozbiljan dolet i specifičnu siluetu sa promenljivim položajem krila. Međutim, to je platforma projektovana u drugačijoj eri. Nije stelt, ima veliki radarski odraz, složena je za održavanje i zavisi od sistema i motora koji su sve stariji.
Kvar motora kao upozorenje
Preliminarni uzrok pada u Irkutskoj oblasti je kvar motora. To ne mora automatski da znači sistemski problem cele flote, ali se uklapa u širu sliku starosti bombardera, visokog operativnog tempa i ograničene mogućnosti obnove.
Jedan od najvećih tehničkih problema Tu-22M3 je motor NK-25, koji se više ne proizvodi u serijskom obimu kao u sovjetsko vreme. Održavanje flote zato sve više zavisi od remonta, preostalih delova i korišćenja komponenti sa aviona koji više nisu operativni.
Rusija jeste pokrenula program modernizacije na standard Tu-22M3M, ali je taj proces spor. Modernizacija podrazumeva novu avioniku, komunikacije, nišanske sisteme i bolju integraciju naoružanja, ali ne rešava potpuno osnovni problem: broj raspoloživih trupova, resurs konstrukcije i pogonsku bazu.
Veza sa prethodnim upozorenjem o smanjenju flote
Već smo pisali o američkoj analizi prema kojoj Rusija raspolaže sa svega 27 do 30 operativnih bombardera Tu-22M3. Prema toj računici, od početka rata 2022. izgubljeno je između 10 i 15 odsto ukupne flote ovog tipa, a svaki novi gubitak predstavlja duže smanjenje udarne sposobnosti.
Tada je naglašeno da je proizvodnja Tu-22M3 obustavljena još 1993. godine. Upravo taj podatak daje novu težinu padu u Irkutskoj oblasti. Kod modernih aviona koji se i dalje proizvode, gubitak se može nadoknaditi sporije ili brže, zavisno od industrijskih kapaciteta. Kod Tu-22M3, svaka havarija smanjuje zatvoren fond platformi koji više ne raste.
Američka analiza ukazivala je i na više vrsta pritiska na ovu flotu: borbene gubitke, napade dronovima na baze, obaranja raketama velikog dometa, tehničke kvarove i neborbene havarije. Tu-22M3 su pominjani u kontekstu baza Solci-2, Olenja i Belaja, kao i šire ranjivosti velikih aviona koji se često nalaze na otvorenim stajankama.
Svaki izgubljeni Backfire boli više nego ranije
Tu-22M3 neće nestati iz ruske službe preko noći. Rusija i dalje ima solidan broj operativnih letelica, a njihova uloga u lansiranju raketa dugog dometa ostaje važna. Međutim, flota se nalazi u fazi u kojoj svaki novi incident ima dugoročnu posledicu.
Pad kod Svirska pokazuje upravo to. Posada je preživela, avion nije nosio municiju, nije bilo štete na zemlji, ali je izgubljena još jedna velika platforma čiju proizvodnju Rusija ne može jednostavno da obnovi.
Za rusku stratešku i dugodometnu avijaciju, Tu-22M3 ostaje vredan nosač raketa. Za protivnike Rusije, svaka havarija potvrđuje da se stara sovjetska flota troši ne samo u borbi, već i u obuci, održavanju i svakodnevnom letenju. U ratu u kojem se pažljivo broje rakete, nosači, posade i preostali resursi, jedan izgubljeni bombarder u sibirskoj šumi nije samo lokalna nesreća.
