Bavili smo se u dva navrata tamnom stranom rata – asanacijom bojišta i nestalima u akciji. Ako neko želi da ubedi sagovornika u svoje antiratno mišljenje ovaj tekst može mu dobro koristiti. Kako izgleda saldo rata? Od parada, vatrenih govora, svečanih uniformi i lepršanja zastava do blata rovova, mraza Staljingrada, u minskom polju ili na bodljikavoj žici, živi spaljeni u tenkovima, razneseni u neprepoznatljive komadiće; tako izgleda put mnogih nesrećnika koji su svojom ili tuđom voljom krenuli da ispunjavaju ideje i geopolitičke prohteve onih koje su neoprezno izabrali za svoje predvodnike.
Tako je bilo u svim ratovima, pa ni Drugi svetski nije bio izuzetak. Ni danas se ne zna tačan broj poginulih, niti će se saznati ikada. Priroda čini svoje pa su mnogi (kao u jednoj popularnoj sovjetskoj baladi) postali prosto trava ili zemlja. A tu je i more koje guta sve… To se odnosi na sve poginule, kako vojnike sila Osovine, tako i Sovjete, samo što je ovim drugima posao pretrage unekoliko olakšan. Obavljaju ga na svojoj zemlji dobrovoljno hiljade ”poiskovika” (ruska varijanta izviđača) uz pomoć stručnih lica – istoričara, oružara, forenzičara, geografa, itd.
Kakav ih je posao čekao?
Оd ukupnih gubitaka nemačke armade 74% je bilo protiv SSSR, triput više nego protiv svih ostalih 25 zemalja zajedno. Na 16 poginulih nemačkih vojnika na Istočnom frontu, dolazio je jedan s nekog drugog ratišta. Samo u Staljingradu Nemci su izgubili sedam puta više vojnika nego u Africi tokom celog rata.
U ratu je sve to izgledalo drugačije. Oni koji su napadali mogli su da prikupe svoje žrtve i da obeleže mesta gde su ih pokopali. U odstupanju je priča suprotna. Prvi put taj problem se značajno nametnuo tokom bitke za Moskvu, a zatim u završnim fazama Staljingradske bitke i nekoliko meseci posle nje. Zima je kao prirodni zamrzivač čuvala stotine hiljada tela, ali neminovnim dolaskom toplih dana moglo je doći do istinske sanitarne i ekološke katastrofe. Prvi put se pred Sovjetima našao veoma složen zadatak. Trka s vremenom bila je kombinovana s nedostatkom svega – asanacionih trupa, mehanizacije, oružara za prikupljanje trofejnog naoružanja, hemijskih sredstava, kreča, oznaka, itd, itd.
Kako su se vojni i državni vrh izborili s tim? Naredba Državnog komiteta odbrane (Государственный комитет обороны) № -1517 od prvog aprila 1942. godine precizirala je personalnu odgovornost za prikupljanje leševa i sastavljanje spiskova sahranjenih. Ti spiskovi potom su slati izvršnim komitetima lokalne vlasti (исполнительный комитет) kao državnim organima, a obavezu da sahrane svoje drugove imali su njihovi saborci neposredno na polju bitke. Potom bi na osnovu spiskova i podataka u njima postupali lokalni organi i dalje obavljali ono što se mora (iskopavanje, identifikaciju, ponovno sahranjivanje, itd).
U ratu su mnoge naredbe bile odlično zamišljene i sročene, ali ih je nekada zaista bilo teško sprovesti u delo, pa je tako bilo i sa ovom. Po završetku rata usledila je još jedna uredba ”O registraciji vojnih grobova”. Međutim, na poljima i u šumama bilo je toliko mnogo ostataka da je ponekad bilo nemoguće organizovati normalne sahrane, pogotovo što je bilo malo ruku za tako nešto; a i te ruke bile su većim delom ženske, staračke i dečje. Muškarci su bili u stroju. Gde god je bilo moguće formirane su zajedničke grobnice (братские могилы – bratska groblja, u ruskoj leksici). Događalo se, usled nedostatka mehanizacije, da se polja bitke na kojima je ležao neprijatelj jednostavno duboko izoru.
Treba i to razumeti – tih godina smrt je bila pojava na koju su mnogi otupeli. Ta odluka je obavezivala izvršne komitete da od mesnog stanovništva organizuju grupe za sahranu. Njihov zadatak bio da sakupe i sahrane i neprijateljske vojnike, upravo iz sanitarnih razloga. Oni su sahranjivani daleko od naseljenih mesta, puteva i grobalja crvenoarmejaca; dotadašnja njihova privremena groblja bila su likvidirana, preorana i zasađena šumom.
Jasno je da učesnici takvih sahrana nisu imali ni mrvu želje da takva mesta na bilo koji način obeleže. Dovoljno je bilo da ih pokopaju, a ostalo je učinila zemlja. Živo sećanje na užasne zločine bili su jači od svih naredbi i konvencija.
Ovom prilikom ne potežemo pitanje (izlišno je) šta su Nemci tražili hiljadu i po kilometara od svoje kuće. Smrt svakako nisu. Ipak, ona je pronašla njih i to nepogrešivo. Humanističke rasprave, pozivanja na Ženevsku i ostale konvencije uvek deluju neuverljivo pred zločinima koje su te horde u ime svojih nacističkih ideja izvršavale. Danas je lakše filosofirati na temu malog čoveka nateranog da obuče uniformu, ali tada ni za jednog neprijatelja, kao ni u svakom ratu, milosti nije bilo.
Koliko je Nemaca poginulo na teritoriji SSSR?
Nemačka ima velike probleme kada je o pretrazi i konačnom upokojenju reč. Oni nisu bili ništa manji od sovjetskih, odnosno ruskih. Težak posao su im ostavile sile Osovine jer su pored Nemaca na Istočnom frontu ginuli Mađari, Rumuni, Austrijanci, Francuzi, Italijani, Španci, Holanđani, Hrvati i ko zna ko još sve. Pri tom je veći deo saveznika imao istu opremu pa i naoružanje kao nemačka armada.
Nemcima je posao bio trostruko otežan: najpre, mnogo arhiva nalazilo se dugo u Saveznoj republici Nemačkoj. Drugi problem je bio deo arhiva koji se nalazio u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Treći izvor problema su i sovjetski arhivi u kojima se takođe nalazilo mnoštvo dokumenata i to onih najdragocenijih, iz vremena povlačenja sila Osovine, kada one nisu bile fizički u stanju da se pobrinu o svojim mrtvima, pa ni da ih registruju. Do tog izvora bilo je i najteže doći. Nemački istaživači su mogli samo posredno, na osnovu brojnog stanja preživelih u fazi povlačenja (ranjenih, dezertera, osuđenih, itd) da dobiju približnu procenu uvidom u razliku stanja onih koji su pošli i onih koji su se izvukli sa sovjetske teritorije i preživeli. Od Sovjeta nisu mogli očekivati veliku pomoć jer smo već videli kako su, isključivo vođeni sanitarnim potrebama, sahranjivali svoje dušmane.
Prelomni trenutak predstavlja pojava studije ”Drugi svetski rat bez oznake poverljivo” general-pukovnika Krivošejeva i njegovih saradnika iz Centralnog arhiva Ministarstva odbrane Ruske Federacije. Koristeći naučne metode, na osnovu dostupnih podataka, oni su došli do polazne brojke od 3.604.800 nemačkih vojnika i oficira. U zarobljeništvu je umrlo 442.100 ljudi, što je već bilo lakše utvrditi jer je NKVD imao nadležnost nad zarobljeničkim logorima. I tu je dolazilo do rasipanja jer su zarobljenici morali da prođu put od mesta zarobljavanja, preko trijaže, zatim samog odlaska u logore; pri tom trupe na frontu nisu imale toliko vremena da se bave pedantnom evidencijom niti su se mnogo brinuli zbog toga. Važno je bilo da su neprijatelji zarobljeni i predati pozadini, a šta će dalje s njima biti imao je ko da brine. Trupe su morale dalje, na Berlin.
Nemački istoričari smatraju da je na Istočnom frontu poginulo oko 2.973.000 nemačkih vojnika, što je više od sovjetske računice. To nije neobjašnjivo ako imamo u vidu prethodno izneseno zapažanje o načinu sahranjivanja ili upućivanja u logore. Samo do decembra 1944. godine, dok su bitke tekle na teritoriji Sovjetskog Saveza, poginulo je 2.743.000 Nemaca. Šta na to kažu ”poiskoviki”, odnosno pretraživači, istoričari, lokalne uprave i druge organizacije uključene u rešenje ovog pitanja?
Na osnovu do sada pronađenih grobova i grobnica osnovano se tvrdi da je u sovjetskoj zemlji zauvek ostalo 3.100.000 Nemaca.
Zahvaljujući pedantnom i koordinisanom radu brojke su sada već uočljivije i pouzdanije. Ono što je pronađeno jeste tačno i može se proveriti. Na teritoriji Rusije nalazi se 1.722 groblja na kojima su sahranjeni pripadnici oružanih snaga sila Osobine. Najveća se nalaze u Lenjingradskoj oblasti (Sologubovka), Novgorodskoj (Pankovka), Koprovu (nedaleko od Stare Rusе, severno od Moskve, takođe u Novgorodskoj oblasti). Ni to nije sve. U Smolenskoj oblasti (Duhovščina), Kurskoj (Besedino), Volgogradskoj (Rosoški), u Gončarnovu (blizu Sevastopolja) i nedaleko od Apšerona u Krasnodarskom kraju, takođe se nalaze velika groblja.
U njima se nalazi više od 350.000 ostataka. Osim njih postoji i niz zarobljeničkih grobalja gde su sahranjeni oni koji su umrli posle rata. Na njima je sahranjeno oko 230.000 ljudi. Sva ta groblja postoje na osnovu Ugovora o brizi za ratna groblja koji je potpisan 1992. godine izmeđju vlada RF i Nemačke. O njima brinu volonteri koji dolaze iz Zapadne Evope, a sama groblja se održavaju na račun dobrovoljnih priloga mnogih dobrotvornih evropskih organizacija, udruženja rođaka poginulih vojnika, ali i uz pomoć vlada tih zemalja. Rusija u materijalnom smislu učestvuje trajno zauzetim zemljištem, a na osnovu recipročne obaveze o ruskim grobljima koju je preuzela Nemačka.
Koliko njih još leže kao nepoznati, odnosno neupokojeni? Većina nemačkih ratničkih grobalja je formirana nedavno i ona su nastala kako to u Rusiji kažu, ”на вырост”; nicala su kako su otkrivani ostaci. Pretraživači sovjetskih posmrtnih ostataka redovno nailaze i na neprijateljske ostatke pa odatle i takva groblja. Autor ovog teksta bio je u prilici da razgovara s istraživačima iz Volokolamska, mesta gde su se vodile možda najkravavije bitke pod Moskvom, ali i obiđe mesta na kojima su oni tragali. Predstavili su težinu tog rada na specifičnom primeru. U jednoj bici rov dužine od oko 300 metara devet puta je prelazio iz ruke u ruku. Svaki put Nemci su zatrpavali poginule – i svoje i sovjetske. Napravljen je sloj kod koga su i genetičari morali da se uključe u identifikaciju.
Do 1992. godine nemačkim grobljima niko posebno se nije bavio, osim jedne grupe kakva se pojavljuje svuda posle svakog rata. Reč je o ”crnim kopačima”, ljudima koji traže ”suvenire” – nemačke šlemove, oznake, ordenje, oružje. Kako smo već naveli tokom ratnih godina Nemci su sahranjivani ”pod moranje”, s gađenjem, na životinjskim grobljima, đubrištima itd. Najčešće su ih jednostavno bacali u jame i jarke, napuštene rovove, a zatim poravnavali buldožerima. Zato je sada zaista nemoguće utvrditi broj poginulih. Međutim smatra se da još oko dva miliona Nemaca nije našlo svoje poslednje prebivalište.
Kako vreme prolazi, a i njihovi rođaci izumiru, čeka ih ista sudbina kao i svih ratnika kroz istoriju.
Ovu sumornu ali upozoravajuću priču započeli smo sa Staljingradom, pa da je tu i završimo. Severozapadno do Volgograda u Gorodiščenskom reonu, 34 kilometra od centra grada nalazi se ratno memorijalno groblje Rosoški (Россо́шки – rukavci, mesto gde se reka deli na dva dela). Ono je dobilo ime po selima Velike i Male Rosoške koja su izmeštena posle rata. Tu se za vreme Staljingradske bitke 1943. godine nalazilo groblje nemačkih vojnika. Danas to groblje ima tri dela – sovjetski, nemački i rumunski.
Posle potpisivanja međudržavnog sporazuma 1992. godine, Narodni savez Nemačke za potragu za ratnim grobljima (Volksbund Deutsche Kriegsgräberfürsorge) po dogovoru s vladom Nemačke formirao je ovde 1995. godine groblje za borce poginule tokom Staljingradske bitke. Petnaestog maja 1999. godine upriličena je ceremonija ozvaničenja groblja. Održavanje ove površine zasniva se takođe na dobrovoljnim prilozima nemačkih državljana. Prvi ostaci počeli su da se sahranjuju 1993. godine da bi krajem 2005. godine tu bilo više od 48.000 ostataka prikupljenih iz desetina zajedničkih grobnica oko Volgograda i Rostova na Donu. Imena 120.000 poginulih koji su nestali u akciji i tih koje nije bilo moguće pronaći upisana su na pločama od prirodnog kamena.
Bez ikakve želje da bilo kome dajemo savete, smatramo da bi pre svake ratoborne izjave oni koji to rade trebalo da obiđu ovakva mesta. Svakako bi njihove reči posle toga drugačije zvučale.
