Nestanak ratnika. Jedna od najtraumatičnijih pojava koje prate ratna zbivanja, ali ne samo njih. Nestali u akciji (engl. Missed in Action, rus. Пропа́вший бе́з вести, fr. Disparu au combat); to su osobe za koje znamo da se nisu vratile s bojišta, ali ne znamo gde su skončale i kako.
Možda su živi, ali su izgubili razum, zaboravili kako se zovu i odakle su? Jesu li sahranjeni, kako i gde? Zna li im se grob? Da li je pojedinačan i obeležen, ili je to masovna (bratska) grobnica? Naravno, nije rat jedini koji odnosi ljude za koje nećemo saznati možda nikada gde su i kako završili.
Pravni institut poznat pod nazivom proglašenje za umrlog bavi se tim problemom kada je reč o bračnom, porodičnom, obligacionom ili testamentarnom pravu. Mnogo osoba nestane u miru kao žrtva trgovine ljudima, brodoloma, avionskih katastrofa, nesreća u industrijskim pogonima, itd.
Tu su i skitnice, ribari, lovci, avanturisti stradali na nepristupačnim mestima (pećine, jaruge, lavine), samoubice, ljudi koji namerno insceniraju svoju smrt (kriminalci, begunci), itd. Zna se da krupne životinje (medved, lav, ajkula) mogu rastrgnuti ljude i proždrati tako da od njih ništa ne ostane. Neočekivano mnogo je načina da ljudsko telo nestane bez traga. No, ovde se bavimo mnogo masovnijom pojavom – ratnicima koji su nestali na poljima bitke.
U međunarodnom humanitarnom i ratnom pravu to je ogroman problem, pogotovo što je povezan i sa obavezama država prema vojnim obveznicima koje je mobilisala i poslala u rat, kao i prema pravima njihovih porodica.
Član 32. Aneksa Ženevske konvencije (doneta je 12. avgusta 1949. godine) koji je donesen osmog juna 1977. godine propisuje da porodice imaju pravo da traže informacije o svom članu koji je nestao u toku vojnog konflikta. Države učesnice konflikta dužne su da sprovedu postupak potrage i u potpunosti međusobno sarađuju.
Vojno lice može da nestane za vreme rata, ali i primirja; vrlo retko i u miru. Vojnici mogu biti ubijeni, ranjeni, zarobljeni, streljani ili mogu dezertirati, promeniti stranu, promeniti identitet. Mogu podleći ranama bez dolaska svesti, ili potpuno spaljeni, razneseni ubojnim sredstvom.
Ako se može s izvesnošću pretpostaviti da su poginuli, a da im se ne znaju ostaci ni grob, onda se u građanskom pravu posle propisanog protoka vremena proglašavaju za umrle, a u vojnom protokolu dobijaju najturobniju oznaku – MIA (missing in action). U našem protokolu vode se kao nestali.
U tekstu ”Kad topovi utihnu” bavili smo se asanacijom ratišta, a nešto ranije i matrikulama. Čak i u slučaju pravovremene asanacije ratišta može se dogoditi da neko, usled krupnih rana i unakaženosti, gubitka matrikule, itd, ne bude identifikovan i proglase ga za nestalog.
Do 1912. godine nisu izdavane matrikule, pa su šanse za kasnije nalaženje (ukoliko se asanacija ne obavi brzo) bivale sve manje i manje. Pravovremena asanacija i matrikula nisu dovoljne, jer osoba može da pogine u džungli, da potone u podmornici, u padu aviona u more ili nepristupačne planinske delove itd.
Problem se usložnjava i kada se pronađu ostaci, jer ni najpreciznija sudsko-medicinska i forenzička analiza (osim DNK) ne može lako ustanoviti o kome je reč. Još teže je s masovnim grobnicama. Jednom sahranjene ostatke, po sanitarnim propisima, teško je razdvojiti i identifikovati .
Prvi svetski rat je tragedija sam po sebi. Masovni, besmisleni juriši pešadije na beskrajne rafale mitraljeza ostavljali su mase mrtvih na ničijoj zemlji. Samo u bici na Somi 1916. godine poginulo je preko 300.000 savezničkih i nemačkih vojnika. U ”Tipvalskom memorijalu” (”Thiepval Memorial”) u severnoj Francuskoj nalaze se imena 72.090 boraca Velike Britanije i Komonvelta. Svi oni su nestali tokom bitke na Somi i nikada nisu pronađeni, niti im se zna grob!
Slično je i na memorijalu ”Mening kapija” (”Menenpoort”) u Belgiji gde se nalaze imena 54.896 ratnika poginulih u bici na izbočini Ipra. U kosturnici ”Duaumon” (”Ossuaire de Douaumont”) u Francuskoj nalaze se izmešani ostaci 130.000 neidentifikovanih francuskih i nemačkih boraca poginulih u bici kod Verdena.
Drugi svetski rat nije doneo poboljšanja na tom planu, jer su poprišta i obim operacija bili znatno veći, a oružja ubojitija. Čak i kod Amerikanaca, kojih je poginulo srazmerno malo i koji su imali izvanredno organizovane pozadinske službe, prijavljeno je 78.750 nestalih u akciji. To je 19% od ukupno poginulih (405.399). Gotovo petina.
Posle rata neke od njih su nalazili; ponekad slučajno, najčešće pojedinačno kod iskopavanja, podizanja novih objekata, itd. Tako se dogodilo da na Trgu republike u Beogradu pre nekoliko godina budu iskopani posmrtni ostaci naših i sovjetskih boraca koji su tu sahranjeni.
Na jednoj konferenciji koju su organizovali zajednica Muzeja Ruske Federacije i Centralni arhiv Ministarstva odbrane, tema je bila upravo pronalaženje nestalih, postmortalna arheologija. Na konferenciji su sedeli jedni pored drugih predstavnici svih zaraćenih država i iznosili svoja iskustva. Svi su imali slične ili iste probleme. Nemci nemaju podatke za oko dva miliona nestalih u akciji. Gotovo pola miliona njih je ekshumirano i sahranjeno u novim masovnim grobnicama posle Hladnog rata, ali i tada bez ikakvih podataka. Preseljeni su jednostavno na nemačku zemlju.
Oko četiri miliona Sovjeta vode se kao ”nestali bez vesti”. Preko 300 dobrovoljačkih grupa, pojačanih forenzičarima, oružarima, patolozima i drugim stručnim licima, periodično pretražuje, na osnovu ratnih dnevnika, polja bitke pokušavajući da identifikuje poginule i dostojno ih sahrani. Rad autora ovog teksta prezentovao je na tom skupu probleme u Srbiji nastale tokom završnih borbi za oslobođenje zemlje, broj i mesta kosturnica (zajedničkih, bratskih grobnica), sovjetskih vojnika.
Dvehiljaditih godina u SAD dolazi do novog talasa istraživanja i ubrzavanja postupaka, uzimajući u obzir da će prirodnim tokom mnogi svedoci nestati, odnosno izumreti, pa će i dalji postupak biti još teži. Grupa ”Porodice Drugog svetskog rata za povratak nestalih” (”The group World War II Families for the Return of the Missing”) osnovana je 2005. godine kako bi sarađivala za ”Zajedničkom komandom za proračun ratnih zarobljenika i nestalih u akciji” (”Joint POW/MIA Accounting Command”), ali i s drugim vladinim udruženjima. Na dan 11. avgusta 2023. godine, prema podacima navedene Zajedničke komande, još uvek je bilo na tom spisku 72.193 američka vojnika i civila koji su nestali tokom Drugog sv. rata.
Ni rat u Koreji nije bio mnogo lakši kada je reč o ovom problemu. Ukupan broj ljudi koji su nestali tokom Korejskog rata iznosio je 8.154 čoveka. Godine 1954. tokom operacije ”Slava” (”Glory”) posmrtni ostaci 4.023 vojnika, koji su zvanično pripadali snagama OUN, predati su od strane Severne Koreje. Od tog broja 1.868 bili su Amerikanci, od čega 848 njih nije moglo biti identifikovano.
Između 1982. i 2016. godine 781 neidentifikovani posmrtni ostatak vraćen je iz Severne Koreje, Južne Koreje, Kine, Japana i groblja ”Pančboul” (”Punchbowl Cementery”) na Havajima u maticu, SAD. Do juna 2018. utvrđen je identitet njih 459. U Južnoj Koreji pronađeno je 950 posmrtnih ostataka, od kojih je samo 20 bilo identifikovano.
O Vijetnamskom ratu i traumama koje je on doneo Americi već smo pisali. U te traume spadaju i nestali u akciji. Vijetnamski teren bio je posebno pogodan za tako nešto. Beskrajne džungle, jaruge, podzemni kanali, bujične vode, neregistrovani logori za pilote (posebno dragoceni zarobljenici), itd, veoma su oteželi pronalaženje i identifikaciju poginulih ili nestalih.
Posle Pariskog mirovnog sporazuma 1973. godine odmah je kući vraćen 591 ratni zarobljenik tokom operacije ”Povratak kući” (”Operation Homecoming”). OS SAD potraživale su, prema svojoj evidenciji, oko 1.350 pripadnika, bilo kao zarobljene, bilo kao nestale u akciji. Prijavljeno je da je oko 1.200 američkih vojnika nestalo u akciji. Status ovih 1.200 bio je specifičan i nešto drugačiji. Za njih se znalo se da su poginuli (na osnovu četnih zapisnika i izjava učesnika bitke), ali tela nisu nađena. Do ranih devedesetih godina brojka se zaustavila na 2.255 nestalih, što je činilo nešto manje od četiri procenta od ukupno 58.152 poginula američka vojnika.
Oko 80% nestalih bili su pripadnici USAF koji su oboreni iznad Severnog Vijetnama ili Laosa, obično iznad nepristupačnih planina, tropskih šuma ili vodenih površina. Tek sredinom osamdesetih, poboljšavanjem odnosa ove dve zemlje, došlo je do napretka u pronalaženju nestalih. Prema vijetnamskim podacima, Oružane snage Severnog Vijetnama i Vijetkonga imale su oko 300.000 nestalih u akciji.
O tome koliko ih je do sada pronađeno i identifikovano nema podataka. Prema podacima Odeljenja Minstarstva odbrane SAD (U.S. Department of Defense POW/MIA Accounting Agency) od 11. avgusta ove godine, još uvek se 1.578 lica (vojnika i civila) vodi kao nestalo. Temi o nestalima u akciji američka kinematografija posvetila je više filmova od kojih nijedan nije dosegao višu umetničku vrednost, ostajući na nivou akcionog filma sa svim preterivanjima koja taj žanr sa sobom nosi.
U toku Hladnog rata od svih poginulih, još uvek se ne zna sudbina njih 126. Reč je, uglavnom, o posadama aviona koje su narušavale sovjetski ili kineski vazdušni prostor. Oni su nestali u vodama Baltika, Barencovog, Južnog Kineskog i drugih mora.
Nisu to jedini sukobi u kojima su ljudi nestajali u akciji. U Indijsko-pakistanskom ratu 1971. godine 52 njih se, na obema stranama, vode kao nestali. U osmogodišnjem Iračko-iranskom ratu u akciji je nestalo 52.000 Iračana i oko 8.000 Iranaca. Usled ratnih dejstava koja su tamo kasnije nastupila, ali i zatvorenosti iranskog javnog prostora, ne zna se koliko njih je nađeno i identifikovano.
Čak su i Zalivski ratovi, visokokontrolisana i jasna operacija, iskazali ovu pojavu. Tokom Pustinjske oluje nestalo je 47 Amerikanaca. Vraćen je 21 ratni zarobljenik, dva tela su identifikovana, dok se za još dva vojnika zna da su poginuli, ali da nisu pronađeni. Pošto su u svim tim sukobima učestvovali Amerikanci, navedeno odeljenje je i najpreciznije predstavilo trenutno stanje.
Najmanje 82.000 Amerikanaca vodi se još uvek kao nestalo u akciji računajući tu Drugi svetski rat i sve druge sukobe. Od tog broja 75% nestalo je u Indo-pacifičkom području, od čega oko 41.000 u morskim vodama.
Eto i najružnijeg lica rata, ratnih pokliča i vatrenih parola. Kako stoje stvari, pogibija vojnika i nije najgore što može da mu se dogodi. Paradoksalno: I od najgoreg ima gore – da poginuli ne bude pronađen, kao da je u zemlju propao, pa ni sahranjen uz počasti koje mu pripadaju, ispraćen od strane porodice i ratnih drugova. Nestao za sva vremena.