Na američki pokušaj da stvore vozilo kojim bi ispitali (i osvojili) Antarktik, Sovjeti su mnogo efikasnije odgovorili. Napravili su ”Proizvod 404”, vozilo univerzalne prohodnosti (вездеход, внедорожник). Ono je bilo predviđeno da se koristi na Antarktiku, južnom polu Zemlje (ανταρκτικός, engl. Antartica, što znači – suprotno od Arktika).
U maju 1958. godine ovo unikatno vozilo izašlo je iz hala Harkovskog zavoda mašinogradnje (Харьковский завод транспортного машиностроения имени В. А. Малышева). Broj 404 (HTTP statusni kôd grešaka koje se obeležavaju u rasponu od 400-499) nema dodira s ”Harkovčankom”.
Kako je nastalo?
Ni Sovjetima nije promakao problem pijaće vode, ali i drugih dragocenih materijala koji se kriju ispod večnog leda. Antarktik je kontinent s najvišom nadmorskom visinom, peti po veličini i – bez stalnih stanovnika. Trebalo je napraviti pouzdano vozilo koje bi moralo izdržati temperature do −80 °C, potpuno autonomno i s garantovanom mogućnošću preživljavanja.
Svaki kvar na njemu morala bi da otkloni posada jer se najbliži servis nalazio stotinama kilometara dalje. Sve drugo bila bi sigurna,bela smrt. Rukovodstvo Arktičkog naučno-istraživačkog instituta (Sankt Peterburg) obratilo se 1957. godine vladi s molbom da utvrdi koje bi preduzeće moglo napraviti vozilo koje će pouzdano raditi u polarnim uslovima. Sovjeti su već imali značajna iskustva s velikim tegljačima raketa, guseničarima i točkašima, osvojili su proizvodnju dizel motora ekstremne snage, pa je ova molba zvučala ostvarivo.
Zadatak su dobila dva preduzeća u Harkovu: Vazduhoplovni zavod (Харківське державне авіаційне виробниче підприємство; ХГАПП) i pomenuti Zavod transportne mašinogradnje. Radovi su počeli 1958. godine i izvedeni su u zadatom roku od tri meseca. Osnova sveprohodnog vozila bio je poznati tegljač AT-T u kome su pak korišćeni mnogi sklopovi i motor tenka T-54.
Hodni deo traktora produžen je za dva para točkova, a na gusenicama su postavljeni odstranjivači snega velike površine. Korišćen je dizel-agregat snage 520 KS. To mu je omogućavalo da pored svojih 35 tona povuče još i prikolicu – sanke od 70 tona. Ona je služila za transport rezerve goriva. Vozilo je moglo da pluta jer zahvaljujući konstrukciji zatvorene kutije Harkovčanka je samo do pola karoserije tonula u vodu.
Nadgradnja, odnosno specijalna karoserija urađena je u Vazduhoplovnom zavodu. To je kutijasto-furgonska struktura od duraluminijuma. Imala je osmoslojnu termoizolaciju od najlonske vune. U vodećoj kabini bila su sedišta za vozača i navigatora, a u glavnoj je bilo osam ležajeva u dva nivoa. Bezbedan i relativno konforan život bio je omogućen kostrukcijom kuhinje za konzumiranje tople hrane i napitaka.
Pored stalnog grejača u vozilu se nalazila i radio-stanica koja je mogla biti korišćena i u svrhe slušanja svakodnevnih građanskih radio-programa. Ono što je bilo sovjetski praktično videlo se na prvi pogled: motoru se moglo pristupiti iz same kabine, što je u polarnim uslovima, bez izlaženja van vozila, bilo veoma važno. Teorijski je to sve trebalo da bude kako valja, pa ipak je ponešto i promaklo. Tradicionalni sovjetski odnos prema velikim tolerancijama nije omogućavao savršenu izolaciju, pa su u kabinu prodirali izduvni gasovi.
Tehničke karakteristike:
Bez obzira na tradicionalni sovjetski gigantizam, konstruktori nisu napravili istu grešku kao Amerikanci kod ”Snežne krstarice”. Sve je odmereno tako da se koriste postojeći sklopovi, da vozilo odgovori nameni a ne da impresionira novinare i političare.
- Snaga agregata: 520 KS (995 KS s uključenim centrifugalnim kompresorima).
- Rezerva vožnje: do 1500 km.
- Gabariti: dužina 8,5 m, širina 3,5 m, visina 4 metra.
- Masa: 35 tona.
- Širina gusenica – 100 cm (sa proširenjima).
- Maksimalna brzina: do 30 km/h.
- Ugao savladivog nagiba: do 30°.
- Zapremina kabine: 50 m³ (površina 28 m², visina 2,1 m).
- Kabina za spavanje i odmor: šest do osam ležajeva na sprat.
Polazak na prvo istraživanje
Iz fabrike je pet vozila prevezeno specijalnim vozom najpre u Lenjingrad (Sankt Peterburg), a odatle u luku Kalinjingrada (jugoistok Baltika). Tu su utovareni na dizel-električni brod ”Ob” koji je kretao na četvrtu sovjetsku antarktičku ekspediciju. Na odredište je stigao početkom 1959. godine.
Nakon završnih priprema i provera, desetog februara 1959. godine kolona vozila napustila je naselje Mirni (Мирный – антарктическая станция). Ona se nalazila na obali Mora Dejvisa (Obala pravde) u Zemlji kraljice Meri. Nazvana je u čast jedrenjaka ”Mirni” (Мирный, jedrenjak s kombinovanim dizel pogonom, prvi sovjetski brod koji je u sklopu puta oko sveta stigao do Antarktika). To je bio prvi pohod ka Južnom polu. Put je trajao mesec i po dana za koje vreme je pređeno 2.700 kilometara. Karavan od dva vozila i jednog traktora AT-T stigao je do Južnog pola u oblasti stanice Amundsen-Skot.
Poverenje posade u ova vozila bilo je neverovatno – s pravom. Mašine su se pokazale kao veoma izdržljive, pouzdane i dugo vremena (čak do 2008. godine) saobraćale između tadašnjih šest sovjetskih (ruskih) polarnih stanica.
Dalji razvoj
Vozilo se pokazalo na terenu za koji je projektovano, stoga je 1974. godine naručeno pet modifikovanih komada pod nazivom ”Harkovčanka -2” (Proizvod 404S). Jedna od glavnih razlika bila je spoljna kabina s poklopcem haube, čime je rešen problem izduvnih gasova. Stambeni model je izdvojen, a izolacija poboljšana novim materijalima.
Na insistiranje korisnika napravljeni su i posebni otvori za ventilaciju. Ova serija bila je opremljena radijsko-navigacijskim uređajima. Isporučeni su antarktičkim posadama 1975. godine. Na osnovu te modifikacije pripremana je dalja nadogradnja u obliku ”Harkovčanke -3” koja je bila bazirana na traktoru MT-T. Projekat je obustavljen zbog raspada SSSR pa su Rusi nastavili dalje svojim putem.
Rusija trenutno održava pet stalnih istraživačkih stanica, kao i pet sezonskih baza koje su aktivne samo tokom letnjeg perioda, odnosno tokom jednog polarnog dana koji traje šest meseci. Rusi na Antarktiku koriste specijalizovana terenska vozila, među kojima se ističu guseničari DT-30 “Vitez” za prevoz teških tereta kroz ekstremne uslove. Pored njih, koriste se i manja guseničasta vozila, kao i modifikovani kamioni prilagođeni polarnim temperaturama.
