Snežna krstarica: dan kada su Amerikanci poslali „čudovište“ na Antarktik, a onda je sve krenulo po zlu

Ni geodetski sateliti nisu svemoćni. Glavna istraživanja čekaju ljude na terenu. Kako su Amerikanci rešili da istraže Antarktik, najveći trezor pijaće vode? Ekspedicije koje po načinu života i surovosti uslova podsećaju na kosmičke, nisu tamo da bi samo pratili nivo globalnog otapanja ili životne cikluse raznih retkih životinjskih vrsta, već da nađu način kako da iskoriste slatku vodu. Do nje treba stići, naći povoljna i stabilna mesta za bušotine, obezbediti transport, itd, itd. Komplikovanije i teže nego s naftom. 

Amerikanci su veoma ambiciozno, nošeni na krilima moćne automobilske industrije, koncipirali sveprohodno vozilo, Snežnu krstaricu (Snow Cruiser). Smatrali su da nešto glomazno i moćno može s uspehom da se suoči sa istim takvim izazovima. Vozilo je projektovao Tehnološki institut Ilinoisa (Illinois Institute of Technology – Illinois Tech ili IIT) u Čikagu, 1939. godine.

Osmišljen je prema specifikacijama Ričarda Berda (Richard Evelyn Byrd, pilot i istraživač) za jednu od njegovih ekspedicija. Te ideje u projekt je pretočio njegov saradnik Tomas Poulter (Thomas Charles Poulter). Trebalo je napraviti vozilo u kome se može preživeti, kretati i obaviti elemenarna naučna izviđanja.

Kako je izgledala ta ”krstarica”?

Radi obezbeđenja potpune prohodnosti po specifičnim antarktičkim predelima konstruktori su  predložili dva rešenja: vozilo bi se kretalo na četiri ogromna točka koji su bili prečnika 120 inča (nešto malo više od tri metra). Po izgledu je podsećalo na rekvizitarijum tadašnjih naučno-fantastičnih filmova. Predviđeno je da točkove pokreću elektromotori. Svaki bi se nalazio u svom kućištu, a njih bi napajala dva dizel generatora od 150 KS.

Drugo rešenje isto tako je bilo gigantsko: karoserija je bila duga 17 metara i imala je kompaktan srednji donji deo sličan skiji. To je omogućavalo podešavanje klirensa vozila od 3,7 do pet metara, u zavisnosti od položaja vešanja. Širina je bila šest metara i šest centimetara. Te ogromne motorne sanke trebalo je da pređu preko pukotina širine do 4,5 metara kao skije, odgurujući se točkovima. Čemu to rešenje?

Antarktik je pun takvih pukotina koje je nemoguće zaobići zbog njihovih dužina i nepredvidivosti širenja. Računalo se i na tzv. firn, zrnasti višegodišnji sneg, u fazi između snega i glečerskog leda. Na krovu je trebalo da se nalazi mali dvokrilni avion radi izviđanja.

Primena

Rečeno – učinjeno. Januara 1940. vozilo je prebačeno na Antarktik, a sam konstruktor, Tomas Poulter, krenuo je kao član ekspedicije da se lično uveri kako njegovo vozilo u praksi odgovara  teorijskim zamislima. Svakako je postojao i komercijalni motiv jer bi, u slučaju uspeha, više ekspedicija naručilo takvo vozilo koje je istovremeno bilo i baza, kapsula za život. Tako ne bi morale da se pod izuzetno teškim uslovima grade stalne baze.

Probna vožnja predviđala je da se pređe preko polarne kape dvaput unakrst, obišavši gotovo svu obalsku liniju. Maksimalna rezerva goriva u tankovima trebalo je da obezbedi prelazak osam hiljada kilometara i energiju za preživljavanje posade.

Ambiciozno zamišljena krstarica zaglavila se već na prvom koraku, ne dohvativši se leda! Pokušaj kretanja po snegu doveo je do toga da se točkovi zaglave i do metar dubine. Tamo gde bi prošle gusenice, toškovi su bili neupotrebljivi. Bespomoćno su proklizavali (schleifen – ”šlajfovati”) bez nade da pokrenu vozilo.

U želji da na licu mesta nekako ispravi situaciju, posada je pričvrstila rezervne točkove na prednju osovinu udvostručivši njihovu širinu. Za to je trebalo angažovati poseban kran. Posle toga su navukli lance na zadnji par točkova. Konačno, vozilo je moglo da se pomalo kreće. Kako je izgledala da ”dopuna” i šta je sve izrečeno na račun konstruktora možemo samo zamisliti.

Ispostavilo se da mu je mnogo lakše bilo da se kreće sa zadnjim krajem napred, odnosno ”u rikverc” kako se to popularno kaže. To je bilo komplikovano, ali bar nisu imali druge učesnike u saobraćaju da paze na njih. Tada je stigao još jedan problem – pregrevanje motora.

Da bi se oni pregrevali na arktičkoj hladnoći stvarno je trebalo da budu vrlo samouvereno i proizvoljno konstruisani. Sirova snaga i veličina nisu impresionirale Antarktik, da se slikovito izrazimo. Posada je morala da napusti vozilo, a projekat je prekinut jer je novac usmeren na vojno-industrijski kompleks. Ništa nije moglo da prikrije tehnološki neuspeh konstrukcije. Drugi sv. rat samo je odložio traganje za pijaćom vodom. 

Ekspedicija se krajem četrdesetih godina vratila da vidi šta je s vozilom. Ispostavilo se da ga je zima prilično očuvala. Tražilo je samo manje opravke uz dopumpavanje guma. Ričard Bern je umro 1957.godine, a 1958. godine jedna međunarodna ekspedicija ponovo je pronašla usamljenu krstaricu. Ona je tokom 18 godina bila zavejana snegom od nekoliko metara.

Otkrivena je pomoću bambusovog štapa koji je ostavljen prilikom prethodne posete upravo za ovakav slučaj. Neke koristi je bilo i od tog neuspelog vozila. Merenjem količine snega od donje ivice toškova ustanovljena je visina padavina. Prilično skup način za uzimanje uzoraka. Vozilo nikada više nije viđeno. Po jednoj verziji ostalo je zatrpano i polako se smicanjem leda pomeralo u neispitanom smeru, a po drugoj završilo je na nekom od ledenih bregova koji su se odvajali od matice i vremenom tonuli u okean. 

Za ljubitelje megaprojekata biće interesantne njegove dimenzije:

Danas SAD na Antarktiku imaju jednu bazu (Amundsen–Scott South Pole Station). Ona je jedina koja je aktivna tokom cele godine, a izgrađena je još 1956. godine. Sve što treba da se istraži oko nje obavlja se sankama ili dronovima tokom dana koji traje šest meseci, tako da je ”Snežna krstarica” definitivno ostala kao relikt neuspelih, ambiciozno zamišljenih projekata.