Treba stalno podsećati na zlo koje se dogodilo čovečanstvu, a sada ga mnogi ignorišu, zaboravljaju, pa čak i podržavaju. Mnoštvo patoloških izuma nacističkih sadista s ciljem ”konačnog rešenja” svedoči o tome kako na apsurdan način mogu da se spoje industrija, tehnička znanja i – ubijanje. O izopačenosti ideologije koja je za samo 12 godina odnela desetine miliona ljudi, već smo mnogo puta pisali. To je rađeno veoma profesionalno. Nemci nisu trošili vreme ni sredstva, već su se posvetili tom pitanju kao kada proizvode igle, čarape, kape ili municiju. Racionalno, promišljeno i efikasno. Nažalost. Među takvim izumima našlo se mesto i za tzv. dušegupku, kamion – furgon u kome su gasom ubijani ljudi.
Dušegupka (nem. Gaswagen, engl. Gas van, rus. газенва́ген, душегу́бка) bila je pokretna gasna komora koju su Nemci koristili u Drugom sv. ratu. Žrtve su sabijane u kamione, da bi bilo što manje vazduha, a zatim ubijane ugljenmonoksidom ili izduvnim gasovima iz motora. Prvi put su takva, serijski mofikovana vozila, primećena tokom novembra i decembra 1941. godine u Sovjetskom Savezu i u Istočnoj Evropi.
Masovno su primenjivana u Kijevu, Poltavi, Rigi i Hemnu. Od proleća 1942. godine dokumentovano je i njihovo korišćenje i u Jugoslaviji, odnosno na Području vojnog zapovednika u Srbiji (nem. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien). Ovo nije nemački izum, mada je zbog njih postao poznat. Nepotvrđeni izvori navode da su slična vozila koristili i pripadnici NKVD u mnogo manjem obimu i s drugim žrtvama.
Naziv za ovo vozilo postao je šire poznato tek posle rata. U nemačkim zaplenjenim dokumentima nailazi se na termine Sonder-Wagen, Sonderfahrzeug, Spezialwagen i S-Wagen. Svi oni označavaju vozilo za specijalni transport, odnosno nestandardan prevoz. U dokumentima kojima je bilo cilj da prikriju pravu svrhu upotrebe može se naći izraz entlausungswagen (automobil za dezinfekciju!). Prvi dokument koji dokazuje njihovu pravu namenu navodi naziv vergasungswagen (vozilo za primenu gasova). Taj dokument je bio dostupan javnosti tek za vreme Nirnberškog procesa (dokument 501-PS).
Izveštaje u zbirnom dokumentu pisali su i potpisali dr Beker (SS Untersturmführer, nepoznata lokacija), Valter Rauf (Obersturmführer, Berlin), Truhe (SS policija Rige), dr Šefer (Schaefer dr, SS policija Beograda) i SS administracija (nečitak potpis generala, načelnika službe). Dokument je zaveden 16. maja 1942. godine i ima osam stranica. Na sud je stigao posle obrade od strane Odeljenja za ispitivanje nacističke zavere i agresije pri Birou za procesuiranje krivičnih dela sila Osovine ( Office of United States Chief of Counsel for Prosecution of Axis Criminality. Washington, D.C. : U.S. Government Printing Office, 1946). Zaveden je u Sudu pod oznakom PS-501.
Ovakav zverski način ubijanja nije mogao da bude dugo tajna, bez obzira što su ga Nemci veoma konspirativno koristili. Godine 1943. u Krasnodarskom kraju SSSR sprovedeno je suđenje učesnicima zločina protiv čovečnosti. Oko 6.700 ljudi bilo je pobijeno u dušegupkama. Sovjetski tužioci te materijale su predstavili na Nirnberškom procesu. Institut Jad va-Šem opšti broj žrtava ovakvog načina likvidacije procenjuje na oko 700.000 ljudi (!).
Prikazani su dokumenti koji svedoče o tome da je 23. juna 1942. godine od strane proizvođača, kompanije Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH (Berlin-Neukölln, osnovana 1904. godine) bilo predato 20 furgona u dve verzije – za 30 – 50 i za 70 – 100 ljudi. To je bio deo ugovora koji je predviđao proizvodnju 30 vozila. Osim spoljnih fotografija nigde ne postoji tehnička dokumentacija koju je fabrika koristila. Sve je pravovremeno uništeno.
Dušegupka je bio kamion – furgon koji je najviše podsećao na vozilo za prevoz nameštaja, a često je imao i takve oznake. Imao je masu od pet do sedam tona, a bojadisan je sivom ili crnom bojom. Koristio je neki od standardnih šestocilindričnih motora koje su često same fabrike proizvodile za svoje modele. Furgonski deo iznutra bio je obložen pocinkovanim limom. Imao je dvokrilna hermetizovana vrata na zadnjem delu.
Na podu su bile drvene rešetke (palete) na koje su esesovci prostirali slamu kao da će voziti lomljiv materijal, ali i zbog sanitarno-higijenske intervencije posle uklanjanja žrtava. Između furgona i kabine bio je hermetizovan prozor radi nadgledanja situacije i to je poslednje što su nesrećnici mogli da vide. Ispod drvenih paleta nalazio se otvor za povezivanje gasne cevi prečnika 15 cm koja je vodila iz motora.
Za drugi model koji je korišćen za veći broj ljudi utvrđeno je da je imao poseban uređaj za istovar leševa. Sama kutija furgona postavljana je na standardne kamione nosivosti oko 3,5 tona. To su bili opel blic, dajmond reo i reno, dok jezaurer bio klasifikovan kao teški kamion kapaciteta do šest tona.
Proizvođači nisu znali zbog čega njihove kamione kupuje Vafen SS koji bi ih potom slao na preuređivanje. Žrtve bi bile saterane u furgon, motor bi proradio i posle deset do 15 minuta sve bi bilo završeno. Potom bi vozilo otpremilo leševe do masovne grobnice. Ukoliko je neko slučajno i preživeo bio bi dovršen od strane esesovaca.
Posle 1943. godine, promenom ratne situacije i ekstremno visokim ”učinkom” u logorima smrti, ovaj metod se sve manje primenjivao kao spor. Dragoceno gorivo i kamioni usmeravani su na drugu stranu. To svedoči o tome da su Nemci potpuno racionalno, kao i sve drugo, tretirali i ovaj postupak i da ne može biti reči o eutanazijama. O čemu je reč?
Izumitelji ovog načina ubijanja u Nirnbergu branili su se tvrdeći da je ovo vozilo korišćeno u ‘humane svrhe’ tako što je dovoženo do psihijatrijskih ustanova ili drugih bolnica kako bi neizlečive slučajeve na taj način rešavali muka. Humano, nema šta…
