Treba stalno podsećati na zlo koje se dogodilo čovečanstvu, a sada ga mnogi ignorišu, zaboravljaju, pa čak i podržavaju. Mnoštvo patoloških izuma nacističkih sadista s ciljem ”konačnog rešenja” svedoči o tome kako na apsurdan način mogu da se spoje industrija, tehnička znanja i – ubijanje. O izopačenosti ideologije koja je za samo 12 godina odnela desetine miliona ljudi, već smo mnogo puta pisali. To je rađeno veoma profesionalno. Nemci nisu trošili vreme ni sredstva, već su se posvetili tom pitanju kao kada proizvode igle, čarape, kape ili municiju. Racionalno, promišljeno i efikasno. Nažalost. Među takvim izumima našlo se mesto i za tzv. dušegupku, kamion – furgon u kome su gasom ubijani ljudi.
Dušegupka (nem. Gaswagen, engl. Gas van, rus. газенва́ген, душегу́бка) bila je pokretna gasna komora koju su Nemci koristili u Drugom sv. ratu. Žrtve su sabijane u kamione, da bi bilo što manje vazduha, a zatim ubijane ugljenmonoksidom ili izduvnim gasovima iz motora. Prvi put su takva, serijski mofikovana vozila, primećena tokom novembra i decembra 1941. godine u Sovjetskom Savezu i u Istočnoj Evropi.
Masovno su primenjivana u Kijevu, Poltavi, Rigi i Hemnu. Od proleća 1942. godine dokumentovano je i njihovo korišćenje i u Jugoslaviji, odnosno na Području vojnog zapovednika u Srbiji (nem. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien). Ovo nije nemački izum, mada je zbog njih postao poznat. Nepotvrđeni izvori navode da su slična vozila koristili i pripadnici NKVD u mnogo manjem obimu i s drugim žrtvama.
Naziv za ovo vozilo postao je šire poznato tek posle rata. U nemačkim zaplenjenim dokumentima nailazi se na termine Sonder-Wagen, Sonderfahrzeug, Spezialwagen i S-Wagen. Svi oni označavaju vozilo za specijalni transport, odnosno nestandardan prevoz. U dokumentima kojima je bilo cilj da prikriju pravu svrhu upotrebe može se naći izraz entlausungswagen (automobil za dezinfekciju!). Prvi dokument koji dokazuje njihovu pravu namenu navodi naziv vergasungswagen (vozilo za primenu gasova). Taj dokument je bio dostupan javnosti tek za vreme Nirnberškog procesa (dokument 501-PS).
Izveštaje u zbirnom dokumentu pisali su i potpisali dr Beker (SS Untersturmführer, nepoznata lokacija), Valter Rauf (Obersturmführer, Berlin), Truhe (SS policija Rige), dr Šefer (Schaefer dr, SS policija Beograda) i SS administracija (nečitak potpis generala, načelnika službe). Dokument je zaveden 16. maja 1942. godine i ima osam stranica. Na sud je stigao posle obrade od strane Odeljenja za ispitivanje nacističke zavere i agresije pri Birou za procesuiranje krivičnih dela sila Osovine ( Office of United States Chief of Counsel for Prosecution of Axis Criminality. Washington, D.C. : U.S. Government Printing Office, 1946). Zaveden je u Sudu pod oznakom PS-501.
Ovakav zverski način ubijanja nije mogao da bude dugo tajna, bez obzira što su ga Nemci veoma konspirativno koristili. Godine 1943. u Krasnodarskom kraju SSSR sprovedeno je suđenje učesnicima zločina protiv čovečnosti. Oko 6.700 ljudi bilo je pobijeno u dušegupkama. Sovjetski tužioci te materijale su predstavili na Nirnberškom procesu. Institut Jad va-Šem opšti broj žrtava ovakvog načina likvidacije procenjuje na oko 700.000 ljudi (!).
Prikazani su dokumenti koji svedoče o tome da je 23. juna 1942. godine od strane proizvođača, kompanije Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH (Berlin-Neukölln, osnovana 1904. godine) bilo predato 20 furgona u dve verzije – za 30 – 50 i za 70 – 100 ljudi. To je bio deo ugovora koji je predviđao proizvodnju 30 vozila. Osim spoljnih fotografija nigde ne postoji tehnička dokumentacija koju je fabrika koristila. Sve je pravovremeno uništeno.
Dušegupka je bio kamion – furgon koji je najviše podsećao na vozilo za prevoz nameštaja, a često je imao i takve oznake. Imao je masu od pet do sedam tona, a bojadisan je sivom ili crnom bojom. Koristio je neki od standardnih šestocilindričnih motora koje su često same fabrike proizvodile za svoje modele. Furgonski deo iznutra bio je obložen pocinkovanim limom. Imao je dvokrilna hermetizovana vrata na zadnjem delu.
Na podu su bile drvene rešetke (palete) na koje su esesovci prostirali slamu kao da će voziti lomljiv materijal, ali i zbog sanitarno-higijenske intervencije posle uklanjanja žrtava. Između furgona i kabine bio je hermetizovan prozor radi nadgledanja situacije i to je poslednje što su nesrećnici mogli da vide. Ispod drvenih paleta nalazio se otvor za povezivanje gasne cevi prečnika 15 cm koja je vodila iz motora.
Za drugi model koji je korišćen za veći broj ljudi utvrđeno je da je imao poseban uređaj za istovar leševa. Sama kutija furgona postavljana je na standardne kamione nosivosti oko 3,5 tona. To su bili opel blic, dajmond reo i reno, dok jezaurer bio klasifikovan kao teški kamion kapaciteta do šest tona.
Proizvođači nisu znali zbog čega njihove kamione kupuje Vafen SS koji bi ih potom slao na preuređivanje. Žrtve bi bile saterane u furgon, motor bi proradio i posle deset do 15 minuta sve bi bilo završeno. Potom bi vozilo otpremilo leševe do masovne grobnice. Ukoliko je neko slučajno i preživeo bio bi dovršen od strane esesovaca.
Posle 1943. godine, promenom ratne situacije i ekstremno visokim ”učinkom” u logorima smrti, ovaj metod se sve manje primenjivao kao spor. Dragoceno gorivo i kamioni usmeravani su na drugu stranu. To svedoči o tome da su Nemci potpuno racionalno, kao i sve drugo, tretirali i ovaj postupak i da ne može biti reči o eutanazijama. O čemu je reč?
Izumitelji ovog načina ubijanja u Nirnbergu branili su se tvrdeći da je ovo vozilo korišćeno u ‘humane svrhe’ tako što je dovoženo do psihijatrijskih ustanova ili drugih bolnica kako bi neizlečive slučajeve na taj način rešavali muka. Humano, nema šta…
Постоје поуздани подаци о првој употреби Душегупке у Београду, почетком 1942. године. Направљена су специјална возила Gaswagon за убијање гушењем више десетина колико је могло да стане у ово монструозно возило смрти.
Ово возило је први пут довезено из Берлина у Београд у фебруару 1942. да би се отпочело са масовним уништавањем Јевреја у Србији. Одлуку да се пошаље ово возило смрти донео је шеф Полиције безбедности и Службе безбедности Трећег рајха Рајнхард Хајдрих. То је био камион типа „Заурер“ (Saurer) од пет тона који је могао да прими 50-70 жртава. У овом камиону који је у нацистичким документима, називан „возило за уништавање вашки“ (Entlausungswagen)…након што се ауспух прикључи на товарни део, вожња од 10 до 15 минута је била довољна да усмрти и до 100 људи закључаних у возилу.
Прве жртве су били пацијенти и особље Јеврејске болнице у Београду (у улици Високог Стевана на Дорћолу). Они су погубљени 18. и 19. марта 1942, њих преко 800. Жртве су превожене камионима до Јајинаца, где су биле већ ископане раке, и на том путу биле су усмрћене издувним гасовима из камиона.
Помоћу ових камиона-убица у периоду од почетка априла до краја маја 1942. угушено је око 8.000 Јевреја и 500 партизана у Београду. Жртве су преузимане из логора Сајмиште и Бањица.
Један читалац је навео да су позната имена возача који су возили душегупку у Београду. На интернету су може наћи следећи податак:
До 10. маја 1942. официри Гец и Мејер који су возили камион, усмртили су на исти начин још око 6300 Јевреја. Гец и Мејер нису нађени после рата, и њихова злодела су остала некажњена.
Нажалост рука правде није стигла ове монструме.
Ovde je interesantno spomenuti da se u Dnevniku iz II SR Vladimira Dedjera prvo spominje korišćenje dušegupke u Srbiji tokom II SR, no potom u primedbi ispod teksta koja je nastala posle zavrsetka rata se negira korišćenje dušegupke u Srbiji. I dugo posle rata, malte ne do 2000 godine, korišćenje dušegupke u Srbiji se nije spominjalo tj precutikivalo se? O masovnim streljanjima, od strane okupatora se učilo u istoriji još u osnovnoj školi no o korišćenju gasnog vozila ništa. Pošto se sada zna i ime ”čoveka” koji je vozio taj kamion u Srbiji teško je za poverovati da nova vlast posle II SR nije znala ništa o dušegupkama i da to nije istraživala i potom opširno publikovala. Razlog prećutkivanju je možda u tome da su u dušegupkama skoro 100% završavali jevreji koji su likvidirani za odmazdu 100 za 1 zbog partizanskih akcija po Srbiji. Ne smemo zaboraviti da je ”konačno rešenje” za jevreje tokom II SR prvo rešeno u okupiranoj Srbiji a tek potom i u ostaku Evrope. Ova činjenica je najverovatnije bio razlog 50 godišnjem prećutivanju i zataškavanju korišćenja dušegupke u Srbiji tokom II SR.
Г. Гашпар,
Свака част за коментар! Та последња свеска Дедијерових дневника је суво злато за истраживаче. Зашто? Објављена је у јануару 1945. године када још није било прилике за антиципацију догађаја (још се није догодила ни влада Тито-Шубашић, 1948. итд). Дедијер је писао у складу с тадашњим временом. Том је био А/4 формата и (колико се сећам) коришћена је писаћа машина као фонт, па је реч по свој прилици о изумрлој штампарској врсти – фототипији. Имао сам тај примерак и касније сам га (нажалост) дао једном ученику да припреми дипломски.
У тој свесци било је и о силовањима од стране руских војника, али и о понашању војника Краљевине Југославије који су остали у Каиру и нису отишли за Лондон. Неки од њих су учествовали у формирању наше прве две ексадриле.
Све у свему, опет се показало да је историја врло тврдоглава – јер се догодила и не вреди је ревидирати. Увек има неко ко памти. Да не ширим даље. Знам тај том напамет, али ми је жао што ми није враћен.
Још једном, честитке за одличне примедбе и коментар.
G. Iviću apsolutno ste u pravu što se tiče sadržaja iz Dnevnika II SR V. Dedjera no meni je najviše zagolicala maštu 3 rečenica, od pozadi, Predgovora Dnevnika, I izdanje 19.III 1945. Citiracu je: ” Iz Dnevnika su izostavljene samo one stvari, za čije objavljivanje uslovi još nisu sazreli”. Na žalost ti uslovi izgleda nisu sazreli nikada te je V. Dedjer i preminuo 1990. a da nije objavio te izostavljene stvari.
Ali nam je zauzvarat, pored ostalog, podario knjigu Sarajervo 1914 koju smatram fantastičnim izvorom činjenica vezanim za Sarajevski atentat.
Svabovija je prvih godina rata u Ukrajini isporucila ukrima pokretne krematorijume koji i do danas rade tamo punom parom.