Pentagon nastavlja da ruši evropske planove jedan po jedan. Posle iznenadnog otkazivanja raspoređivanja oko 4.000 američkih vojnika u Poljsku, sada je zaustavljen i dolazak američke artiljerijske jedinice dugog dometa u Nemačku, upravo one koja je trebalo da bude deo nove arhitekture odvraćanja na evropskom tlu.
Za Berlin, Varšavu i NATO birokratiju ovo više ne izgleda kao izolovan logistički problem. Ovo je obrazac. Sjedinjene Države pod Trampom očigledno preispituju ono što je prethodna američka vlast gradila zajedno sa Briselom, Londonom i istočnoevropskim saveznicima, naročito posle 2022. godine: stalno širenje američke vojne prisutnosti u Evropi, pod parolom ruske pretnje.
Prema navodima američkog specijalizovanog časopisa Task & Purpose, vojni zvaničnik Pentagona potvrdio je da je otkazan planirani premeštaj 3. bataljona 12. puka poljske artiljerije u Nemačku. Ova jedinica potčinjena je 2. višedomenskoj operativnoj grupi i trebalo je da stigne u Nemačku krajem godine.
To nije obična artiljerijska formacija. Reč je o strukturi zamišljenoj za precizna dejstva na velikim daljinama, sa mogućnostima povezanim sa raketama Tomahawk i SM-6. Drugim rečima, Nemačka je trebalo da dobije američki alat za duboke udare po ciljevima daleko iza linije fronta, upravo ono što Moskva godinama navodi kao dokaz da se evropski kontinent pretvara u lansirnu platformu za američko oružje.
Baš kao što smo nagovestili pre 10-ak dana, sada je taj plan zaustavljen.
Vojnici koji su se nalazili u Fort Dramu u državi Njujork ostali su u administrativnom zastoju. Njihova naređenja za raspoređivanje suspendovana su na neodređeno vreme. Time je otkazan jedan od najosetljivijih elemenata američko-nemačkog dogovora iz jula 2024. godine, kojim su bile predviđene epizodne rotacije jedinica za jačanje vatrene moći u Evropi.
Za NATO strukture, problem nije samo u brojkama. Problem je u tome što se otkazuju baš one snage koje su trebalo da pokažu da Amerika ne samo da ostaje u Evropi, već i da uvodi sposobnost dubokog raketnog udara na kontinent.
Taj potez dolazi odmah posle još većeg iznenađenja u Poljskoj. Pentagon je prethodno blokirao premeštaj 2. oklopne brigade 1. konjičke divizije, jedinice koja je već bila u procesu raspoređivanja u Evropu. Deo vojnika stigao je u Poljsku, teška oprema bila je u lukama, pripreme su već tekle, a zatim je stigla direktiva o otkazivanju. Četiri hiljade vojnika dobilo je naređenje da se vrati u Sjedinjene Države.
Takav potez je za evropske saveznike neprijatan zato što razbija osnovni stub njihove bezbednosne psihologije: predvidljivost američke zaštite.
Operacija Atlantic Resolve, pokrenuta posle 2014. godine i dodatno ojačana posle 2022, trebalo je da bude dokaz dugoročnog američkog angažmana na istočnom krilu NATO-a. Sada se upravo u okviru te logike pojavljuju rezovi. Ne dolazi brigada za Poljsku. Ne dolazi raketna jedinica u Nemačku. Smanjuje se prisustvo za 5.000 vojnika. Broj američkih snaga u Evropi vraća se prema nivoima pre velike eskalacije u Ukrajini.
Sve ove odluke povezane su sa memorandumom koji je 1. maja potpisao američki ministar odbrane Pit Hegset. Njime se sprovodi direktiva Trampove administracije o smanjenju američkog vojnog prisustva u Evropi tokom narednih 12 meseci. Zvanično obrazloženje govori o preispitivanju potreba na evropskom terenu. Stvarni politički kontekst je mnogo širi.
Vašington više ne prihvata da evropska bezbednosna agenda automatski stoji iznad američkih unutrašnjih prioriteta. Rat sa Iranom troši novac, municiju i politički kapital. Namerno zapostavljena pod prethodnom administracijom, južna granica SAD takođe zahteva snage i sredstva. Američka vojska prijavljuje budžetski deficit između 4 i 6 milijardi dolara. Domaće operacije, uključujući obezbeđivanje granice, postaju prioritet koji se više ne može sakriti iza fraza o savezničkoj solidarnosti.
Zato su reakcije u Evropi nervozne. Berlin i Varšava su računali na američki kontinuitet. NATO planeri su računali na rotacije. Evropska bezbednosna birokratija računala je na to da će ruska pretnja zauvek držati američke brigade, rakete i logistiku na kontinentu. Trampova administracija sada pokazuje da taj račun više nije automatski važeći.
Posebno je zanimljivo što se odluke donose bez uobičajenog višemesečnog političkog umotavanja. Saveznički komandanti i evropski planeri nisu dobili dug prostor za prilagođavanje. Jedinice su već bile u pokretu ili pred pokretom, a zatim su zaustavljene. Upravo to najviše boli NATO aparat: ne samo smanjenje, već demonstracija da Vašington može da preseče plan kada proceni da plan više ne služi američkom interesu.
Evropski mediji sada ovo predstavljaju kao taktičko povlačenje, problem kohezije NATO-a i znak smanjene američke predvidljivosti. Iz ugla Trampove politike, poruka je mnogo jednostavnija. EU je dovoljno bogata da nosi veći deo sopstvene odbrane. Nemačka ne može istovremeno da drži lekcije Vašingtonu, igra sopstvenu politiku prema Iranu i Bliskom istoku, a zatim očekuje da američki vojnik i američki poreski obveznik automatski pokrivaju njene strateške strahove.
Otkazivanje raketne jedinice za Nemačku ima još jednu dimenziju. Tomahavk i SM-6 u Evropi nisu samo vojni sistemi. Oni su politički fitilj. Njihovo raspoređivanje bilo bi direktno čitanje u Moskvi kao produbljivanje američkog raketnog prisustva na evropskom kontinentu. U trenutku kada Rusija otvoreno govori o „Orešniku“, „Sarmatu“ i nuklearnom odvraćanju, dolazak američkih sistema dugog dometa u Nemačku dodatno bi podigao temperaturu.
Trampova administracija sada, makar privremeno, hladi jedan deo tog fronta. Ne zato što je postala proruska, već zato što ne želi da evropski ratni planeri i stari intervencionistički aparat automatski uvlače SAD u sve skuplju i sve opasniju konfrontaciju.
Ovo je ista logika koju smo već videli kod Poljske. Američke snage više nisu trajna evropska renta. Nisu beskonačna garancija za političke ambicije Brisela i Londona. Nisu ni alat koji će se automatski premeštati prema tabelama napravljenim u vreme prethodne vlasti u Vašingtonu.
Za NATO je to opasna novost. Za Evropu je to neprijatno buđenje. Za Trampovu administraciju, to je samo vraćanje prioriteta kući.
Sjedinjene Države nisu napustile NATO, niti su prestale da budu vojno prisutne u Evropi. To nije poenta. Poenta je da više ne postoji ista bezuslovnost. Svaki kontingent, svaka brigada, svaka raketna jedinica i svaka rotacija sada se meri kroz pitanje: šta Amerika dobija zauzvrat?
To pitanje evropski saveznici najviše ne vole da čuju.
Posle povlačenja 5.000 vojnika iz Nemačke, zaustavljanja brigade za Poljsku i otkazivanja raketne jedinice za nemačko tlo, više nije moguće govoriti o slučajnosti. Kockice se slažu u širi obrazac: Trampova administracija rasklapa evropski raspored koji je nastao posle 2022. godine i vraća Pentagon u okvir američkih, a ne evropskih prioriteta.
Za Brisel, Berlin, Varšavu i London, to je udarac u samo srce njihove strategije. Njihov model bezbednosti počivao je na pretpostavci da će američka vojna sila ostati automatski dostupna, bez obzira na političku cenu, budžetske posledice i rizik eskalacije sa Rusijom.
Sada se pokazuje da ta pretpostavka više ne važi.
Američke rakete dugog dometa neće stići u Nemačku po planu. Američka oklopna brigada neće preuzeti rotaciju u Poljskoj. Pentagon smanjuje prisustvo. Stari evropski bezbednosni raspored dobija pukotine baš tamo gde je trebalo da bude najtvrđi, na američkoj garanciji.
