Dmitrij Poljanski, zamenik stalnog predstavnika Rusije pri Ujedinjenim nacijama, izneo je ocenu koja u Moskvi već neko vreme nije usamljena: Evropa je prešla ruske crvene linije, NATO se sve dublje uključuje u rat preko Ukrajine, a u ruskom društvu raste zahtev za odlučnijim odgovorom.
U suštini, Poljanski pogađa glavnu tačku. Problem je što njegova upozorenja više ne proizvode efekat kakav bi Moskva želela.
Evropske vlade su se navikle na ruske crvene linije. Svaki put kada se jedna pređe, a posle nje ne usledi jasno drugačija posledica, sledeća postaje lakša. Najpre su poslati zaštitna oprema i municija, zatim artiljerija, sistemi PVO, tenkovi, rakete dugog dometa, obaveštajna podrška, dronovi i proizvodni kapaciteti na evropskoj teritoriji. Svaki korak je u početku predstavljan kao oprezan, ograničen i „neeskalatoran“. Posle nekoliko meseci postajao je nova normalnost.
To je suština problema za Moskvu. Kada se crvena linija izgovori deset puta, a protivnik vidi da se posle njenog prelaska rat ne menja na način koji ga direktno boli, ona prestaje da bude granica. Postaje deo diplomatskog rečnika.
Poljanski tvrdi da NATO više nije samo snabdevač Kijeva, već direktni učesnik sukoba. Prema njegovoj oceni, Evropa obezbeđuje Ukrajini oružje, vazdušni prostor za dronove, tehničku podršku za upotrebu zapadnih raketa i proizvodne kapacitete za sredstva rata. U ruskoj logici, to više nije pomoć državi u ratu, već izgradnja evropske ratne infrastrukture protiv Rusije.
Tu je Poljanski u pravu iz ugla realpolitike. Kada evropske države proizvode dronove za Kijev, obučavaju ukrajinske jedinice, šalju rakete koje zahtevaju zapadnu tehničku podršku i politički pokrivaju udare po ruskoj teritoriji, onda one nisu neutralna pozadina. One postaju deo lanca rata. Međutim, izjava sama po sebi ne zaustavlja taj lanac.
London, Brisel, Pariz, Berlin i baltička trijada neće stati zbog još jednog upozorenja ruskog diplomate. Takve izjave se u evropskom prostoru već odavno automatski svrstavaju u „ruske pretnje“, potroše se u vestima jednog dana i zatim nestanu. Stali bi samo pred cenom koja je neposredna, merljiva i politički bolna. Tu leži ruska dilema.
Preoštar odgovor može otvoriti direktan sukob sa NATO-om, čak i svetski rat, a previše uzdržanosti ohrabruje sledeći korak protivnika. Moskva zato pokušava da stoji između dva rizika: da ne zapali evropski front pre vremena, ali i da ne ostavi utisak da će progutati svaku novu eskalaciju.
Taj međuprostor sada najviše koriste evropske vlade. One računaju da Rusija ne želi direktan rat sa NATO-om i da će zbog toga stalno zadržavati odgovor unutar ukrajinskog prostora. To im omogućava da granicu pomeraju postepeno. Nema velikog skoka, nema jedne dramatične odluke, već niz manjih koraka koji zajedno menjaju prirodu rata.
Ruska uzdržanost, koja je iz Moskve trebalo da izgleda kao strateška kontrola eskalacije, u Evropi se sve češće čita kao nemoć ili strah od posledica. To može biti opasno čitanje zato što se u ruskom društvu i delu elite ubrzano gomila pritisak da se pokaže da uzdržanost nije slabost.
Poljanski je upravo to nagovestio kada je rekao da u ruskom društvu postoji velika potražnja za odlučnim akcijama. Ta rečenica je važnija od same pretnje i pokazuje da se pitanje odgovora više ne nalazi samo u zatvorenim vojnim i diplomatskim krugovima. Ono postaje javni zahtev.
U Rusiji se sve češće postavlja jednostavno pitanje: ako Evropa proizvodi oružje za Ukrajinu, pomaže u gađanju ruskih ciljeva i koristi ukrajinski front kao sredstvo iscrpljivanja Rusije, zašto bi njena infrastruktura ostala nedodirljiva?
Moskva do sada nije prešla tu granicu. Nije gađala fabrike u Evropi, zapadne aerodrome, logističke centre, centre za obuku ili čvorišta na teritoriji NATO zemalja. Time je pokušala da izbegne direktan rat sa Alijansom i ostavi prostor za diplomatiju. Međutim, protivnici upravo tu uzdržanost sve više tumače kao dokaz da mogu i dalje. Upravo je to najopasnije u celoj situaciji.
Poljanski može biti potpuno u pravu kada kaže da su evropske crvene linije već pređene. Može biti u pravu i kada upozorava da će se evropski građani jednog dana pitati zašto je Rusija odgovorila tako oštro. Ipak, politički efekat tih reči ostaje ograničen dok iza njih ne stoji posledica koju evropski centri moći zaista osećaju.
Problem u Rusiji je i u inflaciji njihovih upozorenja. Kada se prečesto govori „biće posledica“, a posledice ostanu u okvirima koje protivnik već uračunava, onda upozorenje gubi težinu. Protivnik ne gleda ton, već cenu. Ne gleda formulaciju, već rizik.
Zato se sada stvara opasna spirala. Evropa nastavlja da testira granicu, jer veruje da Rusija neće izaći iz dosadašnjeg modela. Rusija trpi, ali sve teže objašnjava svojoj javnosti zašto protivnik koji učestvuje u ratu ne plaća direktnu cenu. Kada ta razlika između državne uzdržanosti i javnog gneva postane prevelika, odluke mogu postati mnogo tvrđe.
Evropa ili potcenjuje ili vrhunski tumači upravo taj trenutak. Ne rusku vojnu sposobnost, ne rusku retoriku, već momenat kada rusko strpljenje prestaje da im bude korisno i postane opasnost.
Međutim, tada odgovor više ne mora doći kao pažljivo odmerena diplomatska poruka. Može doći kao politički ventil posle predugog ponižavanja.
Poljanski zato ne govori samo Evropi. On govori i ruskoj javnosti da Moskva vidi šta se dešava. Da zna da su granice pomerene. Da razume da se Zapad sve dublje uvlači u rat. Međutim, ostaje glavno pitanje: da li će takve izjave ostati samo upozorenja ili uvod u drugačiji odgovor.
Za sada, Evropa računa da će sve ostati na upozorenjima. Rusija računa da će sama mogućnost eskalacije naterati Evropu da stane. Obe računice mogu biti pogrešne.
