NaslovnaAvijacijaAvioni na vetar

Avioni na vetar

Jedrilica – preteča aviona na motorni pogon. Englezi jedrilicu zovu Glider (sailplane), Francuzi Planeur, Italijani Aliante, Nemci Segelflugzeug, a Rusi планёр. Već nam sama etimologija sugeriše da su sve velike svetske države pošle od istog značenja: reč je vazduhoplovima bez svog pogona, nepokretnih krila i težim od vazduha. Svoje kretanje kroz vazduh obezbeđuju planiranjem, odnosno poznavanjem zakona aerodinamike i korišćenjem ruže vetrova od strane pilota. Jedrilica u vazduh poleće tegljenjem ili ”zatrčavanjem” sa pogodne uzvisine. U slučaju tegljenja, kada se dovede na povoljnu visinu, prepušta se samostalnom letu. Ukoliko nema vetra ona će stalno gubiti na visini, odnosno ponirati, kliziti ili planirati korišćenjem svoje potencijalne energije, odnosno impulsa sile koju joj je predao tegljač. Ukoliko je vazduh turbulentan i ima uspona strujanja koje je veće od brzine propadanja, jedrilica dobija na visini. Vešti jedriličari dostižu neverovatne rezultate. Svetski rekord u visini iznosi 15.460 metara, a dolet i preko 2.000 kilometara. Jedrilice služe za početnu obuku, sportsko letenje, transport i istraživanja. Mi ćemo se, po običaju, baviti njihovom vojnom upotrebom.

Kako je počelo?

Jedan od najumnijih ljudi u istoriji, Leonardo da Vinči, već u XVI veku projektovao je leteće naprave, ali ih nije sam pravio. Njegove skice inspirisale su 1849. godine Britance Džordža Kejlija (George Cayley), Viljema Hansona (William Hanson) i Džona Stringfeloua (John Stringfellow) da počnu sa eksperimentisanjem. U Francuskoj je Žan Bri (Jean-Marie le Brix) 1867. godine sagradio jedrilicu koja je, naravno, ličila na pticu i uspeo s njom da napravi nekoliko skokova. Nemac Oto Lilental 1891. godine gradi prvu upravljivu letilicu. Držao se rukama za šipku, a upravljao je pokretima tela. Posle više od 1000 letova poginuo je 1896. godine. Braća Rajt su unapredila njegove ideje i u njihovoj jedrilici koja je imala ručne i nožne komande, pilot je najpre ležao, a zatim sedeo. U Francuskoj Voazen i Blerio prave prvu hidrojedrilicu. Na jedrilicama su radili širom sveta, pa se beleži podatak da je i Slovenac Oskar Ržiha 1909. godine niz padinu, s točkovima, nabrao uzgon  i planirao oko 600 metara. Dolazimo i do imena čoveka koji je čak i u ovoj oblasti nezaobilazan – Vili Meseršmit. On 1910. godine uveliko gradi jedrilice. Sve te napore prekida Prvi svetski rat.

Između dva svetska rata nije se prestajalo s inovacijama, tako da su jedrilice u Drugi svetski rat ušle kao ozbiljno sredstvo. Važno je istaći da su svi parametri, neophodni za pouzdano korišćenje u vojne svrhe bili dobro ispitani. Ustalilo se mišljenje, na osnovu dugoročnih proučavanja meteoroloških prilika Evrope, da je za optimalnu efikasnost jedrilice potrebno da ima raspon krila od približno 18 metara, sa specifičnim opterećenjem od 18kg/m², sa relativnom krivinom od 4%, relativne debljine od 16% u korenu i 9% na kraju krila. Tada su razvijeni i usvojeni specifični, jedriličarski instrumenti: precizni visinometar s dve kazaljke i variometar (instrument za merenje vertikalne brzine leta). Pred sam rat nastala je tako posebna kategorija jedrilica – teške, transportne jedrilice. Korišćene su za nečujno prebacivanje trupa, teškog naoružanja i druge opreme u zonu borbenih operacija. Do određene visine i rastojanja dovlačili bi ih vojni transportni avioni ili bombarderi. Jedan tegljač mogao je da povuče i više jedrilica. Kada bi se jedrilica otkačila od aviona-tegljača, tada je sve zavisilo od pilota i proračuna koji su pre leta pravljeni. Za sletanje jedrilici nije bila potrebna pripremljena pista već bilo koja malo veća livada ili ravna površina. Takve jedrilice su pravljene asketski – za jednokratnu upotrebu, pa je na njima preovladalo drvo (lesonit, šper ploče), platno, pa čak i lepenka na nekim mestima. Koja je bila prednost takvog prevoza? Za razliku od padobranaca, koji su vrlo često razbacivani po zoni prizemljenja već samom činjenicom da su iskakali s razmakom, jedrilice su mogle da postignu visoku koncentraciju ljudstva na jednom mestu, što je za desante iznenađenja bilo od presudne važnosti. Uz transport ljudstva odmah su prebacivana i posebno konstruisana sredstva smanjenih gabarita – laki tenkovi, protivtenkovska i protivavionska oruđa, sklopivi motocikli, džipovi, itd. To je značajno povećavalo borbenu vrednost takvih jedinica u poređenju sa lako naoružanim padobrancima. Prvi su na svetu sa prevozom lakih tenkova tim putem eksperimentisali Sovjeti, a njihov projekt ”A-40” (leteći tenk) nije bio do kraja realizovan.

Kako je ko dočekao rat?

SSSR

Sovjeti su veoma masovno razvijali ljubav prema letenju. Stotine hiljada mladih ljudi učlanjeno je u aeroklubove koji su delovali u sastavu organizacije ”OSOAVIAHIM” (Общество содействия обороне, авиационному и химическому строительству – društvo saradnje u odbrani, avijaciji i hemijskoj izgradnji), neka vrsta militarizovane ”Narodne tehnike”. Jedrilice su bile neizostavni prvi korak u stvaranju armije pilota. Pojedinačani pokušaji konstukcije ratnih jedrilica beleže se već krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina. Godine 1932. po ideji P. I. Grohovskog (Гроховский, Павел Игнатьевич) napravljena je desantno-transportna jedrilica ”G-63”. Nešto kasnije, 1936. godine, G. F. Grošev po naređenju načelnika RV RKKA konstruisao je četvorosedu jedrilicu ”GN-8”. Pred sam rat, 23. januara 1940. godine najviši državni organi donose rešenje o osnivanju Uprave za proizvodnju desantno-transportne avijacije pri Narodnom komesarijatu avioindustrije. Za načelnika je određen V.S. Kulikov, a glavni inžinjer bio je P.V. Cibin. Ujesen iste godine objavljen je svesavezni konkurs za razradu modela vojne jedrilice. Prvu nagradu dobio je petosedi projekt ”RF-8” O. K. Antonova (Антонов, Олег Константинович). Taj model je odmah modernizovan u letilicu sa sedam sedišta i dobio je naziv ”A-7”. U junu, nekoliko dana pred rat, Antonov, Gribovski i Cibin dobijaju tehničke specifikacije od strane vojske kako bi pristupili masovnoj proizvodnji jedrilica za potrebe svih vidova i rodova. 

antonova40 leteĆi tenki
Antonov A40 LETEĆI TENKI

Najmasovnije proizvođeni model bio je ”G-11” Gribvovskog (sa 11 sedišta). Do 1948. godine sačuvalo se oko 500 primeraka. Za njim je sledio ”A-7” Antonova, a najmanje je bio zastupljen model Cibinove teške jedrilice ”KC-20” (68 komada napravljeno je u naselju Lopatino kod Kazanja). Ukupno je proizvedeno oko 1.000 komada jedrilica. One su primenjivane za podršku partizanima i prebacivanje diverzanata iza linije fronta. U novembru 1942. godine na vazdušnom mostu ”Moskva-Staljingrad”, tokom operacije ”Antifriz”, pomoću jedrilica je dostavljan dragoceni antifriz za tenkove. Najmasovnije su korišćene jedrilice u Belorusiji 1943. godine na potesu Poloc-Begomlj-Lepelj. Iste godine ”G-11” i ”A-7” korišćeni su u toku Dnjeprovske vazdušno-desantne operacije prilikom forisanja Dnjepra. Poslednji borbeni letovi beleže se 1944. godine radi prebacivanja materijala partizanima, posle čega je, udaljavanjem fronta van granica SSSR ta potreba prestala. Vredi spomenuti i borbenu desantnu jedrilicu ”BDP” (Боевой десантный планёр) koju je projektovao Polikarpov, poznati konstruktor lovačkih aviona. Prvi let bio je leta 1941. godine i ova letilica mogla je da prebaci 16 boraca, uz dva člana posade. Najpre je bila planirana proizvodnja 100 jedrilica, ali je proizvodnja otkazana. Razlog je bio materijalne prirode – Polikarpov nije umeo da napravi jevtin avion. Prototipski primerci predati su ”Aeroflotu” za prebacivanje gabaritnih tereta. Spomenimo da su posle rata u SSSR bili razrađeni još neki modeli – ”C-25”, Cibinova jedrilica za 25 ljudi, ”Il-32” za 60 ljudi i ”Jak-14” sa 35 mesta. Serijski je, međutim, proizvođena samo ova, poslednja. U fabrici broj 168 (iz Rostova prebačena u Volžsk) do pedesetih godina napravljeno je 413 primeraka. Svi oni su korišćeni u sastavu Arktičke ekspedicije, uključujući podršku stanici SP-2 (Северный полюс-2) na Severnom polu.  

Nemačka

Nemačka je prva primenila jedriličarski desant u borbenim operacijama. Već 10. maja 1940. godine odred nemačkog desanta, koristeći jedrilice ”DFS 230” (Deutsche Forschungsanstalt für Segelflug), na juriš je zauzeo stratešku belgijsku tvrđavu Eben-Emael. U vreme Francuske kampanje u maju 1940. godine pred Šestom armijom generala Valtera fon Rajhenaua koja se nalazila u sastavu grupe armija ”V” našao se složen zadatak. Trebalo je forsirati reku Mezu (Maas), savladati belgijska utvrđenja i na pravcu Tirlemonta opkoliti i izolovati utvrđenja oko Liježa. Da bi zadatak bio brzo ispunjen, trebalo je zauzeti mostove preko kanala Albert, a to je dalje zahtevalo da se neutrališe fort Eben -Emel. Tvrđavska fortifikacija nalazila se oko 20 kilometara severno od Liježa u rukavcima Albertovog kanala i mogla je da lako artiljerijom kontroliše Mezu i mostove u holandskom Mastrihtu. Sistem utvrđenja između ova dva grada, uključujući i očekivana potapanja velikih ”kaseta” (stalni i nezaobilazni element u svim predratnim odbrambenim planovima i ratnim igrama) bio je tako solidno izgrađen da niko nije ni pretpostavio da bi se Nemci usudili da ga napadnu. Međutim, u tom gigantskom kompleksu postojalo je slabo mesto – PVO! Istina je da su planeri razmatrali i tu mogućnost i na vrhovima kula bili su postavljeni topovi od 75mm. Smatralo se da će njihova paljba kartečom biti dovoljna da se bilo kakav avionski napad obeshrabri. S tim samopouzdanjem računali su i Nemci. Devet jedrilica jurišne grupe ”Granit” pola sata pre svitanja, koristeći mrtve uglove tvrđave, sleteli su bukvalno u ”dvorište”, a dalje je sve bilo lakše jer je u belgijskim redovima zavladao haos i panika. 

Jedrilice su korišćene i prilikom napada na Krit, ali posle te operacije Nemci nisu više izvodili tako krupne operacije. Zašto? Kritska operacija (Luftlandeschlacht um Kreta) ili operacija ”Merkur” počela je 20. maja 1941. godine veoma ambiciozno i (sada je to jasno) avanturistički, prepotentno. Gubici padobranaca bili su izuzetno visoki i to je bila Pirova pobeda. Branioci su imali oko 3.500 poginulih i 17.000 zarobljenih, a Nemci su izgubili elitne jedinice i starešine. Procenjuje se da je između 6.200 i 22.000 padobranaca ostalo zauvek na Kritu. Posle toga, kako smo pisali svojevremeno u tekstu ”Skok iz ispravnog aviona”, nemački padobranci su se uglavnom borili kao kopnena vojska. 

Nezavisno od tog neuspeha, ambiciozni konstruktori projektovali su veliku tešku jedrilicu ”Gota Go-242” (Gotha) sa 23 mesta i još veću ”Meseršmit Me-321” (”Messerschmitt Me 321 Gigant”) sa 120 mesta. Prvi put je poletela 1941. godine i planirana je za prebacivanje teških tereta pri iskrcavanju na britanska ostrva. Tek pošto su napravili jedrilicu, uvideli su da nemaju odgovarajući tegljač, pa su morali da modifikuju ”Heinkel He 111Z”. Ove jedrilice korišćene su prilikom prevoza tereta između Rige i Orše 1942. godine, a takođe i za snabdevanje Vermahta u kotlu kod Demjanska. Tokom bitke za Kavkaz ‘Me-321” je sa krimskih aerodroma dostavljao tovar trupama na Kubanju, a nazad je vozio ranjenike. Dimenzije ove jedrilice su bile veličanstvene: raspon krila bio je 55 metara, dužina trupa 37,5 metara, a prazna je težila nešto preko 12 tona. Prva sledeća po veličini (radi poređenja) bila je britanska ”General Aircraft Hamilcar” sa razmakom krila od 33,5 metara i dužinom od 20,7 metara. Nosivost ”Me-321” bila je 22 tone, a ovoj grdosiji najbliži je spomenuti britanski model sa 8,35 tona. Konstrukcija i iskustvo sa zmajem ove jedrilice poslužili su da se projektuje i napravi teški transportni avion ”Messerschmitt Me-323”. Jedrilice su korišćene, kao što ste nedavno mogli da pročitate u članku o Skorceniju, i prilikom ”oslobođenja” (praktično kidnapovanja) Musolinija, zatim prilikom logističkih operacija na Istočnom frontu i u Severnoj Africi. Nemci su projektovali  i ”Junkers Ju-322 mamut” koji je bio najveća jedrilica ikada projektovana, ali nije ušla u proizvodnju. Istoriji vazduhoplovstva Nemci su ostavili i nekoliko primeraka jedinstvene jedrilice – lovca ”Blohm & Woss BV 40”. On je urađen u svega sedam primeraka. Zamišljeno je da u korenu krila nosi dva topa ”MK-108” 30 mm. U naoružanje nije dospeo zbog stalnih problema u toku ispitivanja, pa je od strane probnih pilota prozvan samoubilačkim avionom. 

SAD

Američki planeri su Drugi svetski rat dočekali relativno nespremni, uzdajući se u to da im je teritorija gotovo nedodirljiva, a industrija moćna. I zaista, kada se zahuktala, počela je da izbacuje u ogromnim serijama vrhunske proizvode. Od gotovo zastarele ”Kobre” s početka rata, kstiglo se do ”P-51 mustanga” i ”P-47”, ”Korsera”, a tako je bilo i u drugim oblastima. Genral Harli Arnold (Henry H. Arnold), vršilac dužnosti komandanta Vazdušnog korpusa Armije SAD pokrenuo je istraživanja u oblasti programa razrade desantnih jedrilica. Kada su istraživanja završena, objavljen je konkurs za proizvodnju jedrilica sa dva, osam i 15 mesta. Pozvano je jedanaest kompanija (!). Četiri su bile zainteresovane, a samo kompanija ”Vako” (Waco Aircraft Company, Loren – Ohajo) je uspela da predstavi prototipe koji su odgovarali specifikacijama vazdušnih snaga SAD. ”Waco CG-3” (sa osam mesta) i ”Waco CG-4” (sa 15 mesta). U oktobru iste godine na mesto šefa ovog programa postavljen je Levin Beringger. Šok koji je izazvan napadom  na Perl Harbur inicirao je Amerikance da smesta trebuju 1000 pilota za jedriličarski program, pola za jedan, a pola za drugi model jedrilice. Već u julu 1942. godine Oružane snage potražuju čak 6.000 pilota. U januaru 1943. godine posle pogibije Beringera čiji je avion nestao nad Atlantikom, program prelazi u nadležnost Ričarda Dipona.  Najmasovniji tip jedrilica bila je ”Waco CG-4A” koji je svoje vatreno krštenje doživeo u vreme iskrcavanja na Siciliju. Ove jedrilice korišćene su i prilikom operacija u Normandiji. Svoje borbene kvalitete pokazale su i u operaciji ”Market Garden” (koja se završila debaklom usled prepotentnog pristupa feldmaršala Montgomerija) i Rajnskoj vazdušno-desantnoj operaciji. Ove jedrilice stigle su da budu korišćene i u području Kine, Burme i Indije, gde su takođe pokazale svoju univerzalnost i robusnost. Pošto je potražnja bila ogromna, što je bilo pouzdan znak da je model uspešan, u njihovu proizvodnju uključile su se korporacije ”Ford” i ”Cesna”. Čak su i fabrike koje se bave muzičkim instrumentima i nameštajem (pošto su imale iskustvo s obradom drveta) uključene u ratne napore. Napravljeni su i veći modeli ”Waco CG-13A” sa 30 mesta i ”Waco CG-10A” sa 42 mesta. Kod jedrilica se izbegavao veliki broj sedišta iz razumljivih razloga: samo jedan pogodak bio je dovoljan da se ona raspadne i ljudi u njoj izginu. Pri kraju rata SAD su imale više od šest hiljada obučenih pilota, a broj proizvedenih primeraka prešao je 14.000. Poslednja ratna misija u kojoj su učestvovale američke jedrilice bile ja je Luzonu, prilikom oslobađanja Filipina, 23. juna 1945. godine.

Posle Drugog svetskog rata u sastavu Armije SAD ostao je samo jedan puk jedrilica. Poslednji put one su korišćene na vežbama 1949. godine, a prvog januara 1953. godine bile su povučene iz borbenog sastava i ustupane ili prodavane brojnim sportskim klubovima i hobistima. 

Velika Britanija

Početak Drugog svetskog rata bio je surovo otrežnjenje za mnoge međuratne planere. Plaćana je krvava škola za mnoge neverovatne ideje. Britanci su smesta shvatili značaj nemačkog desanta na Eben-Emael i krenuli su sa jedriličarskim programom. Najzastupljeniji tipovi su bili ”Airspeed Horsa” sa 28 mesta i sedmotonska ”General Aircraft Hamilcar”. Jedrilica ”General Aircraft GAL.48 Hotspur” korišćena je za obuku pilota u posebnom puku (Glider Pilot Regiment). Britanski jedriličari proslavili su se u akcijama zauzimanja mostova preko kanskog kanala tokom operacije ”Deadstick landing” koja je izvedena u sklopu šire operacije ”Tonga” (britanski deo desanta Dana ”D”). Ta operacija je bila tako uspešna da je ušla kao staza ”Pegasus” u video-igru ”Call of Duty 2”. Britanske jedrilice odigrale su takođe značajnu ulogu tokom operacije ”Dragon” u vreme prodora u Južnu Francusku (između Tulona i Kana), ali i tokom Rajnske vazdušno-desantne operacije. Britanci su proizveli više od 3.600 vojnih jedrilica koje su sve do 1957. godine korišćene za prevoz tereta kako za armijske, tako i za građanske potrebe.

Labudova pesma vojnih jedrilica trebalo je da se dogodi tokom Korejskog rata. Međutim, zaraćene strane su gotovo trenutno odustale od tih namera, skoncentrisavši se na razvoj transportnih letilica na motorni pogon i korišćenje helikoptera. Tako su vojne jedrilice završile svoj ratni staž koji je bio relativno kratak. Drugi život proživljavaju u brojnim sportskim klubovima, ali i u udruženjima entuzijasta koji se bave ambijentalnim rekonstrukcijama istorijskih zbivanja vezanih za Drugi svetski rat.

Autor

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave