Kako se borbe u Ukrajini otežu, uz sve veće žrtve civilnog stanovništva, sve učestalije zločine sa obe strane i sve veću političku i ekonomsku krizu u Evropi, NATO, SAD i zemlje EU su doneli konačnu odluku da Kijevu dostave sve vrste naoružanja, uključujući i ono teško. Od početka ruske “specijalne vojne operacije”, 24. februara, Ukrajini je isporučivana vojna pomoć uglavnom u lakim protivoklopnim i protivvazdušnim sredstvima. No, malo se spominje da je stizala i pomoć iz nezvaničnih izvora, od organizacija koje su podržavale Kijev. Navedimo jedan primer.
Poznato je da je švedski režiser, sada sa litvanskim državljanstvom, Jonas Ohman, još 2014. godine u Viljnusu (Vilnius) osnovao neprofitnu organizaciju “Plavo-žuto” (VšĮ ”Mėlyna ir geltona”), zaduženu za pružanje pomoći Ukrajini. Fondacija je, bez obzira na istorijsku strepnju pribaltičkih država od ruskog suseda, imala godišnji budžet od oko 200.000 USD. No, mesec dana nakon 24. februara, samo iz Litvanije, koja broji oko 2,8 miliona stanovnika, prikupljene su donacije u visini od 20 miliona USD. Osim toga, organizacija je stavlena pod patronat Parlamentarne skupštine NATO. Ohman je odmah organizovao logističku mrežu za dotur pomoći Ukrajincima; svaki treći ili četvrti dan, upućuje se po jedan konvoj preko Poljske do ukrajinske granice. Istovremeno, lokalna marketinška kompanija pokrenula je kampanju prikupljanja sredstava za “Plavo-žuto” a grupa volontera “Rotari kluba” poziva vojne dobavljače u okolnim zemljama da doniraju vojnu opremu. Donirana roba, koja obuhvata medicinsku opremu, celularne telefone, uređaje za vezu i osmatranje, uniforme, zaštitne prsluke i šlemove ali i vozila, prikuplja se u skladištu u Viljnusu, potom odvozi do skladišta na periferiji Varšave a odatle se, preko prikrivenog graničnog prelaza, dotura ukrajinskoj vojsci. Reporter “Vašington Posta”, Stiv Hendriks (Steve Hendrix), za matični list je doneo reportažu o načinu funkcionisanja ove mreže (Inside the transfer of foreign military equipment to Ukrainian soldiers) a 18. marta je članak preuzeo i čuveni američki vojni časopis “Star and Stripes“. Hendriks je pratio konvoj od 17 šlepera koji je prevozio 45 vozila — prepravljenih džipova, vozila hitne pomoći, blindiranih vozila za prevoz novca i vojnu poljsku kuhinju, kao i 24 tone dizel-goriva. Drugi konvoj, koji je trebalo da stigne kasnije tokom istog dana, bio je natovaren generatorima, radio-stanicama, dronovima, uređajima za noćno osmatranje i skoro 7000 zaštitnih prsluka i šlemova.
Prema rečima reportera, Ukrajincima su, osim zaštitne opreme, najpotrebnija terenska vozila. To je potvrdio i poručnik 110. brigade Teritorijalne opreme Ukrajine (110-та окрема бригада територіальної оборони), Andrey Bystriyk, koji je na svojoj strani granice primao robu. U konvoju, većinu od 24 vozila činili su civilna, tzv. SUV (sportska terenska vozila, Sports Utility Vehicle) tipa Jeep Grand Cherokee iNissan Pathfinder, Land Rover Freelander i Mitsubishi Pajero, uključujući i kombi Mercedes Benz Sprinter. Ovde treba napomenuti da su sva vozila još u Viljnusu, u garaži Lukas Pacevicius, dorađena, ojačana i prefarbana maskirnom bojom. Jedan “teritorijalac” je sa zadovojlstvom odmah sa šlepera odabrao i odvezao potpuno novi ATV (all-terrain vehicle) CForce (CFMOTO, Zhejiang Chunfeng Power Limited Company, Zhejiang Cfmoto Power Co. ltd.) koji ukrajinske specijalne snage koriste u napadima, “slično onim konjičkim”. No, ukrajinska strana je nestrpljivo očekivala veći broj “pikap” kamioneta (pickup truck) kao zamenu za opasniju, “tešku konjicu”. Naime, Bystriyk je objasnio da su mu kamioneti potrebni kako bi se na njih postavili raketni bacači ili mitraljezi, stvarajući jedan vid brzo pokretnih borbenih vozila, “uobičajenih u Libiji, Siriji i drugim žarištima”. Namerno ili slučajno, ukrajinski poručnik ili sam reporter izostavili su bojište na kojima su naoružani “pikapovi” najduže i najčešće korišćeni – Afganistan (naravno, i Irak).
Sve je počelo tokom Sovjetsko-afganistanskog rata, kada je američka CIA, u sklopu operacije “Ciklon” (Operation Cyclone), mudžahidima počela da dostavlja i teže naoružanje, uključujući prenosne protivavionske sisteme FIM-92 Stinger. Pobunjenici su nabavili “pikapove” Toyota (Toyota HiLux), Symorgh-Sherkat Sahami Jeep (Simoorgh 4 WD) i DatsunNissan, naoružali ih kineskim teškim mitraljezima 12,7mm Tip 54, ukrcali borce sa američkim Stingerima i, ovim mobilnim sredstvom, počeli da vrše brze i iznenadne udare po sovjetskim snagama. Kako se ovaj “mobilni rat” pokazao efikasnim, ubrzo je usvojen širom neuralgičnih područja Azije i Afrike. No, nakon početka operacija u Iraku i Afganistanu, on se kao bumerang vratio Amerikancima – sada moderniji tipovi istih “pikapova”, sa slično naoružanim posadama, počeli su udare po snagama Koalicije. Ukrajinci su shvatili da je u sukobu disproporcionalnih razmera ova taktika korisna i zato željno očekuje “pikap” kamionete. No, ako se vratimo u rat 1979-1989, treba se setiti da je istu taktiku munjevito savladala i sovjetska strana – od sredine osamdesetih godina XX veka Specnaz (na primer, 22 obr. SpN i 370 oo SppN) počeo je da koristi ”pikapove” GAZ-24 Volga (ГАЗ 24А-948 — пикап),Simurg i Toyota Land Cruiser FJ70, naoružane teškim mitraljezima 12,7 mm DŠK (12,7 мм Дегтярёва — Шпагина), reaktivnim pešadijskim bacačima RPO-A ”Šmelj” (Реактивный пехотный огнемёт РПО-А ”Шмель”) i ručnim bacačima RPG-18 (РПГ-18 ”Муха”). No, u tom ratu timove Specnaza činili su i Rusi i Ukrajinci.
U sukobima u Iraku i Afganistanu tokom XXI veka, taktiku ”borbenih pikapova” preuzele su ne samo najamničke firme poput DynCorp, Blackwater ili ruskog Vagner, nego i regularne vojne i policijske snage.Pri tome, za njih je usvojen novi službeni naziv – ”Nestandardno taktičko vozilo”(non-standard tactical vehicle, NSTV)”.
Ostaje otvoreno pitanje da li će prerađena, naoružana vozila 4×4, nakon prispeća zapadne pomoći u vidu teške borbene tehnike (uglavnom sovjetskog porekla), uošte doći do izaržaja na terenima kakvi su u Ukrajini.