Artiljerija pešadije
Definicija kaže da je bomba eksplozivna naprava koja ne koristi sopstveni pogon, već snagu izbačaja rukovaoca. Ručne bombe su jedno od najstarijih borbnih sredstava. Lake za izradu, nošenje i upotrebu, vrlo efikasne prilikom pravilnog korišćenja, one predstavljaju jedno od najubojitijih i najpodmuklijih taktičkih sredstava na ratištu. Mogu se koristiti protiv svih mogućih ciljeva kao napadno ili odbrambeno sredstvo, ali i za sabotažu, miniranje i sl.
Partizani su za ručne bombe govorili ”to je naša artiljerija”; bombaši su bili veoma cenjeni, kako zbog hrabrosti da se neprimetno privuku objektu, tako i zbog preciznosti i veštine. Predmet ovog kraćeg teksta jeste ručna bomba Stielhandgranate M 24 (ručna bomba sa drškom) koja je svoju pouzdanost dokazala u dva svetska rata i mnogo lokalnih sukoba. Na istočnom frontu Rusi su je zvali kolotuška (drveni čekić, spojene daščice – klapne kojima su straže najavljivale smenu, lak udarac pesnicom) i tolkuška (gnječilica za krompir, ”pasirka” za pire, pošto je podsećala na tučak za avan). Zapadni front je za nju smislio ime potato millet (krompir grubo samleven).
To je u osnovi bila fragmentarna protivpešadijska ofanzivna ručna bomba. Lako se pretvarala u defanzivnu tako što bi joj se navukla narezana ”košuljica” od metala ili keramike, čime je značajno povećavana udarna moć ovog sredstva. Taj dodatak nazivan je Splitterring. Prvi svetski rat smesta je zatražio i nalazio rešenja za iscrpljujuću, lukavu i iznad svega podmuklu rovovsku bitku, do tada nepoznatu ratničkom iskustvu. Neka ingeniozna rešenja ostala su neprevaziđena do danas. Bomba nije nikakva novost. Nju su prvi koristili Kinezi (ko bi drugi) još u devetom veku. Za njom se ukazala potreba u borbi protiv pešadije u rovovskoj borbi. Neprijatelj je uništavan gelerima (fragmentima eksplodiranog tela) i udarnim talasom, a mogla je da vrlo efikasno (u snopu) dejstvuje protiv oklopnih i pokretnih ciljeva, bunkera i dugotrajnih otpornih tačka. Posebno je bila efikasna u ”čišćenju” rovova, bunkera i zgrada. Ona je nastala kao pomalo zakasneli, ali brzi odgovor na rusku ručnu bombu RG-14 (konstruktora V.I.Rudilinskog) i britansku granatu iz 1915. godine koja je kasnije postala poznata kao ”Limunka”, pod oznakom F-1.
Prvi put se ova, naoko anahrona bomba koja je ličila na topuz pojavila već 1916. godine. Korišćena je i u Austrougarskoj (MODELI 15, 16 i 17) i ne samo u njoj, o čemu će nešto više biti reči kasnije. Menjale su joj se oznake kako je u kojoj godini doživljavala modifikaciju, no generalno, zadržana je oznaka M-24. Tu oznaku dobila je posle neznatnih izmena na osnovnom modelu M 1916 koje su obavljene tokom 1923-1924. godine i kasnije, tokom Drugog svetskog rata. Kao takva, ostala je u naoružanju Vermahta sve do kraja rata. Ukupno je napravljeno preko osamdeset miliona primeraka (!), a u toku samog Drugog svetskog rata čak sedamdeset i pet miliona. U gotovo neizmenjenom obliku, pod obrascem HG-43 do sredine devedesetih godina korišćena je u oružanim snagama Švajcarske.
Bez obzira na neobičan oblik, ova bomba imala je praktično iste delove kao svaka druga…s malim izuzecima. Udarni deo bombe sastoji se od metalnog kućišta u kome se nalazi eksploziv na bazi amonijum nitrata (dinamon, anmonal) kao i mešavine piroksilina (zapaljeve smeše), težine 160 do 180 grama. Našrafljivala se na šuplju drvenu dršku koja je često transportovana odvojeno, zbog ekonomičnosti prostora.
Ova bomba je aktivirana potezanjem konopa i frikcijskog (tarnog) cevastog elementa koji je palio smješu prenoseći varnicu sa usporivača na detonator. Svi delovi nalazilli su se unutar drvene drške koja se šrafila vodonepropusnim poklopcem. Samo telo bombe bilo je prefarbano osnovnom cinkobarid bojom, a zatim premazano sivom (feldgrau) ili tamnozelenom. Mogla je da ima na sebi i posebnu kukicu za kačenje na opasač. Postojala je i školska verzija obojena crveno i probušena kako bi se videlo da je prazna.
Modifikacije su bile razne i uglavnom su bile iznuđene stanjem industrije: krajem Prvog svetskog rata u Nemačkoj je došlo do nestašice svih mogućih materijala, posebno drveta, metala i strugova za proizvodnju drški, ali i kvalifikovane radne snage. Zato su modeli pojednostavljivani. Eksplozivno telo dolazilo je zajedno s upaljačem, drvena drška je bila pričvršećna ekserom umesto navojnicom, umesto metalne kapice bila je kartonska, itd. Umesto frikcionog mehanizma korišćen je jednostavni mehanizam opruge, kao kod većine drugih bombi.
Lagerovanje, priprema , korišćenje
Ova bomba imala je veoma razne načine transportovanja (videti priložene fotografije): od fabričkih, trupnih formacijskih, do improvizovanih. Za neke nosače bio je dovoljan jedan čovek (leđni samar), za drvene sanduke dvojica, a često su transportovane u običnim platnenim vrećama. Detonatori su čuvani odvojeno (u metalnim kutijama s poklopcem, bez šarki, od 15 komada). Da bi se bomba pripremila, trebalo je odvrnuti ručku od tela, umetnuti poklopac detonatora u nju i zavrnuti ručku (kao kod ruske RPG-40, samo što je kod nje samo ručica bila odvojena zbog transportnog pakovanja pa je bilo dovoljno zašrafiti). Na transportnim pakovanjima, a i na drvenoj dršci ili telu bombe pisalo je ”Vor gebrauch sprengkapsel einsetzen – pre upotrebe postavi detonator”. Da bi se aktivirala, trebalo je odvrnuti (”odšrafiti”) poklopac na vrhu drške, snažno povući gajtan sa porculanskim prstenom koji bi ispao i odmah baciti granatu. Prilikom potezanja kanapa tarno rende, uvijeno u spiralu, vršilo je trenje i potpalu upaljača koja je trajala 4,5 do pet sekundi. Vatra bi se prenela na kapicu detonatora čija bi eksplozija izazvala aktiviranje glavnog pujenja. Često se dešavalo da do ekplozije dođe čak osam sekundi kasnije. Međutim, ako ne bi eksplodirala u roku od 10 do 30 sekundi to bi značlo da je deo upaljača ”slagao”. Razlog otkaza moglo je biti i zamrzavanje upaljačke smeše, pa je za uslove ruske zime proivođen poseban model – M1924K (Kalt-Hladno).
Prednost ovog modela bila je jednostavnost i niska cena proizvodnje, sigurnost u slučaju ispadanja iz ruke i nemogućnost slučajnog aktiviranja (pre toga je korisnik morao da odvrne poklopac), izazivanja panike ili straha korisnika.
Mnogi istoričari su se pitali: kako to da nemački tehnički genije nije smislio ništa bolje od ove čudne naprave koja je ličila na topuz? Odgovor su dobijali pri prvom susretu s njom.Nemci su, ustvari, našli idealno rešenje! Šta joj je to obezbedilo dugovečnost, ovako kabastoj i, naoko, trapavoj? Najveća prednost je odgovor koji je mogao da ponudi Arhimed: reč je o principu poluge. Dužina bombe produžavala je i odstojanje od oslonca poluge (ramena), pa je ovu bombu i prosečno snažan vojnik mogao da dobaci gotovo dvaput dalje od obične bombe (”kruške”, ”limonke”, ”fenjke”, ”kašikare”). Pri tom je bilo vrlo lako ostvariti balans čime je verovatnoća pogađanja cilja bila znatno povećana. Tako je potpuno izbegnuta mogućnost grčenja šake i ostajanja bombe u ruci, jer je drška sama klizila iz ruke u zadatom pravcu. Bomba je bila iznenađujuće aerodinamična pa je čak i kod nasumičnog bacanja dostizala velliki domet. Nije moglo da se desi da se osigurač zakači za deo odeće i da bomba eksplodira, recimo, u džepu ili se zakači za opremu na opasaču. S tog stanovišta, bila je savršeno bezbedna. Naravno, i ova bomba je imala svoje nedostatke: najmanja vlaga koja bi eventualno prodrla kroz neki spoj trenutno bi onesposobila amonijum nitrat jer bi on želatinirao. Takođe, pri dugom lagerovanju eksplozivno punjenje bi se ”skorilo”, odnosno stvrdnulo. Ukoliko kanap nije energično povučen, ni frikciona smesa ne bi aktivirala eksplozivno punjenje. Svako zlo ima svoje dobro, tako da ta sredstva, ako ih neko i pronađe prilikom iskopavanja jesu bezopasna, za razliku od većine drugih. Neki članovi vojnih foruma koji imaju ogromno iskustvo sa uklanjanjem MES posle Dejtonskog sporazuma, upravo o tome svedoče.
Ova bomba je, kako smo već naveli, bila korišćena i kao ofanzivna i kao defanzivna. Međutim, kućište M 24, dok je drvena drška otvorena, moglo je da se u kombinaciji sa detonatorom Sprengkapsel No8 koristi kao protivpešadijska mina vezujući se za prikrivenu, zasedno razapetu žicu. Veći deo fragmenata bi u tom slučaju otišao u zemlju, ali bi zato uzlazni udarni talas napravio priličnu štetu. Ta bomba nije bila neko čudo od eksplozivne smese, pa sama nije imala veliki štetni efekat na oklopnu tehniku. Nemci su od Sovjeta preuzeli rizičnu tehniku sparivanja tri do pet bombi u svežanj. Takav svežanj hrabar vojnik mogao je lako da podmetne ispod niše kupole tenka. Dužina fitilja bila je sasvim dovoljna da borac ima vremena da se skloni sa vozila. Efekat je bio veoma značajan i vredeo je rizika. Kupola je često bila otkidana, a u najboljem slučaju bi se zaglavila ili bi šokirala posadu. Takav snop mogao je da se ubaci i u cev haubice 152 mm. Pri tom se vešti borci nisu trudili ni da ga aktiviraju jer bi prva sledeća granata iz ispaljena iz tenka učinila svoje.
Upotreba u drugim armijama
Slava koju je ova bomba s pravom ponela u rovovima Zapadnog fronta brzo je učinila svoje, pa su i korisnici bili brojni. Osnovni korisnik bila je Nemačka u tri saziva: Nemačka imperija, Vajnmarska republika i nacistička Nemačka. Ova bomba je bila zavedena u nomenklaturi kao službeno formacijsko oružje. Međutim, nezvanično su je, pored svojih modela, veoma rado koristile i saveznice Nemačke. Pre svega Austrougarska (kupovala ju je ili trampila za druge potrepštine). Austrougarske bombe nosile su naziv Rohr Handgranate. Zato se ti primeci još uvek mogu naći prilikom iskopavanja na našem terenu. Istu bombu koristila je i Kraljevina Mađarska (na isti način kao i Austrougarska). NDH je takođe imala u arsenalu ovu bombu, ali izvori ne navode podatak kako je tamo dospela (kupovinom, savezničkom pomoći, razmenom?). Finska je tu bombu takođe kupovala ili menjala za druge artikle potrebne Nemcima). Švedska ju je imala u naoružanju, ali se ne zna način kako je stigla kod nje. SSSR, Francuska i Letonija do njih su stizale zarobljavanjem ili prikupljanjem s bojišta. Svi oni koristili su modele 1915, 1916, 1917, 1924. i 1943. Nemačka je tu bombu standardizovala još 1917. godine, a 1943. joj je smanjeno eksplozivno punjenje i otklonjena zakačka za opasač.
Međutim, ni ova sprava nije mogla proći bez licencne ili ilegalne proizvodnje. Kinezi su proizvodili kopije Type 97 i 98 u poljskim radioničkim uslovima, a Japanci su iste te bombe koristili prilikom zaplene. Ova legendarna bomba stigla je i do Vijetnama koji ju je kupovao ili razmenivao s Kinezima za druge artikle. Ni naši partizani nisu odoleli ovom uspešnom modelu pa je u Drvaru već 1941. godine pravljena manje-više uspešna kopija.
Ni JNA nije zaboravljena kad je reč o bombi koja je ovde masovno korišćena. Nije zabeležen podatak u našim pravilima službe da su one zvanično korišćene (za takvu potragu trebalo bi dobro zaroniti u privremena posleratna pravila) osim, možda, da se potroše kao zalihe ili razmene kao ratni plen s drugim državama. Od bombi s drškom korišćena je sovjetska bomba M-1943. Međutim, naša industrija je uspela da osvoji proizvodnju BRK 79 (bomba ručna kumulativna) koja je bila kopija sovjetske bombe RKG-3. Ona je u potpunosti po izgledu podsećala na junakinju naše priče, ali se razlikovala po nameni i funkciji. Kad nju već spominjemo, za nju je važilo pravilo da treba da je bacaju samo starešine jer je bila komplikovana za upotrebu. Međutim, nemačka bomba ipak nije ustuknula ni pred planerima JNA. Svi mi koji smo vežbali bacanje ručne bombe (pogotovo takmičari) dobro se sećamo gumene bombe koja je po svemu bila kopija predmeta ove zabeleške.