Prvi ”džemsbondovski” atentat u istoriji
Na festivalu ”Sergej Bondarčuk ” u Volokolamsku (gradska oblast Moskve, RF) jedne godine bio sam u žiriju s novinarom Isom Zakijevim, Čečenom iz Groznog.
Najpre mi je bilo malo neobično, misleći da je on jedan od onih koji su odani Rusima, pa stoga neomiljeni u svojoj zemlji, no ubrzo mi je razvejao sve predrasude. Od njega sam čuo i mnoštvo detalja koji se odnose na događaj kojim se ovde bavim. To su bile reči ozbiljnog profesionalca koji je bio svestan da mu se svaka reč sluša i meri.
Nedelju dana smo bili zajedno i pitao sam ga dovoljno često sve i svašta saznavši mnogo, a najpre ono o čemu se najmanje piše. Glavni grad Čečenije zove se Solža (Соьлжа-ГӀала ), prema istoimenoj reci, a Rusi su mu nadenuli ime Grozni. Jedna od centralnih gradskih magistrala (prospekt) nosi ime Vladimira Putina. Sticaj okolnosti (kao da sam naručivao) u programu je bio i dokumentarni film ”Vučji trag u istoriji Rusije” koji je govorio o tome kakav su uticaj vukovi (Čečeni) imali na medvede (Ruse) i kako su se razvijali njihovi odnosi. Od mržnje do ljubavi i nazad. Nekoliko puta. Slika je počela da se izoštrava i biva jasnija kada sam saznao da su u tvrđavi Brest, najduže branjenoj otpornoj tački Istočnog fronta, preko 400 boraca bili Čečeni!
Priča o Džoharu Dudajevu zaslužuje uvod ovakve vrste, da bismo lakše razumeli odnose koji se razvijaju i traju vekovima na vrelom tlu Srednje Azije i ogromnog Kavkaza prema kome gravitira mnogo naroda i svi ga smatraju svojim. Dudajev nije tek tako ostavio prestižno komandno mesto u Strateškoj bombarderskoj avijaciji VVS SSSR ( Военно-воздушные силы СССР, ratno vazduhoplovstvo SSSR), niti iz kaprica skinuo generalske epolete da bi ih zamenio predsedničkim zvanjem; isto tako, nije slučajno poginuo u atentatu koji je organizovala država. Sam atentat, u mračno jeljcinovsko doba, izazvao je nevericu zapadnih sila koje su bile ubeđene da je SSSR nesposoban za tako nešto, ali i divljenje profesionalaca. Nazvan je, vrlo brzo i bez nesuglasica, prvim džemsbondovskim atentatom u istoriji.
Kakvi su bili odnosi Čečena i Rusa kroz vekove? U tekstu o Afganistanu pisali smo o Prodoru na jug Petra Velikog i o širenju ruske imperije koje se nije zaustavilla čak ni na obalama Pacifika. Kozaci Ivana Groznog prvi put su se susreli s Čečenima u drugoj polovini XVI veka u dolini reke Solže koja izvire u današnjoj Ingušetiji. Dogodilo se to kod mesta Čečen-aul, po čemu su Rusi ovaj narod smesta nazvali Čečenima. U Smutno vreme Rusi se povlače s Kavkaza ostavljajući Kozake i slobodne ljude koji su izbegli kmetstvu i naselilli se severno od opevane reke Terek, poprišta jedne od najslavnijih kozačkih bitaka. Čečeni su ostali u ravnici, a Kozaci počinju svoj hod ka suverenosti, osvajajući nove teritorije. Prvom polovinom XVII veka Rusi se vraćaju i posle niza sukoba u kojima su osvajali deo po deo kavkaskih uzvisina, 1818. godine osnivaju utvrđenje Grozni koje 1869. godine postaje grad. Inače, u tom utvrđenju su kao vojnici služili Mihail Ljermontov i Lav Tolstoj. Počinje nov period sukoba i suživota. Narod u Dagestanu i Čečeniji 1877. godine diže ustanak protiv ruske imeperije, ali već u Prvom svetskom ratu čečenski i ingušetijski pukovi ratuju u sastavu Divlje divizije Ruske imperije. Snagu njihovih juriša, spojenu s naletima čerkeske konjice, osetio je i tadašnji pripadnik tzv. ”Vražje divizije” Austrougarske, Josip Broz Tito, kada je ranjen kopljem.
Burnih dvadesetih godina prošlog veka na ovom tlu dešavaju se značajne pojave – kodifikuje se jezik, a 1922. odnosno 1924. godine osnivaju se autonomne oblasti Čečenija i Ingušetija. I ove dve oblasti su, kao i sve druge, prošle kroz period boljševizacije i kolektivizacije. Čečeni i Ingušeti od 1938. godine počinju da koriste ćirilicu. Zbor gerilskog rata protiv Sovjeta sve do 1957. godine traje sistematsko raseljavanje nepodobnog življa. Godine 1958. u samom Groznom u toku avgusta odvija se pogrom nad Čečenima koji su se bunili zbog nezaposlenosti i favorizovanja doseljenika, kao i mizernih površina zemlje koja im je bila odobrena za obradu. Stižu i godine ”perestrojke”; novembra 1990. godine osniva se Izvršni komitet Opštenacionalnog kongresa Čečena (OKČN) koji predvodi Džohar Dudajev. Godinu dana kasnije formalno se razdvajaju Čečenija i Ingušetija. Sedmog jula 1992. godine Dudajev postaje privremeni predsednik Čečenije, a istog dana počinje povlačenje ruske vojske.
Situacija se zaoštrava; bez obzira što su Rusi otišli u postupku razdruživanja, 11. decembra 1994. vraćaju se u Čečeniju kako bi je pacifikovali. Počinje Prvi čečenski rat. Jeljcin donosi odluku da likvidira Dudajeva. Odluka je doneta iz političkih (približavali su se izbori), ali i iz vojnih razloga. Učestali teroristički akti u Moskvi i širom Rusije tome su značajno doprineli.
Ko je bio Džohar Dudajev?
Prvi predsednik Čečenske republike Ičkerije (Nohči-čo), rođen je 15. februara 1944. godine. Završio je Višu vojnu školu za pilote u Tambovu, a zatim i Vojnu vazduhoplovnu akademiju ”Jurij Gagarin”. U Ratnom vazduhoplovstvu (VVS) bio je jedan od najmlađih generala. Čin je stekao u 44. godini, a u tom trenutku bio je glavnokomandujući 326. teške bombarderske vazdušne divizije. Nad Afganistanom je izveo tri borbena leta (kao komandant) na avionu Tu-22M (Backfire po kodu NATO). Isticao se profesionalnošću i ličnom hrabrošću. Međutim, zov naciona i religije, ali i neizvesnost nastala raspadom SSSR, učinili su svoje, pa je on promenio uniformu i postao glavnokomandujući OS Čečenije. Čin generalisimusa dobio je posmrtno.
Paradoksalno u celoj priči je to da su Čečeniju naoružali Jeljcin i Gračov, koji je inače bio prijatelj Dudajeva. Učinjeno je to pod formom razdruživanja i sukcesije, ostavljanjem određene količine lakog i teškog naoružanja, opreme i objekata. Kada se stvar, kako smo već ustanovili, otrgla kontroli, Jeljcin je morao da povuče neke poteze, ne samo zbog izbora, već i zbog realne opasnosti da bude optužen zbog ugrožavanja nacionalnih interesa. Sećanje na Afganistan je bio više nego sveže, pa je Čečenija morala da bude brzo rešena, uz malo žrtava. Međutim, prvi napadi, gotovo srljanja, doneli su neopravdano visoke gubitke ruske vojske u Čečeniji. Šta uraditi da se Čečeni obeshrabre i bace na kolena? Rešenje je viđeno u atentatu, odnosno likvidaciji Dudajeva. Doneto je na najvišem nivou i tehnički gledano, to je bila dobra odluka: obezglaviti neprijatelja. Naravno, u muslimanskom svetu jedan fanatik će smesta zameniti drugog, ali nisu svi ljudi isti.
Dudajev je bio najtvrđi mogući orah: školovan vojnik na službi u elitnim strateškim jedinicama, odan komunista, čovek koji je odlično znao u tančine kako funkcioniše ruska armija. Pri tom je zadržao brojne političke i vojne veze u ruskom vrhu, ali i u narastajućoj opoziciji.
Zadatak je trebalo da obavi KGB (Комитет государственной безопасности). Međutim, otkad je srušen spomenik Đeržinskom, osnivaču ČEKE (Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем -Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže), na trgu Lubjanka u Moskvi, KGB se nalazio u agoniji; usitnjen na više službi, detaširan po raznim drugim telima; uvedena je civilna kontrola, oduzimana su mu sredstva. Dalju agoniju KGB predstavljalo je formiranje FSK (Федеральная служба контрразведки Российской Федерации – federalna kontraobaveštajna služba Rusije) koja je postojala samo dve godine – od 1993. do 1995. Nju je predvodio Sergej Stepašin koji je smenjen posle terorističkog akta u Buđonovsku, kada je poginulo 129 a bilo ranjeno 415 ljudi. Posle toga se FSK preformira u FSB (Федеральная служба безопасности – федерална служба безбедности), ali ni ona nije mogla da izvrši taj zadatak jer su iskusni kadrovi ili oterani, ili su sami otišli iz službe.
Nije bilo druge nego zadatak naložiti GRU (Главное разведывательное управление – Glavnoj kontraobaveštajnoj upravi GŠ OS RF). Jeljcin nije želeo da previše iritira međunarodnu javnost time što angažuje vojnu službu, ali je to morao da uradi. Pre toga je Gračov još jednom pokušao da urazumi kolegu, predlažući mu časnu i bezbednu predaju. GRU je (suprotno uobičajenom mišljenju da je sve unazađeno za vreme Gorbačova i Jeljcina) uspela da ostane nedodirljiv i sačuva sve resurse! Štaviše, u svojim arsenalima imao je napredna sredstva i oružja koja nisu imala analog u protivničkim službama. Direktni učesnici i organizatori ove krajnje konspirativne akcije, urađene u najboljem maniru KGB iz slavnih dana, bili su pukovnici Vladimir Jakovljev i Jurij Aksjonov.
Od početka Prvog čečenskog rata trajao je lov na Dudajeva. Smatra se da je na njega izvršeno tri atentata te da su svi atentatori likvidirani, da mu je jednom metak snajperske puške proleteo kroz šapku, itd, no sve su to bile priče za javnost. U službi su te priče poznate kao ”legende”, i smišljaju se vešto i planski, kako bi se zametnuo trag, skrenula pažnja ili stvorila lažna slika neke okolnosti. Istina je da je on, kao profesionalac i urođeno oprezan čovek, okružen fanatičnim obezbeđenjem, veoma vodio računa o svojoj bezbednosti. Pri tom ga je štitio i narod. Dopreti do njega bilo je gotovo nemoguće, kako zbog terena, tako i zbog nemogućnosti SPECNAZA (Войска специа́льного назначе́ни ) da se desantira i likvidira ga jer bi to, verovatno, bilo demaskirajući pucanj u prazno. Opet je GRU stupio na scenu i rešio problem na klasičan način. Našao se i među Čečenima Juda koji je za svoju informaciju tražio dva miliona dolara. Rusi su mu odmah ponudili milion i stvar je bila dogovorena.
Postojala su dva plana, kada se već moglo računati sa pravovremenim informacijama u vezi s mestom gde se Dudajev nalazi. Jedan je bio da SPECNAZ bude desantiran u pravom trenutku na pravac mogućeg kretanja i to je bilo logično. Dudajev je triput istim putem odlazio je reon sela Gehi-ču, u blizini Groznog, gde se nalazila njegova dača (vikendica). Čak su na putu zakopali veliku količinu fugasnog eksploziva, kako bi rizik puškaranja sveli na minimum. Međutim, prolazili su dani i bilo je jasno da Dudajev neće tuda više proći. Aktiviran je plan B: znalo se da Dudajev poseduje satelitski telefon. Njega je koristio da svakodnevno, više puta razgovara sa ruskim disidentom Konstantinom Baravojom, koji je tada živeo u Moskvi, a sada živi u Los Anđelesu. On mu je bio izvor za vesti iz Moskve. GRU je primenio metod koji su u Kolumbiji primenili otkrivši Eskobara, samo što je oprema GRU bila znatno sofisticiranija i pouzdanija. Otkriven je broj telefona Dudajeva i zaseda je mogla da se postavi. Neoprezni Baravojev, koji je u to vreme bio delegat Državne Dume, svojim amaterskim odnosom prema telefonskim razgovorima tome je i ne znajući doprineo.
Operacija je pokrenuta.Pošto je ono malo čečenske PVO brzo uništeno, ruski avaks A-50, razvijen na bazi aviona Il-76, neprekidno je u ”osmicama” krstario iznad sumnjive teritorije, očekujući poziv. Ruski kontraobaveštajci obavili su pravi podvig jer su u ovu operaciju uveli i VVS, što je značajno povećavalo rizik kompromitovanja akcije. Međutim, piloti su bili elita u svakom smislu reči, pa odande ništa nije procurelo.
O čemu je reč? Pri normalnom angažovanju jurišne avijacije, avionima SU-24 u najboljem slučaju (pod uslovom da su im motori startovani, a piloti u kabinama) bilo je potrebno oko osamdeset minuta da stignu u reon lansiranja. Pri tom je u standardne procedure bio uključen veliki broj zemaljskog osoblja, mehaničari, kontrola letenja, itd…A razgovori Dudajeva trajali su najviše pet minuta. Stoga je sve trebalo uraditi mimo standardnih procedura: organizovano je borbeno, zasedno dežurstvo u vazduhu i prvi put se jedan tandem jurišne avijacije pojavio u ulozi dežurne pare, a pri tom to nisu bili presretači. Stepen spremnosti nije mogao biti viši. Sve je razmotreno i isplanirano jer druge prilike za ovako nešto sigurno ne bi bilo. Jurišnici su se smenjivali na velikoj visini u približnom reonu cilja, spremni za dejstvo.
Dana 21. aprila 1996. godine metodom pelengacije avaks je registrovao signal satelitskog telefona u reonu sela Gehi-ču, nedaleko od Groznog. Signal je automatski linkom prosleđen jurišnicima koji su istog trenutka lansirali u razmaku od nekoliko sekundi dve rakete H 27 PS ( AS-10 Karen po NATO kodifikaciji); reč je o visokopreciznoj raketi koju je projektovao OKB ”Zvezda”, a proizvela KPO ”Strela” iz korporacije ”Taktičko raketno naoružanje”. Lansiranje je obavljeno s daljine od 30 kilometara, pa Dudajev kao veoma iskusan pilot, pri tom koncentrisan na razgovor, nije mogao da čuje ni avione, ni lansiranje rakete, pa ni njeno približavanje. Raketa ga je, kako se to u žargonu kaže, pogodila u uvo. Automobil ”uazik”, popularno terensko vozilo UAZ 469B (Уральский автомобильный завод), pretvoreno je u bezobličnu gomilu lima. Cela operacija trajala je manje od pet minuta, što se može smatrati podvigom u svakom smislu reči.
Vest se brlo brzo proširila i Jeljcin je mogao da odahne, ali ne zadugo. Uporedo s tom vešću proširile su se i glasine, mitovi, predanja i sve što ide uz takav događaj. Neki su tvrdili da je ispaljena samo jedna raketa, drugi da je Dudajev bio u ladi nivi, itd. Međutim, koliko je moguće verovati svedočanstvu njegove supruge, Ale Dudajev koja se nalazila manje od petnaestak metara od njega, događaj je izgledao ovako: oprezni Dudajev joj je doviknuo da se skloni u obližnju jarugu. Tog momenta udarni talas ju je bacio baš tamo gde je trebalo da se skloni, a krajičkom oka je videla žut plamen. ”Uazika” (popularan naziv za UAZ) nije bilo! Odmah je usledio još jedan udar, a nju su telima zaštitili ljudi iz obebeđenja. Prema njenim rečima, Dudajev je umirao, a poslednje reči uputio je svom vernom pratiocu Musi Idigovu: ‘‘Dovedite delo do kraja”. Telo Dudajeva su prebacili u drugi ”uazik”, gde je ona tek tada primetila da se na desnoj strani njegove slepoočnice nalazi velika rupa. Toj zbrkanoj i, verovatno, inskonstruisanoj priči, priključili su se kasnije razni čečenski zvaničnici; oni su, u zavisnosti od političke situacije i potrebe, povremeno ”oživljavali” Dudajeva, govoreći kako je on na sigurnom, ali čeka povoljan trenutak da se pojavi. I FSB je preko raznih kanala plasirala svoju verziju, no to je već deo smišljene kontraobaveštajne igre i stalna praksa pri takvim slučajevima. Što više nepoznanica, to manja mogućnost da se rekonstruiše stvarni tok događaja…bar u prvo vreme. Uostalom, setimo se koliko su decenija čak i vrlo ozbiljni istoričari lutali nagađajući na koji način je likvidiran Nikola Kalabić, ne znajući kojoj verziji da se priklone.
Mnogi su požurili da demonstrativno izraze neslaganje s tim činom, pa je zaređalo patetično, proračunato, pa i zlobno odavanje počasti generalu. Prvi su to uradili Estonci koji su u gradu Tartu 1997. godine postavili spomen ploču na zidu hotela ”Barklai”. Dudajev je tu četiri godine bio smešten dok je bio u otkomandi. U Rigi, glavnom gradu Letonije, takođe mu je postavljena spomen-ploča. Ulice, aleje i trgovi nalaze se širom Evrope; u Bosanskoj Federaciji (Goražde), u Vilnusu (Litvanija), Varšavi, Turskoj, Ukrajini, i širom Čečenije. U Čečeniji je puštena serija maraka, organizuju se memorijali, predstave, svako mesto ima ulicu ili trg s njegovim imenom, itd. Jedan talentovani pilot i perspektivni oficir, lično hrabar čovek, sledeći svoje verske i nacionalne principe i ubeđenja, postao je ”glavni junak” spektakularnog atentata kakav su tek mnogo kasnije izvršili pripadnici SAD kada su na sličan način likvidirali iranskog generala Kasema Solejmanija.
U senci ovog atentata ostala je sudbina generalove porodice. Supruga, Ala Dudajeva (Kulikova), bila je kćerka Džoharovog kolege, majora VVS. Prešla je u islam. Imali su troje dece. Cela porodica danas živi van Čečenije. Ala je dugo živela u Gruziji, zatim u Tuskoj, a sada živi u okolini Stokholma gde prodaje svoje slike i knjige. Prva knjiga koju je napisala posvećena je generalu i nosi naziv ”Milion i prvi”. Dana, kćerka, udala se i danas živi u nekoj evropskoj državi. Pouzdanih podataka o njoj nema. Stariji brat, Avlur promenio je ime u rusko, dobio litvansko državljanstvo, a sada i on živi u Švedskoj. Sin Degi živi u Vilnusu, Litvanija, i on se najviše eksponira od cele porodice, učestujući u raznim emisijama na televiziji. Jednom je i kažnjen za falsifikovanje dokumenata. Posle ratnih pokliča, herojskih parola, ostanu spomenici i svakodnevne životne brige koje niko nije uspeo da izbegne.