NaslovnaIstorijaFATALNO BARENCOVO MORE

FATALNO BARENCOVO MORE

Rusi su do kraja XX veka izgubili pet atomskih podmornica a pet od 18 incidenata odigralo se baš u Barencovom moru

Ministarstvo odbrane bivšeg SSSR je 1. juna 1933. u rejonu Koljskog poluostrva formiralo Severnu flotilu u čijem sastavu je, dve godine kasnije, organizovan i podmornički divizion. Flotila je 11. maja 1937. prerasla u Severnu flotu a podmornički divizion je detaširan iz Murmanska u novoformiranu bazu Poljarno. Nakon epopeje 1941-1945, Severna flota će stagnirati sve do početka šezdesetih godina. Tek aprila 1963, kao rezultat hladnoratovske trke u nuklearnom naoružanju, u sastavu Severne flote je formirana 1. divizija podmornica na atomski pogon (1-я флотилия  ПЛ КСФ). Komanda divizije je uspostavljena u Severomorsku a baze – u Motovskom zalivu Barencovog mora (Zapadna Lica u guberniji Velika Lopatka), Poljarni, Severodvinsku i Arhangelsku. Prve atomske podmornice ove divizije nastale su na bazi „projekta 675″ (NATO oznaka „Eho II” i „Eho III”) i bile su naoružane projektilima P-500 i P-1000 „Balkun”. U periodu od 1973. do 1985. divizija je preoružana novijom klasom atomskih podmornica sa operenim projektilima (PLARK, подводная лодка атомная с ракетами крылатыми) „projekta 670″ i „670M” (NATO oznaka „Čarli I’ i „Čarli II”).

U to vreme su konstruktori severodvinskog brodogradilišta „Sevmašpredprijatije No.402”, P. P. Pustincev (Павел Петрович Пустынцев, 1910-1977) i I. L. Baranov (Игорь Леонидович Баранов, 1932-2017) dobili zadatak da na osnovu kvalitetnih ali već zastarelih PLA (Атомная подводная лодка) „projekta 675″, razviju novi tim brodova. Pustincev i Bazanov su 1978. završili projekte „949 Granit” i P„949A Antej”. Osnovna zamisao ovih projekata bila je da se podmornice PLARK osposobe za borbu protiv neprijateljskih nosača aviona u blizini ruskih obala. Podmornica bi se postavila direktno ispred borbene grupe nosača i sa maksimalne distance (500-600 km) na cilj ispalila nekoliko projektila. Raketni udar bi bio u konjunkturi sa raketnim napadom površinskih brodova i bombardera velikog akcionog radijusa a koordinate cilja bi se dobijale sa satelita i osmatračkih brodova.

Kursk K-141

Ove podmornice su bile duge 154 metra (one po „projektu 949″ – 143 m), široke 18,2 m, imale su gaz od 9 m i deplasman od 13.400/18.400 tona („949” -12.500/17.000 t). Trup od niskomagnetnog čelika bio je podeljen na 10 sektora. Opremane su sa dva nuklearna reaktora modela OK-650B od po 190 megavata, dve parne turbine OK-9 ukupne snage 90.000 ks i dva dizel-generatora DG-190 od 8700 ks. Ovo im je omogućavalo brzinu od 16 do 32 čvora, dubinu ronjenja od 500 m i 120 dana autonomnosti ronjenja Glavno naoružanje podmornica činila su 24 projektila P-700 ZM-45 „Granit” (NATO oznaka SS-N-19 „Razbijač brodova”) sa bojevim glavama od po 750 kg konvencionalnog eksploziva ili sa nuklearnim glavama od 500 kilotona. Raketa P-700 je imala masu od 7 t, dužinu 10 m, telo prečnika 0,85 m i krila raspona 2,6 metara. Dva turbofan motora na čvrsto gorivo omogućavala su supersoničnu brzinu i domet od 550 do 625 kilometara. Rakete su bile smeštene u 12 kontejnera sa po dve lansirne cevi, simetrično raspoređenih na prednjem spoljnjem delu broda, pod uglom od 45°. Osim toga, podmornice su raspolagale sa četiri torpeda 533 mm VA-111, četiri torpeda 650 mm, a mogle su se adaptirati i za lansiranje dubinskih bombi SS-N-15 ili projektila RPK-7 „Vodolej’ (SSN-16).

Počev od 1985. godine, Severna flota je na osnovu „projekta 949” i „949A” preoružana atomskim podmornicama (PLARK) K-119 „Voronjež”, K-141 „Kursk”, K-148 „Krasnodar”, K-173 „Krasnojarsk”, K-186 „Omsk”, K-226 „Oriol” i K-410 „Smolensk” (sve bazirane u Zapadnoj Lici, Velika Lopatka). Nesrećni K-141 „Kursk” je građen u Severodvinsku od 1992. do maja 1994. a

u operativnu upotrebu je predat 30. decembra iste godine. Poslednja misija podmornice (pre tragičnog kraja u Barencovom moru, 15. avgusta 2000) izvedena je 1999, tokom NATO agresije na SRJ; „Kursk” je uspešno ispunio složen i dugotrajan pohod u Sredozemno more, što je potvrdilo ispravnost sistema i profesionalnost posade. Kad je reč o tehničkim problemima nastalim tokom pokušaja spasavanja od timova zapadnih mornarica, trebalo bi znati sledeće; početkom 1999, u okviru programa „Partnerstvo za mir”, formirana je radna grupa specijalista ruske flote i NATO sa zadatkom da standardizuju spasilačku opremu. Međutim, Rusi su zbog agresije na SRJ obustavili dalju saradnju pa avgusta 2000. NATO oprema po standardima nije odgovarala sistemima na „Kursku”.

K-141 Kursk P-700 Granit
P-700 Granit / SS-N-19

Rusi su do 2000 godine izgubili pet atomskih podmornica: K-27 (24. juna 1968), K-8 (10. aprila 1970), K-219 (6. oktobra 1986), K-278 (7. aprila 1989) i K-141 („Kursk”, 15. avgusta 2000). Osim toga, na 13 atomskih podmornica su izbile havarije sa ljudskim žrtvama (brodovi sačuvani i remontovani). Indikativno je da je svih pet potopljenih podmornica pripadalo Severnoj floti a da se pet od ukupno 18 incidenata odigralo baš u Barencovom moru.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave