MOLOTOVLJEV KOKTEL I DRUGI APERITIVI

Ko nije čuo za Molotovljev koktel? Najpopularniji ”koktel” na svetu, popularniji i poznatiji od ”Krvave Meri”, ”Moskovske mazge”, ”Margarite” , nema gotovo nikakve dodirne tačke sa narodnim komesarom za inostrane poslove Vjačeslavom Mihajlovičem Molotovim. Hajde da se zabavimo ovim popularnim, do neverice jednostavnim sredstvom.

molotovljev koktel
Molotovljev koktel

Prvi put je ova ”sirotinjska artiljerija” sporadično korišćena u Španskom građanskom ratu, da bi se masovno pojavila u Sovjetsko-finskom ratu 1939-1940. Naravno , istorija poznaje mnogo primera korišćenja zapaljivih smeša, tečnosti i drugih materijala, kao i mnoštvo načina da se upotrebe protiv neprijatelja. Najpre je to bilo najobičnije prosipanje vrele tečnosti (ulja, katrana, čak i vode); vremenom su građena utvrđenja kod kojih su postojali odlično ukomponovani otvori na spoju zida sa podom, kako bi branioci mogli sipati smešu, ne izlažući se napadu protivnika, direktno , bez podizanja teškog tereta na zid utvrđenja. Ni napadač nije sedeo skrštenih ruku pa su katapulti svih vrsta i mogućnosti izbacivali razne vrste plamenih lopti, od bengalskih vatri pa nadalje. To je, naravno, duga i interesantna priča, no nije predmet ovog teksta, već samo povod da se pokaže da su ljudi, u želji da unište jedni druge, vrlo rano dolazili do sjajnih otkrića.

Za ovaj ”koktel” stekli su se uslovi mnogo ranije nego što se on pojavio, jer ljudi su odavno znali za staklo i za zapaljive sastojke. Svoje vatreno krštenje doživeo je, kako kažu, u Španskom građanskom ratu, gde nije imao mnogo neprijatelja na kome bi demonstrirao svoj učinak, ili su bombe bile jednostavnije i dostupnije za upotrebu. Svoj pravi debi (i konačno ”kumovanje”) imao je tokom Sovjetsko-finskog rata 1939-1940. Izvesno vreme vladala je zabluda da su Finci imali dovoljno municije i goriva, pa nisu štedeli na ovoj vrsti sredstava , te da su to oružje iz podsmeha nazvali po Molotovu, koga su posebno mrzeli i smatrali eksponentom svojih muka. U početku se zvao ”Koktel za Molotova”. Tada je zapadna štampa pojednostavila ime (u prisvojnom obliku) i krenula je fama da je koktel ,navodno, izmislio Molotov. Međutim, prava istina krije se u mnogo bizarnijem detalju: Rusi su (na svoj način tumačeći psihološki rat) malim padobranima u pozadinu finske odbrane bacali pakete hrane, sugerišući da Finci nemaju šta da jedu i da će uskoro uslediti, iz tih razloga, predaja. Međutim, srčani Finci su uzvratili u stilu – ”vi nama hranu, mi vama piće” i počeli masovno da koriste flaše sa napunjenom zapaljivom tečnošću (nije se mnogo biralo, a imalo se) i nazvali ga podrugljivo ”Molotovljev koktel”.

U Crvenoj armiji, čiji borbeni oficiri uopšte nisu bili gadljivi na tuđe ideje, niti naivni (iskustva iz Španskog građanskog rata i Haling Hola to govore) ovaj pronalazak takođe je prihvaćen i zaživeo; zbog svoje krajnje jednostavnosti za pripremu i upotrebu, smesta je bio tražen već u prvim danima Drugog svetskog rata. Dana 7. jula 1941. godine, samo dve nedelje od početka rata (!), Državni komitet za odbranu usvojio je uredbu „O protivtenkovskim zapaljivim bombama (bocama)“ u kojoj je detaljno opisano kako se proizvode i snabdevaju trupe zapaljivim bombama, a drugog avgusta 1941. Staljin je odobrio „uputstva za upotrebu zapaljivih boca“. U odnosu na prvobitnu verziju, kada vam je za aktiviranje bilo potrebno da imate šibice uvek pri sebi, ova ”usavršena” verzija imala je na sebi zalepljenu tarnu smešu (nešto kao na našem topovskom udaru) i odlepljivanjem gornjeg dela dobijala se varnica. Tako je obezbeđivano samozapaljivanje, čak i ako borac ne bi imao gde da zapali krpu koja je stajala umesto čepa. Ova komplikacija je izvesno vreme među korisnicima izazivala žrtve, ali je brzo prevaziđena. Realistički prikaz njene upotrebe možemo videti, u krupnom planu, u filmu ”28 Panfilovaca”.

molotovljev koktel
Molotovljev koktel

„Molotovljev koktel“ ni danas nije zaboravljen. Možete ga sresti po celom svetu – flaše bacaju demonstranti na policiju, navijači na navijače, pa čak služe i za obračun uličnih bandi, ali (zašto da ne) i za komšijska poravnanja i obračune. Ne ostavljaju otiske. Naravno, većina današnjih ”korisnika” i ne zna za tadašnju politiku Komesarijata SSSR, ali pamte ime Molotov. On je, kad ga već spominjemo, bio ogorčen zbog tog imena, a istorija je pokazala da su svi oni ugovori (tada veoma važni) potisnuti važnijim istorijskim događajima. Sada nije ni važno kako se taj koktel zove. Važno je da se situacija potpali i baci na vreme. Ostalo uradi vatra, tradicionalni saveznik i neprijatelj ljudi.

Uz ovu priču o Molotovljevom koktelu, evo jedne interesantne priče koja pripada žanru onih običaja koji , naoko, nemaju veze s ratom, ali ga stalno prate, praveći ponekad štetu, ponekad korist. Odnosi se na onaj deo naslova o aperitivima. Od davnina su vojni komandanti znali da alkohol može da smanji strah, ublaži nervozu, čak i da podigne moral, makar i privremeno, pa i lažno. Važan je rezultat. Naravno, bili su svesni i suprotnog dejstva (razularenost, neposlušnost, panika, defetizam, međusobni obračuni), ali u pravoj meri alkohol je mnogo toga podstakao i na svoj način, kao ”specijalno i prigušeno oružje” praktično učestvovao u ratovima.

Ruska prava mera, bar su tako mislili, bila je tih čuvenih ”100 grama Narodnog komesarijata”. Dugo su, posle rata, sovjetski regruti bili ubeđeni da će ih sačekati , pored jela, i ta vrsta ”dopune” , u ratu normalna i podrazumevajuća. Interesantno je da ova mera datira još od vremena Petra Velikog, kada je vojnicima deljeno ”hlebno vino”. Do 1908. godine niži činovi koji su bili u ratnim dejstvima dobijali su tri šolje nedeljno (jedna šolja – 123 grama). Prvi put se ta ”mera” primenjuje tokom sovjetsko-finskog rata 1939-1940. Ideja da se oživi stari običaj pripusje se narodnom komesaru odbrane SSSR maršalu Klimentu Vorošilovu. Na frontu su vojnici dobijali 50 grama svinjske masti (”obrok Vorošilova”) i 100 grama votke. Piloti su, kao pojačanje tablici, dobijali 100 grama konjaka umesto votke.
S početkom VOV ukazom Komesarijata narodne odbrane br. 562 od 22. avgusta 1941. godine Crvenoj armiji i komandnom osoblju prve linije određeno je izdavanje votke od 40 stepeni u količini od 100 grama dnevno po osobi,a 30. aprila 1943, novom uredbom istog komesarijata br. 3272 određeno je izdavanje votke samo vojnicima na prvoj liniji fronta koji učestvuju u ofanzivnim operacijama, a svima ostalima – na državne i revolucionarne praznike.

Da spomenemo i to da je Vorošilov, dokazani staljinista čija je međuratna karijera išla postojano (velikom brzinom) do čina maršala i zvanja narodnog komesara za odbranu), bio lično veoma hrabar, izvanredan strelac (po njemu je nazvana gradacija prestižnih streljačkih priznanja ”Vorošilovski strelac”) …i dokazano nesposoban kao štabni vojskovođa! Istu sudbinu delio je s Buđonijem. Pregazilo ih je vreme. Inače, Vorošilov je autor pogubne strategije rapidnog napada RKKA u slučaju rata, zbog čega su mnogi, mnogo sposobniji oficiri od njega, padali na ispitu…a u ratu je, na samom početku, kroz krvavu školu, palo i mnogo ljudi pa je njegova teorija u surovoj ratnoj proveri odbačena, a on je ostao , kao dekoracija, kraj Staljina.

molotovljev koktel
BANGKOK, THAILAND – MAJ 16: Protestanti bacaju molotovljev koktel (Photo by Athit Perawongmetha/Getty Images)

Ubrzo nakon Kurske bitke, od kraja avgusta 1943. godine, jedinice NKVD-a i železničke trupe prvi put su počele da dobijaju votku. Dobro je poznato u kakvim su teškim uslovima vojnici morali da se bore protiv fašista. „Sto grama Narodnog komesarijata “ bilo je najjednostavniji način da se razveseli vojnik u neljudskom okruženju . Ipak, mit da je Crvena armija pobedila „pijanom hordom“ nije tačan . Pijana vojska nije sposobna da se bori, po definiciji, a čovek se ne može opiti sa 100 grama alkohola te snage (deseti deo litra).

Kada je ovo pravilo ukinuto. Kao i mnoga druga, završetkom rata završila se i Vorošilovljeva tradicija. Ostalo je kolektivno sećanje, mnoštvo filmova u kojima se može videti dodela te ”porcije” (koja je, usput, služila da se ”okvase” novodobijen orden, medalja, ili nova zvezdica na epoletama) i – naravno – mnoštvo zabluda o ovoj tradiciji jedne ogromne armije.

PS
Na jednom logorovanju na Maljenu, kada bi temperatura silazila deset stepeni ispod nule, dobijali smo denaturisani alkohol (u kockama), Nije isto što i sto grama rakije, ali je pomagalo. JNA je imala za mnoge trupne propise dobre učitelje…

Bacači (ne)letalnih bombi

Dragi Ivić

Dragi Ivić

Dragi Ivić

autor za oruzjeonline.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.