‘’Bugarski kišobran’’ i ricin

 
Georgi Markov

Poznati bugarski pisac Gergi Markov (Георги Иванов Марков, 1929 – 1978) je krajem šezdesetih godina XX veka,  nakon nekoliko ‘’politički nepodobnih’’ radova, pao u nemilost aktuelne vlasti u Sofiji. U leto 1969. otišao je u Bolonju da poseti brata Nikolu. Kako su Bugari odbili da mu produže vizu, odlučio je da ostane na Zapadu. U septembru 1971. preselio se u London, gde je godinu dana radio za bugarsku sekciju BBC World Service, nakon čega je prešao u minhenski Deutsche Welle i Radio Slobodnu Evropu (Radio Free Europe). Za istu CIA Radio Slobodnu Evropu radio je i Vladimir Kostov (Владимир Борисов Костов, 1932-), bivši novinar pariskog biroa Bugarskog državnog radija i TV, koji je azil u Francuskoj dobio u junu 1977. godine.

Stepenište pariskog metroa gde je izvršen pokusaj atentata na Vladimira Kostova

Kostov je 27. avgusta 1978, na pokretnim stepenicama metro-stanice Trijumpalna Kapija (Arc De Triomphe), osetio ubod u leđa odmah iznad kaiša panatalona. Kada se okrenuo, ugledao je neznanca sa akten-tašnom kako se brzo udaljava. Sutradan, Kostov je dobio groznicu sa temperaturom i primetio crvenilo na mestu uboda pa se obrato lekaru. Doktor je konstatovao da je u pitanju ubod ose i preporučio mu da, ako mu se stanje pogorša, ode u lokalnu bolnicu. No, zdravstveno stanje se nakon dan-dva normalizovalo pa je Kostov nastavio  normalno da radi.

Stanica kod mosta Vaterlo gde je izvršen atentat na Markova

Oko mesec dana kasnije, 7. septembra 1978, Georgi Markov je kolima pošao na posao i parkirao se na celodnevnom parking-prostoru nedaleko od Kraljevskog pozorišta (Royal National Theatre), u zoni South Bank. Sa parkinga se uputio na stanicu na južnoj strani Vaterlo mosta (Waterloo Bridge), kako bi se autobusom prevezao do tadašnjeg sedišta BBC World Service u Buš-hausu (Bush House).

The BBC World Service, Bush House, Aldwych, London.

Iznenada, osetio je oštar bol u desnoj nozi, okrenuo se i ugledao neznanca koji podiže sa pločnika kišobran. Neznanac se nemušto izvinio, odmah uhvatio taksi i izgubio se sa lica mesta. U kasnijoj istrazi, taksista je izjavio da je putnik govorio tako lošim engleskim da  ga je jedva razumeo.  

Nakon dolaska u redakciju BBC, Markov je incident prepričao kolegi Teu Lirkofu (Teo Lirkoff) i pokazao mu krvavu mrlju na farmerkama. Posle završetka rada u većernjoj smeni, oko 22,30, stigao je u stan na Linet aveniji (Lynette Avenue), južno od  Klapama (Clapham Common). No, oko 2 sata po ponoći dobio je temperaturu od 40°C. Tokom dana, lični lekar je zaključio da se Markovu stanje bitno pogoršalo pa ga je hitno prebacio u bolnicu Sv. Džejmsa u Balhamu (St. Jame’s Hospital, Balham; zatvorena 1988, srušena 1992). Doktor  Bernard Rajli (Bernard Riley) je pregledao pacijenata i ustanovio samo cvenilo prečnika  2mm na desnoj nozi. Markov je insistirao da se uradi rentgenski snimak; na žalost, lekari u prvi mah nisu uočili ništa sumnjivo. Tek kasnije, pomnim pregledom snimka, uočena je kuglica tako male veličine da prvi put nije ni zapažena. Bez obzira na sve mere, stanje pacijenta se pogoršavalo i, 12. avgusta u 10,40, Markov je preminuo. 

Bolnica St. Džejms u kojoj je preminuo Markov

Istragu o smrti je 2. januara 1979. sproveo Gevin Terston (Gavin  Thurston), islednik Inner West London-a, i zaključio da je Markov preminuo usled trovanja ricinom. No, patolog dr Rufus Krampton , koji je ispitivanja vodio post-mortem, nije mogao sa sigurnošću da ustanovi vrstu otrova. U to vreme, naime, ricin nije bio dovoljno poznat kao dot pa se sumnjalo i na druge vrste otrova. Tako je kuglica i deo tkiva oko nje poslat na testiranje kako u Forenzičku laboratoriju Skotland Jarda (Scotland Yard, metonimija za  Metropoliten, prestoničku policiju, Metropolitan  Police Forensic Laboratory),  tako i u ‘’Ustanovu za odbrambenu hemiju’’ (Chemical Defence Establishment) u Porton Daunu, Viltšir (Porton Down, Wiltshire). 

Istovremeno, kada je u Parizu čuo za slučaj Markov, Kostov je od lekara zatražio da mu iz tela ekstrahuju iglicu ‘’pčele’’, koju je poslao Skotland Jardu.

 Na osnovu radova balističara Robina Kilija (Robin Keeley) i patologa dr Dejvida Gala (David Gall) i dr Denisa Svensona (Denis Swanson), kao i merenja pomoću elektronskog mikroskopa, ustanovljeno je da se radi o kuglici od legure 90% platine i 10% iridijuma, prečnika 1,52 mm – verovatno dela kugličnog ležaja iz časovnika. Kuglica je imala dva kanala (pod uglom od 90°) prečnika 0.35 mm.

Kuglica pronadjena u nozi Markov

U centru sfere je bila komora zapremine 0.2mg. Ovako precizni radovi na predmetu izuzetno male veličine mogli su biti izvedeni jedino elektroerozivnom obradom (Electrical discharge machining, EDM). U komoru je bio ubačen toksin, najverovatnije ricin, a otvori i kompletna kuglica su zaliveni pčelinjim voskom ili sličnom smesom koja se, nakon prodora u potkožno tkivo, usled telesne temperature topila i omogućavala toksinu da iscuri i zatruje organizam. U to vreme nije bio poznat antidot za ricin. Pretpostavlja se da je Kostov preživeo samo zahvaljujući debljini jakne tako da je u telo dospeo samo minimalni, neletalni deo tosina.

Izgled bugarskog kišobrana

Kako na odeći Kostova i Markova nisu nađeni tragovi barutnih gasova, zaključeno je da je projektil ispaljen pod pritiskom sabijenog vazduha ili gasa. Na osnovu svedočenja Markova, pretpostavljeno je  da je kao oružje poslužio kišobran sa šupljom drškom (cev) i ampulom CO2, koja se udarcem klipa probijala i gas pod pritiskom izbacivao projektil. Tako je rođena legenda o ‘’bugarskom kišobranu’’. No, slučaj Kostova ukazivao je da su se otrovne kuglice mogle lansirati i iz drugih kamuflažnih sredstava (akten-tašna). Tek u septembru 2008. godine sa sigurnošću je utvrđeno da je izvršilac atentata na Markova bio Italijan sa danskim pasošem, Frančesko Đulino (Francesco Gullino), inače agent Prve glavne uprave Državne bezbednostii Bugarske, sa kodnim imenom ‘’Pikadili’’ (Piccadilly). 

Preesek bugarskog kosobrana

Prema tvrdnjama biših radnika bugaske Državne bezbednosti, atentat iz izvršen uz saglasnost i logističku podršku KGB SSSR. Prema ruskim izvorima, sam kišobran je bio proizveden u SAD a u specijalno oružje je modifikovan u moskovskom Centralnom naučno-istraživačkom institutu specijalne tehnike KGB SSSR (Центральный научноисследовательский институт Специальной Техники КГБ СССР, ЦНИИСТ). Da je u to vreme kišobran za lansiranje projektila bio poznat i Amerikancima, pokazala je Čerčova komisija još 1975. godine. Danas se po jedan primerak ‘’kišobrana’’ čuva u muzejima špijunaže u većini gradova Evrope i SAD.

 

 

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!