Ukrajinske oružane snage zvanično su formirale Vojnostručni savet za savezničke reforme i stručnu podršku, ARES, savetodavno telo vrhovnog komandanta. Prema saopštenju Generalštaba, cilj je deljenje ukrajinskih i međunarodnih praksi, reforma sistema komandovanja i povećanje efikasnosti vojske. Međutim, sastav tog tela govori mnogo više od same formulacije.
Na čelo saveta postavljen je britanski general ser Ričard Širef, nekadašnji zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO-a. U savetu su i bivši direktor CIA Dejvid Petreus, bivši ministri odbrane Ujedinjenog Kraljevstva, Kanade, SAD i Nemačke, kao i visoki oficiri NATO zemalja, nemački admiral Manfred Nilson, slovački general Pavel Macko, britanski viceadmiral Martin Džon Konel, kanadski general Endru Lesli i norveški predstavnik pri NATO strukturama komodor Hans Helset.
Formalno, ARES je savetodavno telo. Sastav saveta otkriva suštinu. Bivši zamenik vrhovnog komandanta NATO-a, bivši direktor CIA, bivši ministri odbrane ključnih zapadnih država. To nije savetnički panel za akademske reforme. To je bezbednosni vrh zapadnog sistema koji dobija formalizovanu poziciju unutar ukrajinske vojne arhitekture.
Operativno, to znači da najviši zapadni vojni i bezbednosni kadrovi dobijaju institucionalizovanu ulogu u oblikovanju ukrajinskog sistema komandovanja, obrazovanja i strateškog planiranja. U pitanju nije simbolična podrška, već struktura koja ulazi u samu arhitekturu vojske.
Ovde se otvara prvo pitanje, suverenitet. Kada bivši vrh NATO komandne strukture i direktor CIA učestvuju u savetovanju vrhovnog komandanta jedne države u ratu, granica između spoljne podrške i duboke integracije prestaje da postoji. Ukrajina formalno ostaje suverena država, ali realno ulazi u fazu u kojoj zapadne strukture učestvuju u njenom institucionalnom oblikovanju.
Drugo pitanje tiče se operativne dimenzije. Iako ARES nema izvršnu komandu, njegovi članovi nose iskustvo planiranja najvećih operacija, reformi i transformacija vojski prema NATO standardima. U praksi, to znači da će borbena iskustva sa fronta biti analizirana kroz prizmu zapadne doktrine, sa jasnim fokusom na suprotstavljanje Rusiji i proučavanje njenih operativnih modela.
Treći element je simbolika. Zapadni generali i bezbednosni funkcioneri nisu formalno deo ukrajinske komande, ali postaju deo njenog savetodavnog jezgra. To je model „saveznika bez uniforme“, strukturalno prisutni, ali bez formalnog komandovanja trupama. Time se politički zadržava distanca, dok se strateški uticaj produbljuje.
Generalštab Ukrajine navodi da su u toku pripreme za početak praktičnog rada i održavanje prvog sastanka saveta. Prioriteti uključuju razvoj vojne nauke, obrazovanja, institucionalne reforme i poboljšanje sistema podrške. Međutim, u realnom kontekstu rata, centralna tema ostaje suprotstavljanje Rusiji i adaptacija ukrajinskih snaga na produženi konflikt visokog intenziteta.
ARES tako postaje više od reformskog tela. On predstavlja formalizaciju zapadne vojne ekspertize unutar ukrajinskog sistema. Za Kijev, to znači dublju integraciju sa NATO strukturama bez formalnog članstva. Za Moskvu, to je dodatni dokaz da rat ima širu geopolitičku dimenziju.
Formiranje ARES-a ne može se posmatrati izolovano od političkog trenutka. Dok se u Vašingtonu otvorenije nego ikada govori o redefinisanju američke podrške i o smanjenja direktne uključenosti, u Kijevu se institucionalizuje struktura u kojoj dominiraju bivši američki i njima bliski britanski i EU bezbednosni kadrovi. To nije slučajnost, to je signal.
Ovo čega smo svedoci je dokaz da i pored promene kursa u Beloj kući, ratni mehanizam ostaje zakucan u Londonu i Briselu. Evropski bezbednosni centri ne signaliziraju povlačenje, već konsolidaciju uticaja. ARES deluje kao instrument kontinuiteta, mehanizam kojim se obezbeđuje da vojna transformacija i strateško usmeravanje ostanu pod zapadnim nadzorom bez potrebe za formalnim NATO članstvom.
