Kada u Rusiji hoće da istaknu nečiju veštinu (masterstvo) ili da pohvale izvanredan, nesvakidašnji potez, oni to nazovu ”figurom više pilotaže”. Toliko je veliki uticaj veštine ruskih (sovjetskih) pilota čak i na svakodnevni govor. ”Petlja Nesterova”, ”Taran”, ”Kobra Pugačova”, ”Zvono” i niz drugih manevara, posebno grupnih, poznate su i izazovne na svetskom nivou.
Mnogi naši prijatelji koji su bili u prilici da se školuju za određene tipove aviona u SSSR, bili su zadivljeni veštinom sovjetskih pilota. Nije to bilo samo reč o uvežbanosti i poznavanju svoje tehnologije koju su upoznavali od malih nogu, ili teorija da je ”kod komšije trava zelenija”; jednostavno, kao da su se rodili za letenje.
Jedan od pilota, kasnije tragično stradali general, govorio nam je o tome, ilustrujući to opisom standardnih letačkih radnji: ”Sve ono što smo mi odavno znali i rutinski izvodili, oni su radili bolje…”.
Međutim, tu nema mnogo tajni, niti je reč o supermenima ili rusofilstvu, već o sistematičnosti i organizaciji koja uvek daje rezultate. Podsetimo da je SSSR veoma temeljno i sveobuhvatno organizovao sve vrste predvojničke obuke, pa i letačke.
Hiljade aero klubova, padobranskih centara, streljačkih društava, izviđačkih odreda, pionirskih letnjih kampova, delovali su aktivno i planski širom Sovjetskog Saveza spremajući se za izvestan, sledeći veliki rat.
Podržani od države (odnosno Oružanih snaga i bezbednosnih formacija), svoje aktivnosti izvodili su pod okriljem organizacije koja je nosila tipično nerazumljivu sovjetsku abrevijaturu: ”OSOAVIAHIM” (Общество содействия обороне, авиационному и химическому строительству – сокращённо Осоавиахим udruženje sadejstva armije, avijacije i flote SSSR). Postojalo je od 1927. do 1948. godine.
Ono je prethodilo organizaciji ”DOSAAF” (Всесоюзное добровольное общество содействия армии, авиации и флоту СССР – советская оборонно-спортивная организация- Svesavezno dobrovoljno udruženje sadejstva armije, avijacije i flote SSSR – sovjetska odbrambeno-sportska organizacija).
Istina je, takođe, da su na početku rata, bez obzira na veliki broj spremnih pilota, Sovjeti imali velike gubitke, a neki nemački asovi upisivali neverovatne brojeve. Razlog je poznat i proveren – RV SSSR je zatečen (kao i većina drugih vidova i rodova) u fazi preoružavanja i preseljenja mnogih vojnih industrijskih kompleksa u dubinu teritorije. Kada su iza Urala počeli da kuljaju savremeni lovci, situacija se izmenila i do izražaja je došla i nadmoć u broju kvalifikovanih pilota.
Međutim, istorija vazduhoplovstva ne započinje u SSSR, već u Ruskoj imperiji. Prva i najpoznatija oficirska škola avijacije ”Odeljenja vazdušne” flote poznata je širom zemlje kao Kačinska škola pilota. Ona je dala 117 pilota nosilaca Georgijevskog ordena, 369 heroja Sovjetskog Saveza i Rusije. Od tih heroja,13 borbenih pilota bili su dvostruki heroji, a maršal avijacije, Aleksandar Pokriškin taj orden dobio je tri puta.
Ni to nije sve: osam polaznika te škole postali su kosmonauti, a od pilota koji su završili Kačinsku akademiju osnovane su dve elitne akro-grupe ”Ruski vitezovi” i ”Sokolovi” ( ”Русские витязи” i ”Стрижи”) u čuvenoj Kubinki, a temi akro-grupa ćemo posvetiti poseban tekst.
Uz nastanak ove Kačinske škole, vezana je priča da je sve počelo od jutarnjih novina, uz kafu, krajem jula 1909. godine. Veliki knez Aleksandar Mihailovič Romanov, mlađi brat Nikolaja II, bilo je na odmoru u francuskom odmaralištu Biaric (Biarritz), na obali Atlanskih Pirineja.
Prvo što je pročitao bila je udarna vest da je 25. jula francuski pilot i konstruktor Luj Blerio preleteo Lamanš i sleteo na britansko tle. Pošto je veliki knez bio i predsednik ”Imperatorskog sveruskog aero kluba”, smesta je razumeo da avioni nisu više rizična zabava avanturista, već vrlo ozbiljan izazov s ogromnim ratnim potencijalom.
Imeratorska Rusija bila je država u kojoj su se društveni odnosi veoma kontrastno razvijali. Većina zemlje živela je još u spahijskom sistemu, na konfuznom prelazu iz kasnog srednjeg veka u savremeno doba. S druge strane, tehnička inteligencija Rusije pružala je i nudila svetu neverovatne izume, iznenađujuće daleko ispred svog vremena. U takvom stanju Rusija je proizvodila dirižable i balone koje je koristila vojska.
Međutim, eksperimenti s avionima prihvatani su od strane vojske kao nešto futurističko, neozbiljno i lakomisleno; ali, otkriće novih mogućnosti aparata koji su bili teži od vazduha slalo je poruku koju je knez odlično razumeo, bolje od svojih podređenih.
Vratio se u Rusiju sa idejama koje su naišle na podsmeh (iza leđa, naravno); stoga je rešio da razvije avijaciju na svoj način, takoreći o sopstvenom trošku! Komitet koji je on predvodio imao je na raspolaganju neraspoređena dva miliona rubalja (ogroman novac u to vreme) i veliki knez je nekako ubedio akcionare, koristeći svoj autoritet kao brata cara Nikolaja, da se taj novac potroši na avione, umesto na flotu i brodovlje. Nije gubio vreme: smesta je otišao u Pariz kako bi zakupio tehniku i dogovorio obuku pilota.
Kačinska pilotska škola
Odabrano je vreme i mesto. Škola je osnovana 1910. godine. Prve dve godine bila je u Sevastopolju, da bi se 1912. godine škola prebacila u Kaču ( Nahimovski reon Sevastopolja) gde je ostala do 1941. godine. Zbog naglog nastupanja Nemaca i Rumuna evakuisana je u Krasnij Kut u Saratovskoj oblasti gde je ostala do 1954. godine.
Za vreme rata tamo je odškolovano (nezavisno od prifrontovskih, improvizovanih ”škola” koje su radile celom dužinom ratišta i po njegovoj dubini) 2.228 vrhunskih borbenih letača. Te, 1954. godine učilište je prebazirano u Staljingrad koji je 1961. godine promenio ime u Volgograd. I dalje je nosila naziv Kačinska škola pilota.
Zašto ona nije vraćena na Krim, ni sami Rusi nemaju na to odgovor. Pri tom, zbog zamršenog ruskog načina obeležavanja i stepenovanja školstva, moramo naglasiti da su te škole umeli da zovu i kursevima, tečajevima, ali i akademijama, zavisi s kojim zvanjem ili činom se iz njih izlazilo.
Taj način obeležavanja i korišćenja u svakodnevnom govoru ostao je neformalno i do danas. Izgleda da je ruska imenica училиште najširi i najrasprostranjeniji pojam, a da su formalni nazivi pisani samo u dokumentima, odnosno diplomama i ličnim kartonima.
Pokazalo se, međutim, da je škola, nezavisno od selidbi, pun pogodak. I u drugim, brojnim učilištima spremali su se piloti za razne vrste aviona. Međutim, pedesetih godina Kačinska škola prešla je na program više pilotaže, pripremajući pilote za let na avionima nadzvučnih brzina.
Oko pet hiljada pilota prošlo je složenu obuku, prvi put se sretavši s problemima više pilotaže na reaktivnim aparatima, upoznajući novu tehniku, itd. Ukupno, tokom sovjetskog perioda, iz ove škole osam pilota je poslato u kosmonaute, 352 postali su heroji SSSR, 17 heroji Rusije, 119 zaslužni vojni piloti i probni piloti; 12 njih postali su maršali avijacije (!), a škola može da se pohvali da je više od 200 pitomaca napredovalo do čina generala.
Pomalo neočekivano, početkom 1998. godine ova škola, jedna od najstarijih na svetu, a svakako prva koja je školovala pilote u Rusiji, prestala je s radom. Neko je smatrao da borbeni piloti lovci tog ranga nisu više potrebni Rusiji (ili je tendencija poskupljenja i smanjenja broja flote uticala na to), pa tako ni dve takve specijalizovane škole ili kursa. Ostalo je Armavirsko učilište, a Kačinsko (”Kača”) je rasformirano.
Tadašnji ministar Serdjkukov obećao je da će istorijski naziv škole biti prenesen na Krasnodarsku pilotsku akademiju (školski centar RV), ali to obećanje nije ispunjeno. Tako se negde između Kače, Volge i Kubana izgubio prvi svetski ”Top gan”.
Krasnodarski školski centar
Međutim, Kačinska pilotska akademija nije bila jedina u Rusiji. Bilo ih je desetine, od toga veliki broj prifrontovskih. Najpoznatiji centar za obuku ljudstva za potrebe RV (VVS) je čuvena Krasnodarska pilotska akademija (Краснодарское высшее военное авиационное училище лётчиков).
Bila je najpre poznata kao Čitinska letačka škola. Ona jeste važna za istoriju avijacije ne samo SSSR i Rusije, već i zemalja koje su koristile njihove avione. Organizaciono i funkcionalno to je jedna od najvažnijih formacija RV (VVS) ali i OS Ruske Federacije. Njen razvoj tekao je ovim redom:
- 19. VIII u gradu Čita (na tromeđi Kine, Mongolije i SSSR) osnovana je 30-ta vojna škola pilota čije tradicije neguje Krasnodarska pilotska akademija.
- 22. VI 1939. godine dobila je naziv ”Heroj SSSR A. K. Sjerov” (Серов, Анатолий Константинович).
- U oktobru učilište je prebačeno u Batajsk u Rostovskoj oblasti i bazirano je u rasformiranoj školi građanskog avio-transporta. Toj školi je nešto kasnije, 28. XII 1939. godine zvanično dato isto ime koje je imala i 30-ta vojna škola – ”Heroj SSSR A.K. Sjerov”.
- Nastupanjem Nemaca iznuđena je odluka da se Batajska pilotska škola prebazira u Evlah u Azerbejdžanu.
- Posle rata, u periodu od 18. aprila do prvog juna 1960. godine Batajska škola bila je reorganizovana u Krasnodarsku pilotsku školu gde se dotle nalazila Viša oficirska škola navigatora.
Od tada ova baza služi i za pripremu pilota i zemaljskog osoblja država narodne demokratije, kako se tada govorilo.
Prvi pitomci počeli su da se školuju u Krasnodarskoj školi od 14. maja 1960. godine i do sada je u obuci korišćeno 18 vrsta aviona prve borbene linije svog vremena, uključujući ”MiG-29” i aparate ”Suhoj”, često u dvosedoj varijanti ili posebno kontruisanim trenažnim avionima (”Albratros”, ”Jak”).
- Razdruživanjem SSSR u ovoj školi počinju opet da se spremaju kadrovi za rusko Ratno vazduhoplovstvo, kao i za članice Saveza nezavisnih država (SNG).
- 10. V 2001. godine naređenjem № 278 ministra odbrane od 23. VI 2001. godine Krasnodarskoj pilotskoj akademiji (institutu, kako Rusi češće zovu škole ranga fakulteta), pridodati su Armavirska i Balašovska akademija. Od tada obuka se izvodi na aerodromima Kuščevskaja, Koteljnikovo (ime poznato ljubiteljima istorije po Koteljnikovskoj bici kada je odbijena grupa Hot-Majnštajn pri pokušaju da deblokira staljingradski kota) i Tihoreck.
Nastava i aktivnosti Krasnodarskog školskog centra (nazovimo ga po našem običaju – akademija) sprovodi se u tri detaširana centra razmeštenim u više gradova:
- Armavirski centar (u Armaviru, u Krasnodarskom kraju i u Majkopu na jugu Rusije u Republici Adigeja).
- Borisoglebski centar (u Borisoglebsku u Voronješkoj oblasti i u Mičurinsku, u Tambovskoj oblasti), koji je osnovan 23. II 1941. godine.
- Balašovski centar (u gradu Balašovu u Saratovskoj oblasti i Rtiščevu u zapadnom delu Privološke visoravni).
Od 2017. godine u ovom centru obučavaju se i devojke, budući piloti. Prva generacija je diplomirala 2022. godine. Ova akademija je prošla kroz mnogo transformacija pa je izvesno vreme bila i Krasnodarska filijala Vojnog naučno-obrazovnog centra RV ”Vojna vazdušna akademija N. E. Žukovski i J. A. Gagarin” čije sedište je bilo u Voronježu. Po svojoj veličini i složenosti, ova baza je pravi grad u gradu, ili više malih gradova pod jednom komandom.
U sklopu ovog velikog nastavnog centra radi čak pet fakulteta:
- Fakultet osnovne pripreme (Krasnodar), teorijskog tipa.
- Fakultet stranih vojnih lica (Krasnodar).
- Fakultet lovačke avijacije (Armavir).
- Fakultet bombarderske i jurišne avijacije (Borisoglebovsk).
- Fakultet strateške i vojno transportne avijacije (Balašov).
Armavirska pilotska akademija – samo za najbolje
Najpoznatija i najčešće spominjana u javnosti svakako je Armavirska pilotska akademija koja je osnovana 23. februara 1941. godine (31 godinu kasnije od Kačinske škole); ona, za razliku od Kačinske škole, nije ukinuta.
Nije ni čudo, jer, kao što se može videti, struktrura ”KVVAUL” (Краснодарское высшее военное авиационное ордена Дружбы народов училище лётчиков имени Героя Советского Союза А. К. Серова – Военный институт) prilično je složena, pa je ovaj ogranak pored svoje atraktivnosti i najpopularniji, pri tom i česta ”meta” dokumentarista, sineasta i novinara.
Kako je ova škola dobila ime? Ona se najpre nalazila u gradu Armaviru (od 1941. do 2011. godine) koji se nalazi u Krasnodarskom kraju, izlazeći na obale Azovskog i Crnog mora. Od 2011. godine ponela je naziv vojna pilotska akademija (fakultetet, odnosno institut).
Grad je oko 220 km jugoistočno od Krasnodara, na levoj obali reke Kubanj. Akademija je više puta menjala zvanje i potčinjenost raznim vidovima Oružanih snaga, onako kako je procenjivao politički i vojni vrh ili potreba zahtevala.
Posle rata, škola (koja se tokom rata nalazila u mestima Ferganu, Učkuganu, Andižanu i Hamanganu, u trouglu između Uzbekinstana, Tadžikistana i Kazahstana u srednjoj Aziji), vraćena je u matični garnizon u Armaviru. Oktobra 1945. dobila je status Vojne pilotske akademije. Po rezultatima rada, već u 1946. godini pokazala se kao najbolja akademija u konkurenciji Kačinske i Vorošilovske akademije.
Već 1948. godine prvih deset kursanata obučava se na reaktivnom lovcu ”Jak-17”, a posle tri godine ovde se ovladava i tada moćnim lovcem ”MiG-15”. O rezultatima te škole mogli ste da pročitate više u tekstu ”Aleja migova”. Iz akademije izašlo je 14 pilota-kosmonauta, kao i bezbroj vrhunskih pilota i, naravno, instruktora.
Akademija je često menjala ime i status, ali nikada namenu – da školuje prestižne, vrhunske pilote i instruktore na najboljim aparatima. Sada fakultet za pilote u Armaviru nosi naziv Drugi pilotski fakultet lovačke avijacije i predstavlja glavni centar za obuku više pilotaže. Još uvek je u sastavu Krasnodarskog višeg pilotskog učilišta.
Složenost savremenih aparata, njihova cena i namena, određuju program i sudbinu ovakve i sličnih škola. Da bi se selo za komande najnovijih ”Suhoja” ili ”Migova”, ne samo za potrebe akro-grupa, sada je potrebno još više stepenica na putu koji je počeo još 1909. zahvaljujući entuzijamu i viziji jednog čoveka.
