Kamičak u mozaiku pobede
Tvorci Sovjetskog Saveza dobro su znali na koji način su uspeli, iz uz koje žrtve, da stvore novu državu. Jedna veća, jača i organizovanija sila potisla je onu drugu, slabiju i manje motivisanu. Dižući državu ”s ledine”, nisu ponavljali greške svojih prethodnika. Jedna od značajnih mera bila je i stalna priprema omladine i građanstva za odbranu i to je shvatano veoma ozbiljno. Ono što je nekima ličilo na preterivanje, ratna stvarnost je smesta demantovala. Od najmlađih dana do granice životne upotrebljivosti, svako je imao svoju ulogu. U ovom tekstu neće biti reči o ideologiji, niti ćemo upadati u zamku da se bavimo time da li su ”Beli” ili ”Crveni” bili bolji i pravedniji. Neka to bude tema za obuhvatniju analizu. Nije u istoriji prvi put da se neki narod podeli po ideologiji, boji i simbolima (setimo se samo ”Ratova ruža”). Ovde je reč o tehnologiji vladanja, znanju i veštini, pa i odanosti, koje ne treba nikako potcenjivati. Ovladavanje streljačkim veštinama jeste bilo važno i kao moralno ohrabrenje, jer vešt i pripremljen ratnik lakše se motiviše za rat. Tako je nastalo i takmičenje praćeno sistemom nagrada i priznanja – ”Vorošilovski strelac”.
Ovo takmičenje ponelo je ime po maršalu SSSR Klimentu Jefremoviču Vorošilovu, odanom staljinsti koji je preko leševa Frunzea i Tuhačevskog, talentovanih vojskovođa, stigao do zvanja maršala i ministra (komesara) odbrane. Bio je zagovornik rapidnog napada, vođen iskustvima Građanskog rata, pa u njegovoj doktrini (koja je bila važeća na sovjetskim ratnim školama) nije bilo mesta za odbranu, povlačenje ili strateška pregrupisavanja. Kada je počeo rat, sve što je on postavio kao zakonitost zbog koje su mnogi padali na ispitu, palo je u vodu; Vorošilov je, pored nesumnjive lične hrabrosti, pokazao i katastrofalnu nesposobnost i nesnalaženje – kako tokom Zimskog rata, tako i na Lenjingradskom frontu, pa su ga zamenili najpre Timošenko, a zatim i Žukov. Ostao je uz skute Staljinu, kao i Buđoni. Dok je po Buđoniju nazvana jedna vrsta konja autohtone rase (ratno i radno grlo) i jedna kapa, po Vorošilovu je nazvan teški tenk ”KV”.
Navodimo samo one najpoznatije nazive, a bilo je tu i više naseljenih mesta, ulica, muzeja i škola s njihovim imenom. Obojica su dobili neutralne savetodavne funkcije članova Stavke i Politbiroa. Služili su Staljinu da se slikaju kraj njega i da on povremeno pritisne lavove kakvi su bili nepokolebivi i sposobni Žukov, Rokosovski, Katukov, Malinovski, Čujkov, Vasiljevski, Konjev, Tolbuhin…Međutim, Vorošilovu se posrećilo da njegovo prezime ponese i veoma masovan, popularan, ali i obavezan sistem obuke i takmičenja u streljaštvu – ”Vorošilovski stelac”.
Kako je do toga došlo? Prema usvojenoj verziji, Vorošilov je obilazio redovna gađanja i vežbe starešinskog kadra, leta 1932. godine. Jedan starešina požalio se na loš kvalitet revolvera (”Nagan”) te je smatrao da je to razlog slabe grupe pogodaka. Vorošilov je uzeo baš taj revolver, otišao do linije vatre i od 60 krugova postigao 59. Takav rezultat bi i danas bio podvig za mnoge vrhunske strelce kratke cevi, jedne od najtežih streljačkih disciplina. Vorošilov je vratio revolver starešini rečima: ”Nema lošeg oružja, već loših strelaca.” Taj slučaj je objavljen (biranim rečima) u okružnim novinama gde se nalazilo to učilište i tako je počela cela akcija.
Konkretizacija ideje
U ovom delu teksta bićemo u prilici najpre da se upoznamo s nekoliko neobičnih skraćenica, toliko omiljenih u Sovjetskom Savezu, pa i danas, u Ruskoj Federaciji. OSOAVIAHIM (Общество содействия обороне, авиационному и химическому строительству – сокращённо Осоавиахим, ОАХ): Udruženje odbrane, aero i hemijske izgradnje. Postojalo je od 1927. do 1948. godine. Ono je prethodilo organizaciji DOSAAF (Всесоюзное добровольное общество содействия армии, авиации и флоту СССР – советская оборонно-спортивная организация- Svesaveznodobrovoljno udruženje sadejstva armije, avijacije i flote SSSR). Ovu, pak, organizaciju nasledila je DOSAAF Rusije. Ove organizacije, pored RKKA i NKVD, delile su značku Vorošilovski strelac, nadgrudni znak raznih rangova. No, pre toga, sve je moralo da dobije već spominjanu, sovjetsku formu, ozbiljnost i administrativno ustrojstvo. To se dogodilo kao posledica rezolucija i odluka XV kongresa VKP(b), Svesavezne komunističke partije-boljševika, u novembru 1927. godine. Kreatori i planeri Petogodišnjeg plana bili su u obavezi da obuhvate mogućnost napada na SSSR i pripreme se za njegovo odbijanje. U vezi s rastućim međunarodnim tenzijama, posebno od strane bogatijih i jačih država, te godine počela je realizacija NEP (Novog ekonomskog plana) kojim je trebalo da se razreše pitanja privredne i socijalne politike, ali (pre svega), prilagođavanja ukupnog društvenog razvoja vojnim potrebama. Već tada su Sovjeti svaki svoj proizvod, plan i akciju kreirali tako da se može primeniti kako u mirnodopskim, tako i u ratnim uslovima.
Jedna od odluka bila je i konkretna priprema stanovništva svih uzrasta za ratna dejstva. Sovjeti su logično razmišljali da pojedinac mora najpre naučiti kako da zaštiti sebe, da bi mogao da izvrši i druge zadatke. Od pionirskih odreda i ”baza odmora” (svojevrsnih vojnih kampova), preko fabričkih jedinica, obuke na kovhozima i sovhozima, gradskih kvartova, seoskih naselja i punktova, pa i penzionerskih udruženja, svako je imao svoj deo obuke i korisno mesto u eventualnom ratu. Bar je tako zamišljeno. S manje ili više detalja, naš sistem ONO i DZS je praktično preslikan iz tog modela. Pravilnik o zvanju ”Vorošilovski strelac” utvrđen je i usvojen 29. oktobra 1932. godine, a dizajn i rangiranje značaka 29. decembra iste godine. Formalni autori ovih odluka bili su članovi Prezidijuma Centralnog saveta OSOAVIAHIMA SSSR i RSFSR. Ovom metodologijom veoma brzo se ovladalo na svim nivoima, pa se ukazala potreba da se uspeh u streljaštvu stepenuje. Stoga je Centralni savet 10. marta 1934. doneo odluku da se uvedu dva stepena ove nagrade. Tom prilikom su i pooštreni uslovi za osvajanje priznanja što je podstaklo takmičarski duh kod velikog broja učesnika. Već u julu te godine ideja je zaokružena usvajanjem nagrade i pripadajuće značke ”Mladi vorošilovski strelac”, za uzrast od 12 do 15 godina. Propagandne aktivnosti su bile masovne i ubedljive, pa je ideja lako prihvaćena i proširila se, pogotovo što je bila usklađena i sa sistemom i organizacijom streljačkog sporta.
S jeseni 1934. godine u Baumanskom reonu Moskve otvoren je prvi klub vorošilovskih strelaca. On je i prvi predstavio SSSR na međunarodnim takmičenjima; tada su se na liniji gađanja našli MKVS (Moskovski klub vorošilovskih stralca) i Portsmut iz SAD. Pobedili su ”vorošilovci” s 207 poena razlike. Treba reći da su tadašnji američko-sovjetski odnosi bili obeleženi privrednom saradnjom, jer je mnoštvo američkih firmi otvaralo svoje pogone u SSSR. Od prvog avgusta 1936. godine nagradu Vorošilovski strelac drugog reda mogli su da osvoje samo takmičari s bojevim oružjem.
Kasnije, 25. oktobra iste godine, utvrđeno je novo pravilo za značku ”Mladi vorošilovski strelac” kojim su mogućnost nagrađivanja stekli pre svega primerni učenici od 13 do 16 godina. Najtalentovanijim, do 17 godina, uručivana je nagrada sa značkom ”Mladi snajper”. Na prvom svesaveznom takmičenju pionira i učenika pobedio je moskovski tim. Puk mladih vorošilovskih strelaca, sastavljen od najboljih učenika Baumanske reonske organizacije, prvi je učestvovao na paradi u čast devetnaestogodišnjice Oktobarske revolucije.
Dizajn značke i njena izrada, kolekcionarski rariteti…
Dizajn značke bio je pompezan, u klasičnom socrealističkom stilu. Pristupiti dizajnu bilo je veoma teško jer su Sovjeti do tog vremena već imali masu raznih značaka, medalja i ordenja, pa se time (kao i uniformama) bavilo posebno odeljenje pri Ministarstvu odbrane. Razlog je bio jednostavan – da ne bi došlo do ponavljanja, zabune i zasićenja simbola, čime bi se oni izvrgli čak i ruglu. Posao dizajnera bio je izuzetno težak. Međutim, ovom prilikom bio je i nešto olakšan zahtevima naručioca: na značkama je trebalo da se nađu zastava, strelac, meta, napis i odgovarajući heraldički ukrasi (zupčanik i klas kao jedinstvo radnika i seljaka). Razlike su bile male, ali dovoljno upadljive. Tako je, recimo, značka za mlade vorošilovce imala u svom centralnom delu logorsku vatru, kao simbol druženja. Proizvođene su u različitim kovnicama pa i u Lenjingradskoj kovnici moneta, koja je stigla da iskuje (štancuje) oko 700.000 primeraka.
Da bi se dobila značka, nije bilo dovoljno biti odličan strelac. Na takmičenje su mogli stići primerni učenici, udarnici i provereni aktivisti. Nezavisno od lojalnosti, svi oni su morali u tančine da poznaju taktičko-tehničke osobine osnovnog takmičarskog oružja malokalibarske puške TOS-8, Tulskog zavoda. Broj nagrađenih bio je veoma veliki. S jedne strane, to je siromašilo ekskluzivitet te značke, a s druge strane bilo je dokaz uspešnosti i masovnosti akcije. Samo 1935. godine značkom Prvog reda bilo je nagrađeno 900.000 takmičara, a Drugog reda 4.706 strelaca. U sovjetskoj leksici drugi stepen je viši po rangu. Usled nepotpune dokumentacije, ali i klasične sovjetske tajnovitosti, do danas se ne zna koliko je tačno nagrađeno strelaca, a raspon se kreće od šest do devet milona (!). Danas je najteže za kolekcionare da dođu do značaka Drugog reda s napisom RKKA umesto napisa OSOAVIAHIM, jer su značke RKKA dodeljivane po strožim kriterijumima, a gubljene su tokom ratnih dejstava. Same značke bile su neobično velike (za tu vrstu priznanja). Razmera im je bila 35×40 mm, mada je bilo i manjih u razmeri 15×20 mm. Radi učvršćivanja na odeću korišćen je narezani kružni osigurač s brojem, koji se navijao na odgovarajući štift koji je služio i kao probojnik odeće.
Milioni sovjetskih građana ponosno su nosili ovaj znak koji je godinama dobijao na raznovrsnosti i značaju. Navedimo nekoliko kurioziteta, odnosno različitosti, nastalih tokom upotrebe:
- Značka iz 1932. godine bila je velikih dimenzija i svaka je imala numeraciju, kao oružje, što joj je davalo izvesnu težinu kod nosioca. Meta je bila reljefna, a ova značka dodeljivana je samo jednu godinu.
- Značka iz 1933. godine bila je manja (3×4 cm).
- Značka Drugog reda iz 1934. godine imala je rimsko dva, a pojavila se posle toga i značka s arapskom dvojkom na meti.
- Godine 1935. pojavila se veoma retka značka minijaturnog tipa za rever (”frak” varijanta, kako su je nazivali Rusi).
Među kolekcionarima, kako je već navedeno, veoma su tražene značke Drugog reda s napisom RKKA (Radničko-seljačka Crvena armija). Njome su nagrađivani graničari; na tim značkama bio je napis GUPVO – Glavna uprava pogranične i unutrašnje odbrane; vojnici i starešine Crvene armije i Flote dobijali su značku s napisom RKKA i RK VMF (flota ratne mornarice). Najređe se mogu naći značke za službenike i starešinski sastav NKVD. Odgovorajući napis za te značke graviran je na reversu mete (!). Ove značke bile su velikog gabarita, 44×57 mm i nošene su visoko na levoj strani grudi, na sredini između džepa i epoleta. Značka ”Mladi vorošilovski strelac”, kao i sve druge iz te oblasti, dodeljivana je do 1941. godine, a osvojilo ju je 550.000 dece. Tada je buknuo rat pa je potreba da se preživi gađajući bolje nego neprijatelj nadvladala takmičarsku dimenziju.
I ova pojava nije prošla bez svoje filmske obrade. Stanislav Govoruhin (reditelj, pisac upozoravajuće knjige ''Velika kriminalna revolucija'' glumio je, između ostalog, pukovnika u filmu ''Deveta četa'' ) snimio je sjajan film ''Vorošilovski strelac''. Pored efektne, ubedljive priče i odlične glumačke ekipe, priredio je gledaocima i jedno iznenađenje u podeli: Ivana Afonjina, penzionera i ratnog veterana, osvetnika sa snajperskom puškom, igra niko drugi već Mihail Uljanov, glumac koji se proslavio glumeći iz filma u film maršala Žukova. Lepotu otkrivanja vrednosti ovog filma ostavljam čitaocima.
