Jedan od najvećih komunističkih lidera i verovatno najpoznatiji disident i prognanik u istoriji tog pokreta, Lav Trocki (Лев Дави́дович Тро́цкий) rođen je 26. oktobra (sedmog novembra) 1879. godine. Kada se rodio nosio je prezime Bronštejn, a u matične knjige upisano je prezime njegove majke, Sedove. Trocki je bio njegov revolucionarni pseudonim (koji je uzeo od jednog tamničara iz Odese). Pao je kao najveća, ali ne prva i jedina žrtva Staljinovog pohoda ka vrhu moćne države na čijem čelu je ostao gotovo tri decenije.
Trockog nije ubila ideologija već unutarpartijska borba za vlast.
Zašto je Trocki bio najveća opasnost za Staljina?
Razumnom lideru takav čovek bio bi samo od koristi, ali vreme Oktobarske revolucije (Вели́кая Октя́брьская социалисти́ческая револю́ция, Октя́брьский переворо́т, Большеви́стский переворо́т, Октя́брьское восста́ние, Кра́сный Октя́брь, Вели́кий Октя́брь) i strane vojne intervencije izrodilo je „junake“ druge vrste. Pojavili su se ljudi spremni da gaze preko leševa boljih od sebe kako bi se domogli vlasti.
Trocki je bio rival neverovatne snage i uticaja; bio je jedini čovek u Sovjetskom Savezu koji je imao ugled, harizmu i revolucionarne zasluge ravne Lenjinovim; tvorac Crvene armije i ključni strateg Oktobarske revolucije. Njegovo uklanjanje imalo je i simbolički značaj. Staljin je bio opsednut Trockim čak i nakon što ga je proterao iz zemlje. „Trockizam“ je postao univerzalna optužba za izdaju, a njegovo ubistvo u Meksiku 1940. godine označilo je konačnu pobedu Staljina nad starom boljševičkom gardom.
Iako je politički uklonjen rano, Trocki je fizički eliminisan znatno kasnije od mnogih drugih. Prve političke žrtve unutarpartijskih borbi razotkrile su mnoge beskrupulozne ličnosti koje je Lenjin nedovoljno precizno i glasno obeležio kao „mangupe u našim redovima“. Pre nego što je udario direktno na Trockog, Staljin je lukavo koristio frakcijske borbe. Prve žrtve unutarpartijskih čistki bili su niži funkcioneri i lokalni lideri koji su podržavali „Levu opoziciju“ ranih dvadesetih.
Trocki je1927. godine smenjen sa svih svojih položaja i isključen iz stranke, a 1928. godine prognan je u Alma-Atu da bi godinu dana kasnije, 1929. bio proteran iz Sovjetskog Saveza. Sovjetsko državljanstvo mu je oduzeto 1932. godine. U egzilu, Trocki je postao vodeći teoretičar antistaljinističkog komunističkog pokreta i jedan od osnivača Četvrte internacionale (1938).
Posle putovanja po svetu i bežanja od duge Staljinove ruke, devetog januara 1937. godine Trocki je stigao u Meksiko, gde je predsednik Lazaro Kardenas pristao, po nagovoru umetnika Dijega Rivere, da ga primi. Nastanio se u Kojoakanu, najpre u domu spomenutog umetnika i Fride Kalo, a zatim u svom domu. Meksiko nije imao diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, što je otežalo direktan pritisak na njegovu vladu. Istovremeno, blizina Sjedinjenih Američkih Država olakšavala je kontakte Trockog sa američkim pristalicama, iako su svi njegovi pokušaji da dobije američku vizu radi lečenja bili neuspešni.
Američke frakcije i Trocki
Frakcionaštvo je obeležilo istoriju Komunističke partije SAD (CPUSA), a ta unutarpartijska dinamika direktno se preplela sa sudbinom Lava Trockog i njegovim neuspešnim pokušajima da dobije makar i privremenu američku vizu. Postojale su dve frakcije:
–Zvanična Komunistička partija SAD, staljinisti, koja je bila verna Moskvi i pod direktnim finansijskim i ideološkim uticajem Kominterne. Oni su Trockog smatrali „fašističkim agentom“, izdajnikom i najomraženijom figurom. Koristili su sav svoj politički i medijski uticaj u SAD da lobiraju kod vlade da se Trockom nikada ne dozvoli ulazak u zemlju.
–Trockisti (Socijalistička radnička partija – SWP) bili su manja, ali izuzetno glasna i intelektualno aktivna frakcija koja je podržavala Trockog. Oni su organizovali kampanje, prikupljali novac i slali peticije Beloj kući da se Trockom odobri azil, ali su politički bili suviše slabi da promene odluku države. Sovjetske podele stigle su tako i na drugi kontintent.
Do kraja tridesetih godina finansijska situacija Trockog se pogoršala. Prodao je deo arhive pariskoj filijali Amsterdamskog instituta za savremenu istoriju, a 1940. godine je prebacio najveći deo papira na Univerzitet Harvard, nastojeći da ih skloni od agenata NKVD.
Atentati
Ispostavilo se da ni preko deset hiljada kilometara rastojanja od Moskve nije garantovalo bezbednost. U strahu od sovjetskih agenata Trocki je u Meksiku redovno primao američkog konzula Roberta Mekgregora. Predavao je američkim zvaničnicima informacije o agentima NKVD i staljinističkim aktivnostima u Meksiku i SAD.
To nije radio iz ljubavi prema kapitalizmu, već u očajničkom pokušaju da dokaže američkoj vladi da mu je život u opasnosti, nadajući se da će mu Vašington zauzvrat pružiti zaštitu ili mu konačno dozvoliti prelazak granice. No, u Vašingtonu su znali kakvu bi glavobolju dobili prihvatom Trockog. On se svakako na tome ne bi zaustavio.
U maju 1940. godine, izvršen je neuspeo atentat koji je organizovao tajni agent NKVD Grigulevič (Ио́сиф Ромуа́льдович Григуле́вич, Juozas Grigulevičius). Njegovi pseudonimi bili su Artur, Maks, Migel, Juzik, Teodoro Kastro, a književni pseudonim bio je I. Lavrecki (И. Лаврецкий). Grupu napadača predvodio je meksički umetnik i vatreni staljinista David Alfaro Sikeiros. Nakon što su upali u sobu u kojoj se nalazio Trocki, napadači su ispalili svu municiju bez ciljanja i brzo nestali. Trocki, koji je uspeo da se sakrije iza kreveta sa suprugom i unukom, nije povređen.
Neuspeh je bio posledica činjenice da su napadači bili neiskusni i veoma nervozni. Operacija je predstavljena ne kao atentat, već kao pokušaj da se ukradu dokumenta koja diskredituju Trockog; prema tim tvrdnjama posebno je bilo važno da nađu dokaze primanja novčanih sredstava od ultrareakcionarnih američkih novina, što bi sve izazvalo njegovo napuštanje ili proterivanje iz Meksika.
Presudni atentat
Dana 20. avgusta 1940. godine, oko pet popodne, agent NKVD Ramon Merkader (Jaime Ramón Mercader del Río), španski komunista rodom iz Barselone, koji se prethodno infiltrirao u pratnju Leva Davidoviča kao vatreni pristalica, došao je kod Trockog da mu pokaže svoj rukopis. Trocki je seo da ga pročita; u tom trenutku Merkader ga je udario cepinom (alpinističko pomagalo koje podseća na pijuk), koji je nosio ispod ogrtača.
Putanja udarca bila je odozgo nadole i od napred ka nazad; to dokazuje da je atentator stajao tačno ispred Trockog. Možda je zato Trocki odmah reagovao i atentator nije uspeo da zada drugi udarac. Rana je bila duboka sedam centimetara; Trocki je uspeo da uzbuni stražare koji su zgrabili Merkadera i žestoko ga pretukli, ali ga, po njegovom naređenju nisu ubili. Možda je on želeo da sazna ko su nalogodavci, ali za to dokaza nema.
Trocki je živeo još skoro jedan dan nakon što je ranjen; umro je 21. avgusta 1940. godine u 19:25 sati. Dan kasnije velika pogrebna povorka otpratila je kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima ulicama grada. Telo je ležalo u crkvi pet dana, a desetine hiljada ljudi je prošlo pored odra. Dana 27. avgusta 1940. godine, telo je kremirano, a pepeo je zakopan na imanju njegove kuće u Kojoakanu.
Reakcija Sovjeta
Dana 24. avgusta 1940. godine, novine „Pravda“ objavile su kratak izveštaj i uvodnik „Smrt međunarodnog špijuna“. Sovjetska vlada javno je negirala bilo kakvu umešanost u atentat na Trockog. Merkader je od strane meksičkog suda osuđen na maksimalnu kaznu – dvadeset godina zatvora. Grupa od šest oficira NKVD koji su učestvovali u ovom specijalnom zadatku odlikovana je 1941. godine.
Šta je bilo s ubicom?
On je dugo ispitivan pod prilično surovim uslovima. Pod imenom Žak Mornar, kako se predstavio, osuđen je na 20 godina zatvora. Kaznu je u potpunosti odslužio. Izašao je iz zatvora šestog maja 1960. godine i prebačen je na Kubu. Posle toga tajno je brodom otplovio za Sovjetski Savez.
Ukazom Prezidijuma Vrhovnog Saveta SSSR od 31. maja 1960. godine Ramon Merkader – Lopes Ramon Ivanovič dobio je orden heroja Sovjetskog Saveza i orden Lenjina, kao i medalju Zlatna zvezda (br. 11089); nagradu mu je lično uručio načelnik KGB Aleksandar Šelepin (Шелепин, Александр Николаевич).
Sredinom šezdesetih vratio se na Kubu gde je bio savetnik ministra inostranih poslova. Umro je od sarkoma pluća 1978. godine. Njegov prah čuva se na poznatom groblju u Kuncovu, mestu gde se nalaze rezidencijalne dače najviših rukovodilaca.
Šta se dogodilo s Trockim?
Prošao je via dolorosa u pravom smislu te reči. Do kraja građanskog rata, oko Trockog se razvio jedan od ranih sovjetskih kultova revolucionarnih ličnosti. Za razliku od kasnijeg kulta Staljina on nije postojao kao jedini zvanični kult, već je uporedo veličan sa Lenjinom, Zinovjevom, Frunzeom, Vorošilovom, Buđonijem i drugim političkim i vojnim ličnostima.
Nakon isključenja iz partije i proterivanja počeo je obrnuti proces: njegovo ime je uklonjeno iz javnosti; gradovi i mesta su preimenovani… Pre toga, ime Trockog nosila su naseljena mesta, ulice, trgovi i pojedine institucije, centralni moskovski aerodrom do 1925. godine, kijevski Crveni stadion 1923–1924. godine i jejska Mornaričko-avijacijska škola 1918–1928. godine.
Rehabilitacija
Trocki nije zvanično rehabilitovan od strane sovjetske vlasti; čak je i u vreme Gorbačova bio osuđivan zbog svoje istorijske uloge. Međutim, posle odlaska Gorbačova, a na osnovu podataka Naučno-istorijskog centra ”Memorijal” (Международное историко-просветительское, правозащитное и благотворительное общество Мемориа́л ili Международный Мемориал) saznajemo da je bio dvaput rehabilitovan od strane Tužilaštva Ruske Federacije:
- Prvi put 21. maja 1992. godine u predmetu od 31. XII 1927. godine kada je prognan na tri godine u Sibir.
- Druga rehabilitacija je usledila 16. VI 2001. godine. Tada je odlučivano po rešenjima Politbiroa CK VKP (b) od 10. I 1929. godine i Prezidijuma Centralnog izvršnog komiteta SSSR od 20. II 1932. godine o proterivanju iz SSSR, lišenju građanstva i zabrani povratka u zemlju. Dokumenta o rehabilitaciji su takođe uredno zavedena pod №13/2182–90 i № 13–2200–99 u arhivi „Memorijala”.
Tako je završio tvorac Crvene armije i strateg Oktobra, srušen od mašinerije koju je sam gradio. Njegova sudbina ostala je kao najkrvavije svedočanstvo surove istorijske zakonitosti koju će, decenijama kasnije i mnogo bliže nama, ogorčeno ponoviti i Moša Pijade: da svaka revolucija, pre ili kasnije, počne da jede sopstvenu decu.
