Hugo Šmajser (Hugo Schmeisser) rođen je 1884. godine u Jeni. Bio je konstruktor streljačkog oružja, direktor ili upravnik nekoliko kompanija za proizvodnju vatrenog i vazdušnog (pneumatskog) oružja. Hugo je životno bio vezan za Zul (Suhl, Tiringija – centralna Nemačka) grad oružja. Njegov otac Luis Šmajser (Louis Schmeisser), ali i brat Hans predstavljali su pravi primer manufakturne tradicije.
Do početka Prvog sv. rata Hugo se bavio konstrukcijom puškomitraljeza u firmi čuvenog Teodora Bergmana (Theodor Bergmann Abteilung Waffenbau), jednog od pionira automatskog oruža. Tu je stekao i prva značajna iskustva, a za vreme rata već je radio u Zulu. Slavu i priznanja stekao je prvim rovovskim automatom „MP – 18 bergman“ koji je uneo velike promene u dotadašnji način ratovanja.
Po njemu su svi kasniji automati dobijali naziv šmajser i kada nisu bili njegova konstrukcija. Sa svojim bratom Hansom Šmajserom i rođakom Paulom Kohom, osnovao je 1919. godine „Industriewerk Auhammer Koch und Co” koja je razvijala komponente i mehanizme vatrenog oružja na osnovu sopstvenih patenata. Tri godine kasnije, osnovao je drugu kompaniju u Zulu, pod nazivom „Braća Šmajser“.
S obzirom na to da je Versajski sporazum nametnuo ograničenja u proizvodnji automatskog oružja u Nemačkoj, Hugo Šmajser je pravio dugoročne planove nadajući se da će ograničenja biti ukinuta i da će moći da se izbori za priznavanje svojih patenata. Pronalaženje kupaca bilo je teško. U samoj Nemačkoj, Šmajserovi modeli i izumi nisu bili veoma traženi. U potrazi za šansom, on 1933. godine stupa u NSDAP kako bi stekao prednost nad konkurentima za državne ugovore.
Borba za mesto na tržištu
Kao saradnik u kompaniji „Henel“, počeo je 1933. godine da razvija novo automatsko oružje sa srednjim kalibrom 7,92 x 33 kurc. Testiranje automata, označenog kao „MKb“, bilo je uspešno i do 1942. godine prototipovi su poslati trupama koje su se borile na Istočnom frontu. Nakon nekih modifikacija, novo oružje, sada pod nazivom „Sturmgewehr 44“ (StG 44), ušlo je u serijsku proizvodnju.
U posleratnoj Nemačkoj, Šmajserovo ime dugo je bilo zaboravljeno, i samo mali krug stručnjaka iz esnafa je znao za njega. To je uglavnom zbog činjenice da su proizvodi porodičnog posla Šmajser plasirani pod brendovima „Henel”, „Bergman” i drugih firmi. U drugim zemljama Šmajser je bio dobro poznat zahvaljujući brojnim igranim filmovima u kojima su se pojavljivale nemačke automatske puške. Međutim, najčešćim, potpuno neosnovanim, nadimkom šmajser bili su označeni u javnosti automati „MP 38“ i „MP 40“ koje je dizajnirao Hajnrih Folmer, sa kojima Hugo Šmajser nije imao nikakve veze.
Posleratna odiseja
Trećeg aprila 1945. godine, savezničke snage okupirale su grad Zul, gde se nalazio proizvodni pogon braće Šmajser. Oba brata su uhapšena, a rad fabrike zabranjen. Dva meseca braću su ispitivali američki stručnjaci za oružje, i nejasno je kako bi se nastavio njihov životni put i razvoj da Tiringija nije ušla u sovjetsku okupacionu zonu. Zul je pao u ruke sovjetske vojne uprave koja se takođe zainteresovala za Šmajserov razvojni program.
Prvo što su uradili bila je konfiskacija sve fabričke dokumentacije. U oktobru 1945. godine, Hugo Šmajser je praktično primoran da se uključi u rad sovjetskih tehničkih komisija koje su procenjivale najnovija dostignuća nemačke industrije oružja i mogućnosti prilagođavanja ovih tehnologija sovjetskom vojno-industrijskom kompleksu.
Hugo nije imao mnogo izbora jer su skoro sve nemačke fabrike oružja bile ili zatvorene ili nacionalizovane, lišavajući ga pouzdanog izvora prihoda. Pored svog primarnog zadatka, prikupljanja informacija o nemačkim vojnim razvojnim programima, tehničke komisije su takođe regrutovale dragocene i upotrebljive nemačke stručnjake za rad u Sovjetskom Savezu. Ovaj zadatak je finansiran reparacijama koje je Nemačka bila obavezna da plati. Hugo Šmajser je bio među stručnjacima koji su prebačeni u Iževsk u oktobru 1946. godine. Tamo su stizali milom ili silom – kako ko.
Drugi poznati nemački konstruktori oružja (Karl Barnike, Oskar Šink i Verner Griner) poslati su takođe istim putem. Plašeći se sabotaže od strane nemačkih konstruktora, sovjetske vlasti su im obećale velikodušnu nadoknadu za njihov rad. U zavisnosti od kvalifikacija specijaliste, njihova mesečna plata je trebalo da se kreće od 3.000 do 10.000 rubalja, a imali su pravo i na besplatne obroke hrane. Da bismo shvatili lagodnost njihovog položaja dovoljno je uporediti prosečne zarade:
Sovjetski radnik primao je oko 450 rubalja mesečno, stručnjak u Ižmašu oko 1.350, a nemački konstruktor mogao je da dobije i do 5.000 rubalja. U takvom odnosu plata teško je očekivati da razlika ostane samo računovodstvena stavka.
Onima koji su tako raspoređeni bilo je dozvoljeno da u SSSR dovedu članove svoje porodice i deo svojih stvari, uključujući nameštaj. Supruga jednog od nemačkih inženjera nije želela da se rastane sa svojom voljenom kravom, ali joj je sovjetska administracija ljubazno dozvolila da povede životinju sa sobom (!)
Svi nemački specijalisti bili su smešteni u ulici Crvenoj br. 133. To je bila zgrada za tehničku elitu tadašnje Iževske železare (Ижстальзавода). Sazidana je 1925. godine. No, vremenom ona je izgubila status elitne jer se našla u samom centru grada, blizu kompleksa fabrika, na bučnom i prašnjavom mestu. Rukovodstvo fabrike je vremenom prebacivalo personal u komfornije stanove pa je zgrada adaptirana u fabrički hotel za privremeni smeštaj novopridošlih stručnjaka.
Bez obzira na sve, po merama sovjetskog standarda, uslovi za život bili su izvanredni – prostrani, četvorosobni stanovi sa svim udobnostima. Nemcima je bilo neobično korišćenje zajedničke kuhinje, ali uskoro su se i na to navikli. Kod Sovjeta ona je imala sociološki efekat jer su se ljud kroz nju lakše upoznavali i zbližavali.
Svi koji su doseljavani imali su na raspolaganju pratioca (prevodioca) koji je rešavao njihova svakodnevna pitanja pomažući im da se adaptiraju na nove uslove. U odnosu na ono što su ostavili u razrušenoj Nemačkoj, bar kad je reč o egzistenciji, nisu morali da brinu. Za razliku od mnogih bili su odlično plaćeni, udobno smešteni, upućeni da rade ono što znaju i – živi.
Angažovanje i raspodela nemačkih stručnjaka
Kada je 1946. godine pokrenuta masovna operacija deportacije nemačkih inženjera pod kodnim imenom „Osoaviahim“, Hugo Šmajser i ekipa iz Zula našli su se u kolosalnom planu koji je obuhvatao avio, raketne i nuklearne stručnjake. Ipak, njihova sudbina bila je vezana za oružje. „Osoaviahim“ je bila masovna dobrovoljačka organizacija koja je postojala od 1927. do 1948. godine sa zadatkom pripreme omladine za rat.
Sovjeti su iskoristili paravan sredstava i infrastrukture koji su formalno bili povezani sa industrijom pod okriljem i potrebama koje je ta organizacija finansirala i podržavala. Bilo je to logično ime za operaciju koja je trebalo da u potpunosti „usisa” nemačku vojnu tehnologiju i presadi je u sovjetski sistem.
Iz te perspektive, Hugo Šmajser i ekipa iz Zula bili su samo jedna, specifična linija u velikom planu koji je obuhvatao konstruktore aviona (kao što je bio Brunolf Bade), raketne stručnjake za „V-2” (Helmut Gretrup) i stotine stručnjaka za radare i nuklearna istraživanja. Zanimljivo je da je Šmajser, kada je stigao u Iževsk 1946. godine, pored rada na tehnologiji štancovanja za jurišne puške, dobio zadatak da radi i na nacrtima modernizacije malokalibarskih i sportskih pušaka.
Sovjeti su i nakon Drugog svetskog rata zadržali kult masovnog streljaštva (preko DOSAAF-a koji je takmičenju dao ime „Vorošilovski strelac”), a Šmajserovo iskustvo u dizajnu civilnog i sportskog naoružanja iz Zula (gde je njegova firma proizvodila vrhunski lovački i sportski program) bilo im je dragoceno.
Nemački stručnjaci trebalo je da rade u fabrici br. 74 (danas OAO „Ižmaš“). Ukupno je bilo raspoređeno 16 ljudi. Većina su bili konstruktori i tehnolozi iz kompanija „Guslof–Verke“, „Grosfus“, „DKV“ i „DKKA“. Pored Šmajsera, najpoznatiji su bili dr Verner Griner i Kurt Horn – tvorci mitraljeza „MG 42”, glavni konstruktor kompanije „Guslof-Verke“ Karl Barnike i glavni konstruktor motocikala kompanije „DKV“, Herman Veber.
Na osnovu svog prethodnog rada i specijalnosti, novopridošli su podeljeni u četiri grupe: konstruktori oružja, specijalisti za proizvodnju motocikala, specijalisti za hladno štancovanje i laboratorijski hemičari. Grupu za oružje činilo je samo šest ljudi: dr Verner Ernst Gruner (Grossfuss), Karl August Barnike (Gustloff Werke), Oskar Šink (Gustoloff Werke), Kurt Oto Horn (Grossfuss), Oskar Henrih Betcold (Gustloff Werke) i Hugo Šmajser (Henel).
Neki izvori, kao što je nemački istoričar Gerhard Reš, tvrde da je 340 nemačkih stručnjaka radilo u „Ižmašu“. Međutim, Reš je verovatno izbrojao sve Nemce dovedene u Iževsk. Grupa dodeljena Ižmašu bila je mala, očigledno je brojala ne više od 16 ljudi. Desetorica su bila raspoređena u Odeljenje 27, koje je proizvodilo motocikle. Druga grupa, koju je činilo šest ljudi, radila je u Odeljenju 58, koje je razvijalo oklopna vozila i oružje. Njime je rukovodio Karl Barnike, glavni inženjer u Gustloff Werke. Gotovo ništa se ne zna o aktivnostima ove grupe. Jedini vidljivi trag njenog prisustva u Iževsku je ogroman broj nacrta.
Većini nemačkih stručnjaka nije bio dozvoljen direktan ulazak u radionice gde su se proizvodili oprema i oružje. Predstavnik komandanta fabrike pratio ih je tokom celog njihovog boravka u „Ižmašu”. Izuzetak je napravljen samo za Nemce koji su radili u upravi fabrike, i to samo za posete radionici za proizvodnju motocikala. Nemački inženjeri su očigledno učestvovali u obuci sovjetskih stručnjaka za oružje koji su studirali u industrijskoj tehničkoj školi.
Precizirajmo šta je zaista radila i kako je organizovana bila ova grupa (58) koja je formirana u sklopu Odeljenja glavnog konstruktora. Barnike je imenovan za vodećeg stručnjaka, dok su Gruner, Šink, Horn, Becold i Šmajser bili raspoređeni na pozicije konstruktora. Fabrika im je dodelila šefa grupe OGK Ževaševa i prevodioca Tajpova. Za njihov rad je izdvojena posebna, izolovana prostorija u fabričkom krugu („motociklisti“ i „štamperi“ bili su smešteni napolju, u zgradi uprave fabrike).
Na početku i kraju radnog dana, kao i tokom ručka, Nemce je pratio predstavnik komande fabrike sve do ulaza. Nemačkim konstruktorima oružja bilo je zabranjeno da posećuju radionice jer njihov rad nije bio povezan sa proizvodnim područjima. Bez sovjetskog nadzora oni nisu mogli napraviti ni korak.
Izuzetak je napravljen za Nemce koji su radili u upravi fabrike; njima je bilo dozvoljeno da po potrebi posećuju radionice za proizvodnju motocikala. Stoga su zaposleni u „Ižmašu” uglavnom susretali posetioce tokom pauza za ručak u fabričkoj kuhinji br. 2, koja se takođe nalazila izvan fabrike, nasuprot upravne zgrade. Nije bilo posebnih prepreka u komunikaciji sa nemačkim stručnjacima, a zaposlenima u fabrici je čak bilo dozvoljeno da razgovaraju sa njima preko prevodilaca. Ruski je bio težak za Nemce i malo ko je uspevao da ga savlada čak i za ležerni razgovor. Jedini izuzetak je bio Verner Gruner; on je mogao da govori prosečno ruski, pa čak i da potpisuje crteže. Generalno, komunikacija se svodila na međusobni pozdrav.
Šta je, konačno, Hugo Šmajser radio u „Ižmašu“?
Ne može se reći da je Šmajser presudno uticao na sovjetsku oružarsku industriju. O tome se mnogo ne zna, što je raznim teoretičarima i istraživačima smesta otvorilo široko polje za improvizacije i nagađanja, često vrlo ubedljiva. Pričalo se da je doprineo razvoju „AK-47”. Koliko i kako? Time smo se već bavili na portalu pa smo mišljenja da ne treba opet upadati u beskrajne rasprave koje su inžinjeri logično objasnili obarajući osnovnu tvrdnju da je Kalašnikov plagirao Šmajsera.
Poredeći rad Šmajsera i drugih nemačkih konstruktora raspoređenih u „Ižmašu”, Sovjeti su veoma nisko ocenili njegov rad i doprinos, najpre zato što su smatrali da mu nedostaje tehničko obrazovanje. Hugo je bio samouk, s ogromnim iskustvom, ali ipak samouk. No, istine radi, podsetimo da je i Mihail Kalašnikov bio samouk.
Koja tačno zaduženja je imao? Opšte karakteristike stranih specijalista raspoređenih u Odeljenje glavnog konstruktora fabrike br. 74 Ministarstva naoružanja navode da je od 1946. do 1948. godine grupa radila na posebnom zadatku Tehničke direkcije. Sve zadatke je završio nemački konstruktorski tim u januaru 1949. godine, o čemu je izveštavao Tehničku direkciju i Petu glavnu direkciju Ministarstva naoružanja. Nisu primljeni dodatni zadaci od Ministarstva naoružanja.
Nakon ovoga, konstruktorski tim, kako ovaj dokument potvrđuje, obavljao je rutinske poslove: projektovanje instrumenata i uređaja, nadogradnju opreme itd. Dokument zatim zaključuje: „Nemoguće ih je koristiti za njihovu namenu zbog tajnosti rada odeljenja.“ Tekst zatim daje kratke karakteristike nemačkih konstruktora, procenjujući njihove kvalifikacije i odnos prema zadacima koje su obavljali.
Hugo Šmajser je dobio najgoru moguću ocenu od rukovodstva fabrike, koja je doslovno glasila „6“. Šmajser, Hugo Maks Rihard. Nema tehničko obrazovanje. Tokom rada na projektima, dokazao se kao praktičan dizajner. Odbija da se bavi bilo kakvim konstruktorskim radom, navodeći nedostatak specijalizovane obuke i nemogućnost samostalnog projektovanja. On se ne može koristiti ni za jedan rad u fabrici. Dokument je datiran drugog septembra 1949. godine, a potpisali su ga vršilac dužnosti glavnog inženjera Lavrenov i vršilac dužnosti glavnog konstruktora Kolpikov.
U koju svrhu je izdat ovaj dokument? Zašto su bile potrebne karakteristike nemačkih stručnjaka? Odgovor leži u datumu dokumenta. Upravo u septembru 1949. godine izdata je naredba o otpuštanju Mihaila Kalašnjikova u rezervu, posle čega je raspoređen na mesto vodećeg inženjera u odeljenju glavnog konstruktora.
Fabrika je trebalo da započne masovnu proizvodnju automatske puške „AK-47”. Sam Kalašnjikov se seća da je u to vreme bilo mnogo posla: tokom samo prve dve godine upotrebe puške u trupi, fabrika je dobila približno 50 primedbi i sugestija. Istovremeno, naredba ministra rata br. 0086 od 29. juna 1949. godine zahtevala je strogu tajnost tokom razvoja i rada novog oružja i njegove municije.
Uključivanje stranih stručnjaka u proizvodnju novog oružja bila bi stalna glavobolja za rukovodstvo fabrike i teško bi opravdalo korist koju su pružili nemački inženjeri, koji su komunicirali sa svojim sovjetskim kolegama preko prevodioca i nije im bio dozvoljen pristup proizvodnim pogonima. Podela unutar malog tima nemačkih stručnjaka takođe je bila vredna pažnje. Dok su Gruner, Barnicke, Šink i Horn marljivo radili i dobijali relativno povoljne kritike od rukovodstva fabrike, Bekold i Šmajser su efikasno sabotirali rad.
Nemački istraživači, želeći da potvrde važnost Šmajserovog rada u Sovjetskom Savezu, naglašavaju da je konstruktor dobijao veoma uglednu platu i da je mogao da prebaci značajnu sumu, oko 2.000 maraka, svojoj porodici u Nemačkoj. Međutim, relativno povoljni uslovi za Huga Šmajsera bili su prividni samo na početku. Iako mu je obećana plata od oko 5.000 rubalja, do decembra 1946. i januara 1947. njegova stvarna zarada je smanjena za 30–40% na 3.500 rubalja. Obračun br. 101 od 27. februara utvrdio je još nižu platu – 2.500 rubalja.
To je Huga i njegovu porodicu stavilo u nezgodan položaj pogoršavajući mu finansijsku situaciju. Ovo prepolovljenje obećane plate primoralo je Šmajsera da podnese žalbu direktoru „Ižmaša”. U njoj je tražio da se tako niska plata, koja nije bila prikladna njegovim kvalifikacijama, preispita. U pismu je Šmajser takođe napisao: „Ako me ne mogu bolje iskoristiti, onda vas molim da uzmete u obzir moje godine i vratite me u Nemačku, gde mojoj bolesnoj ženi i neizlečivom sinu treba moja pomoć“. Istina je nešto prozaičnija: Sovjeti su bili striktni u određivanju platnih razreda i Šmajser je dobio platu prema svojoj stručnoj spremi.
Konačno, 1949. godine rukovodioci „Ižmaša” zaključili su da im Hugo nije od koristi. Teoretičari zavere tvrde da je razvoj dizajna „AK–46” počeo otprilike u to vreme. Navodno je sovjetski konstruktor usvojio najbolje karakteristike Šmajserove puške za „AK–46”. Međutim, nezavisno od vremenske nepodudarnosti, dostupni dokumenti ukazuju da Nemci nisu bili uključeni u timove za dizajn oružja.
Sovjetski konstruktor Dragunov je rekao da Šmajser nije bio prvoklasni stručnjak, da je bio veoma pasivan, malodušan, često se pravdajući bolešću. Proveo je šest godina u Sovjetskom Savezu a zatim se vratio u Nemačku. Zašto se dugo zadržao u „Ižmašu?” Birokratizovanost procesa otpuštanja zarobljenika, zatvorenika i prinudnih radnika kod Sovjeta je imala svoju dužinu i entropiju.
Kraj karijere u Ižmašu
Šmajser se vratio u Nemačku šest meseci kasnije od svojih kolega, u junu 1952. godine. Sudeći po sačuvanim dokumentima, Šmajser se u Sovjetskom Savezu ponašao prilično prkosno. Stalno je zahtevao veću platu. Po povratku kući, Šmajserovo hronično plućno stanje se pogoršalo – očigledno, surova klima Urala nije bila blagonaklona prema njemu. Njegove žalbe zbog lošeg zdravlja očigledno nisu bile bez osnova. Pronalazač je preminuo 12. septembra 1953. godine, nakon operacije pluća u gradskoj bolnici u Erfurtu i sahranjen je u Zulu, gde je proveo svoje najbolje godine kao konstruktor oružja.
