Američka Ratna mornarica ubrzano menja način na koji njeni palubni lovci treba da vode vazdušnu borbu, posebno protiv kineske avijacije iznad Pacifika. Dok Peking razvija sve dalekometnije rakete i povećava broj aviona za rano upozoravanje i kontrolu, Vašington pokušava da proširi borbene sposobnosti postojećih F/A-18E/F Super Hornet. U pitanju je mnogo više od uobičajene modernizacije naoružanja.
Savremena vazdušna borba sve manje zavisi od neposrednog susreta dva lovca, a sve više od toga ko prvi otkrije protivnika i lansira raketu sa velike udaljenosti. Posebno vredne mete postaju leteći tankeri, izviđački avioni i vazdušni komandni centri, jer od njihovog opstanka zavisi dejstvo čitavih borbenih formacija. Kina i Rusija već raspolažu raketama razvijenim upravo za ugrožavanje takvih ciljeva.
Američki odgovor sada je prvi put javno prikazan u konfiguraciji koja objedinjuje dva različita raketna sistema velikog dometa. Fotografija nastala iznad Kalifornije otkrila je i treći, manje upadljiv element, koji bi u stvarnoj borbi mogao biti jednako važan. Reč je o kombinaciji naoružanja i senzora namenjenoj presretanju protivničkih aviona pre nego što se približe američkim nosačima aviona.
AIM-174B i AIM-260A prvi put zajedno na Super Hornetu
Dvosedi F/A-18F Super Hornet iz 31. eskadrile za vazduhoplovna ispitivanja i evaluaciju (VX-31) fotografisan je 14. oktobra iznad Ridžkresta u Kaliforniji. Avion je nosio rakete AIM-174B Gunslinger i AIM-260A JATM, zajedno sa infracrvenim sistemom IRST21 postavljenim ispod trupa. Fotografija, objavljena 21. oktobra, predstavlja prvi poznati javni prikaz ove kombinacije na jednom američkom lovcu.
Obe rakete imale su plave oznake karakteristične za inertna ispitna sredstva, što znači da nisu bile namenjene borbenom lansiranju. Takvi letovi služe za proveru ponašanja aviona sa novim naoružanjem, njegovog aerodinamičkog uticaja i kompatibilnosti sa nosačima i avionskim sistemima. Sama fotografija ne potvrđuje da je kompletna konfiguracija već operativna.
Eskadrila VX-31 stacionirana je u mornaričkom vazduhoplovnom centru Čajna Lejk, jednom od glavnih američkih poligona za razvoj i ispitivanje vazduhoplovnog naoružanja. Pojava dve rakete različitih kategorija na istom avionu pokazuje pravac modernizacije Super Horneta. Jedna je namenjena posebno udaljenim i vrednim ciljevima, dok druga treba da postane osnovno oružje nove generacije za borbu protiv lovačke avijacije.
AIM-174B: Velika raketa za uništavanje letećih radara i tankera
AIM-174B nastala je prilagođavanjem brodske protivvazdušne rakete SM-6 za lansiranje sa borbenog aviona. Dugačka je približno pet metara i teška oko 860 kilograma, zbog čega zauzima znatno više prostora od standardne rakete AIM-120 AMRAAM. Američka mornarica potvrdila je njenu operativnu upotrebu još 2024. godine, nakon što se pojavila na palubnim lovcima tokom vežbe RIMPAC.
Njena najveća prednost jeste sposobnost dejstva na udaljenostima koje znatno prevazilaze domet standardnih raketa srednjeg dometa. Među najvažnijim potencijalnim metama nalaze se kineski avioni za rano upozoravanje i kontrolu KJ-500 i KJ-3000, leteći tankeri i veliki izviđački avioni. Uništavanje takvih platformi može da oslabi sposobnost protivničkih lovaca da otkrivaju ciljeve, razmenjuju podatke i izvode koordinisane napade.
Američka mornarica nije objavila zvanični maksimalni domet AIM-174B, iako otvorene procene govore o nekoliko stotina kilometara. Stvarna udaljenost presretanja zavisi od brzine i visine aviona pri lansiranju, pravca kretanja mete i količine energije koju raketa zadržava tokom završnog prilaza. Zbog velikih dimenzija, broj projektila koje Super Hornet može da ponese ograničen je i mora se uskladiti sa gorivom i ostalim naoružanjem.
AIM-260A: Kompaktniji naslednik AMRAAM-a protiv kineskog PL-15
Druga raketa, AIM-260A Joint Advanced Tactical Missile, razvija se kao naslednik AIM-120 AMRAAM, jednog od najrasprostranjenijih američkih vazduhoplovnih projektila. Za razliku od masivnog AIM-174B, nova raketa treba da zadrži približno iste spoljne dimenzije kao prethodnik, uz povećanje dometa i poboljšanje borbenih karakteristika. To je posebno važno za F-22 i F-35, koji oružje nose u unutrašnjim spremnicima radi očuvanja smanjene radarske uočljivosti.
Program AIM-260 pokrenut je kao odgovor na kineski PL-15, čiji je razvoj doveo u pitanje američku prednost u vazdušnim borbama izvan vizuelnog dometa. Osim povećanja doleta, očekuju se naprednije mogućnosti samonavođenja, otpornost na elektronsko ometanje i bolje zadržavanje energije tokom završne faze presretanja. Precizni tehnički podaci i dalje su poverljivi, zbog čega se stvarne performanse ne mogu pouzdano uporediti sa kineskim i ruskim konkurentima.
Nova američka raketa već je prikazana i na australijskom Super Hornetu tokom vežbe Gray Flag 2026. Australija je u avgustu najavila ulaganje od gotovo 736 miliona australijskih dolara u njenu nabavku, čime postaje prvi strani korisnik JATM-a. Planirano je da raketu najpre dobiju australijski F/A-18F, zatim F-35A i avioni EA-18G Growler za elektronsko ratovanje.
Ruski R-37M i kineski PL-17: Borba za stotine kilometara dometa
Rusija već koristi raketu R-37M na lovcima MiG-31BM i Su-35S, sa deklarisanim dometom do približno 300 kilometara protiv odgovarajućih ciljeva. Njena osnovna namena obuhvata uništavanje aviona velike vrednosti, uključujući bombardere, leteće radare i tankere, mada se koristi i protiv lovačkih aviona. Oružje ove kategorije omogućava napad bez neposrednog približavanja protivničkoj formaciji.
Kina je otišla još dalje razvojem velike rakete PL-17, čiji se domet u otvorenim izvorima procenjuje na 400 do 500 kilometara. Raketa je povezana sa teškim lovcima J-16, dok su novi nosači na kineskom J-10C otvorili mogućnost njene upotrebe i na manjim avionima. Kineska kombinacija PL-17 i PL-15 pruža sličnu podelu zadataka kakvu Amerikanci sada razvijaju sa AIM-174B i AIM-260A.
Ipak, maksimalni domet nije dovoljan za proglašavanje jedne rakete superiornom. Projektil namenjen presretanju velikog, relativno sporog aviona na nekoliko stotina kilometara suočava se sa potpuno drugačijim zahtevima kada gađa lovac koji izvodi oštre manevre i koristi elektronsko ometanje. Zbog toga odnos AIM-174B, R-37M i PL-17 zavisi i od senzora, komunikacionih veza, taktike i mogućnosti ažuriranja podataka o cilju tokom leta.
IRST21: Kako Super Hornet otkriva protivnika bez radarskog zračenja
Treći važan element fotografisane konfiguracije predstavlja IRST21, infracrveni sistem za otkrivanje i praćenje vazdušnih ciljeva. Kod Super Horneta senzor je ugrađen u prednji deo posebno prilagođenog centralnog rezervoara za gorivo, čime se izbegava potreba za zasebnim velikim podvesnim kontejnerom. Američka mornarica proglasila je početnu operativnu sposobnost verzije Block II u novembru 2024. godine.
Za razliku od radara, IRST21 ne emituje elektromagnetne signale radi pretrage prostora, već registruje infracrveno zračenje koje potiče od aviona i njegovih motora. To omogućava posadi da prati potencijalnog protivnika bez otkrivanja sopstvene pozicije radarskim emisijama, što je posebno korisno u okruženju intenzivnog elektronskog ratovanja. Senzor može biti koristan i protiv aviona smanjene radarske uočljivosti, mada njihov stvarni domet otkrivanja zavisi od temperature, atmosferskih uslova i ugla osmatranja.
Važno ograničenje predstavlja precizno određivanje udaljenosti cilja, jer jedan pasivni infracrveni senzor ne pruža automatski sve podatke koje obezbeđuje radar. Za lansiranje rakete na ekstremnim daljinama potrebna je pouzdana procena položaja, brzine i putanje mete, često uz informacije drugih aviona, brodova ili senzora. Spajanjem IRST21, radara AN/APG-79 i podataka dobijenih preko komunikacionih mreža, Super Hornet može da napada ciljeve koristeći širu sliku vazdušnog prostora, umesto da zavisi isključivo od sopstvenog radara.
AIM-424 Malice: Još veća raketa već prolazi ispitivanja
Američka mornarica već razvija sledeće oružje za borbu na ekstremnim udaljenostima. U avgustu 2026. predstavila je raketu AIM-424 Malice, čiji je proizvođač Raytheon, a razvoj je namenjen sadašnjim i budućim generacijama borbenih aviona. Za razliku od AIM-174B, izvedene iz brodske rakete SM-6, Malice je namenski razvijena kao raketa vazduh-vazduh.
Prema podacima američke mornarice, AIM-424 dugačka je 4,11 metara, ima prečnik od približno 34 centimetra i masu od oko 680 kilograma. Zvanično naveden domet prelazi 250 nautičkih milja, odnosno 463 kilometra, dok raketa koristi motor na čvrsto gorivo i rasprskavajuće-razornu bojevu glavu. Objavljena je i fotografija Super Horneta sa četiri rakete AIM-424 tokom ispitivanja, što pokazuje da se već proverava njihovo nošenje na postojećim mornaričkim lovcima.
Američka mornarica nije saopštila kada će Malice biti uvedena u redovnu operativnu upotrebu, niti je potvrdila da će neposredno zameniti AIM-174B. Nova raketa projektovana je i za borbene avione pete i šeste generacije, uključujući buduće platforme mornaričke avijacije. Razvojna ispitivanja i dalje će morati da pokažu njene sposobnosti protiv ciljeva koji manevrišu, koriste elektronsku zaštitu i pokušavaju da prekinu praćenje tokom završne faze presretanja.
