Velika Britanija priprema jedno od najvećih proširenja svoje podmorničke flote u poslednjih nekoliko decenija, ali iza novih brodova nalazi se mnogo veći industrijski problem. Nuklearna podmornica ne počinje u brodogradilištu i ne završava se porinućem. Potrebni su reaktori, gorivo, stručnjaci, infrastruktura za održavanje i čitav lanac koji mora da funkcioniše decenijama.
London zato razmatra povratak sposobnosti koju dugo nije koristio u domaćem obimu: proizvodnju nuklearnog goriva za vojne reaktore. Program je još u ranoj fazi. Britanska vlada i industrija trenutno razmatraju koje tehnologije, objekte i proizvodne kapacitete treba ponovo uspostaviti kako bi zemlja dugoročno mogla da snabdeva sopstvenu flotu.
Takav potez direktno je povezan sa planovima za novu generaciju napadačkih podmornica SSN-AUKUS. Britanija želi više brodova, ali sada mora da obezbedi i gorivo za mnogo veću flotu. Problem je što se ova ambicija pojavljuje upravo u trenutku kada sadašnji sistem održavanja pokazuje ozbiljne slabosti.
Kapacitet koji je ugašen pre više decenija
Velika Britanija je ranije proizvodila obogaćeni uranijum za vojne potrebe u Kejpenherstu u Češiru. Ta proizvodnja kasnije je obustavljena, a britanski program nuklearnih podmornica nastavio je da koristi postojeće zalihe goriva.
Ponovno uspostavljanje domaćeg ciklusa zato ne bi bilo obično proširenje postojeće fabrike, već povratak sposobnosti koju zemlja više decenija nije održavala u nekadašnjem obimu.
Novi program trebalo bi da obuhvati više faza nuklearnog gorivnog ciklusa potrebnog za vojne reaktore. Za državu koja planira više nuklearnih podmornica to postaje pitanje dugoročne samostalnosti sistema, a ne samo pitanje cene goriva.
Nova flota trebalo bi da bude više nego dvostruko veća
Britansko Ministarstvo odbrane je još u junu 2025. potvrdilo nameru da značajno poveća broj napadačkih podmornica na nuklearni pogon. Naslednik klase Astute razvija se kroz program SSN-AUKUS.
Plan predviđa flotu koja bi mogla biti više nego dvostruko veća od sadašnjeg broja napadačkih nuklearnih podmornica. To znači mnogo veću potražnju za reaktorima, nuklearnim gorivom, rezervnim delovima, posadama, dokovima i stručnim kadrom.
Astute već predstavlja izuzetno skup program. Cena jedne podmornice procenjuje se na više od dve milijarde dolara.
SSN-AUKUS bi trebalo da bude još skuplji. Novi brodovi dobiće naprednije pogonske sisteme, tehnologije za smanjenje buke, nove komunikacione sisteme i savremenije naoružanje. Procene zato ukazuju da bi cena pojedinačne podmornice mogla da premaši tri milijarde dolara.
Kod flote od više brodova problem više nije samo njihova izgradnja. Svaki novi trup decenijama stvara troškove posade, goriva, održavanja, remonta i infrastrukture.
Postojeća flota već pokazuje ozbiljne probleme
Planovi za širenje dolaze u nezgodnom trenutku. Operativna dostupnost britanskih napadačkih nuklearnih podmornica tokom 2026. godine dva puta je pala na nulu, pošto su se svi raspoloživi klase Astute u određenom trenutku nalazili na održavanju.
Takva situacija izazvala je ozbiljne kritike, posebno u trenutku kada britanske oružane snage učestvuju u više operacija i podržavaju američke aktivnosti protiv Irana, angažovanje protiv Rusije u Ukrajini i operacije protiv ruskih plovila.
Problem nije nastao preko noći. Dugi remonti, ograničena infrastruktura i nedostatak stručnog kadra godinama opterećuju britanski podmornički program.
Povećavanje flote bez istovremenog povećanja kapaciteta za održavanje samo bi dodatno opteretilo postojeći sistem.
Bivši direktor britanske nuklearne politike: Program više ne funkcioniše
Posebno oštar bio je penzionisani kontraadmiral Filip Matijas, nekadašnji direktor nuklearne politike u Ministarstvu odbrane. On je u decembru 2025. upozorio da Velika Britanija više nije sposobna da pravilno vodi svoj program nuklearnih podmornica.
Prema njegovoj oceni, učinak opada praktično u svim segmentima programa, dok su problemi sa planiranjem, rukovođenjem i zadržavanjem stručnog kadra dostigli nivo bez presedana u britanskoj eri nuklearnih podmornica.
Matijas je posebno ukazao na izuzetno nisku operativnu gotovost, posledice višegodišnjih budžetskih ograničenja i neuspeh u upravljanju ljudstvom. Britanija sada pokušava istovremeno da reši upravo te probleme i da pripremi znatno veću flotu.
Obnavljanje domaće proizvodnje nuklearnog goriva zato predstavlja samo jedan deo mnogo šireg posla. SSN-AUKUS će zahtevati nove proizvodne kapacitete, više kvalifikovanih radnika, proširene baze i dokove, veći sistem održavanja i stabilan izvor goriva za reaktore koji treba da ostanu u službi tokom narednih nekoliko decenija.
