Evo priče o još jednom neobičnom ratu. Ovo nije metafora ili pogrdan pridevski opis nekog rata, a nije ni rat između svinja. Svinjski rat (Pig War) bio je sukob koji se dogodio 1859. godine između Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva oko britansko-američke granice na ostrvima San Huan, koja se nalaze između ostrvlja Vankuvera (današnja Kanada) i teritorije Vašington (današnja savezna država Vašington). Tako se priključio nisu blesavih ratova kao što su bili „rat za kofu“, „rat alkoholom“, ali i još nekim kojima ćemo se tek baviti.
On je svakako još jedan od dokaza kako ljudska vrsta ume da bude maštovita i surova u svojoj sujeti, slepilu, sitničavosti i omrazi. Pokrenulo ga je ubijanje jedne svinje, pa je dobio i više imena; poznat je i kao „Svinjska epizoda”, „Rat svinje i krompira”, „Granični spor oko ostrva San Huan” ili „Granični spor na severozapadu”.
Iako se naziva ratom, nije bilo ljudskih žrtava ni na jednoj strani; stradala je samo jedna svinja. To se može smatrati napretkom u civilizacijom kôdu tog dela sveta.
Kako je došlo do sukoba?
Granični spor oko Oregona rešen je Oregonskim sporazumom od 15. juna 1846. godine tako što je teritorija Oregona (odnosno okrug Kolumbija) podeljena između Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije (buduće Kanade) „duž 49. paralele severne geografske širine do sredine moreuza koji razdvaja kopno od ostrva Vankuver, a zatim južno, kroz sredinu pomenutog moreuza i moreuza Huan de Fuka, sve do Tihog okeana.”. Međutim, dva moreuza su se mogla smatrati „sredinom” tog prolaza: moreuz Haro, koji se nalazi uz zapadnu stranu ostrva San Huan, i moreuz Rosario, koji se nalazi uz njihovu istočnu stranu. Godine 1846. još uvek je postojala određena nesigurnost u pogledu fizičke geografije tog područja.
Najdostupnije karte bile su one koje su izradili kapetan Kraljevske mornarice Džordž Vankuver (objavljene 1798) i Čarls Vilks iz Mornarice Sjedinjenih Država (objavljene 1845). U oba slučaja, karte su bile nejasne u predelu jugoistočne obale ostrva Vankuver i ostrva u zalivu (Gulf Islands). Zbog toga ni položaj moreuza Haro nije bio sasvim određen. Godine 1856. SAD i Velika Britanija osnovale su Graničnu komisiju kako bi rešile nekoliko pitanja u vezi sa međunarodnom granicom, uključujući i vodenu granicu od moreuza Džordžija do moreuza Huan de Fuka. Britanci su imenovali Džejmsa Čarlsa Prevosta za prvog komesara, Džordža Henrija Ričardsa za drugog komesara, a Vilijama A. G. Janga za sekretara.
Veština nedogovaranja
Dana 27. juna 1857. godine, američki i britanski komesari sastali su se prvi put na brodu britanske mornarice, „HMS Satelit” (HMS Satellite), usidrenom u luci Eskvimalt. Dve strane su se tokom 1857. godine sastale još nekoliko puta u lukama Eskvimalt i Nanajmo, a između sastanaka su razmenjivale pisma. O vodenoj granici se raspravljalo od oktobra do decembra. Od samog početka, Prevost je zastupao stav da formulacija sporazuma zahteva da granica ide kroz moreuz Rozario, te da su to tako zamislili i tvorci sporazuma, dok je Kembel imao isto mišljenje, ali za moreuz Haro.
Prevost je tvrdio da moreuz naveden u sporazumu mora posedovati tri ključne odlike: mora razdvajati kopno od ostrva Vankuver; granična linija mora ići u južnom smeru; mora biti plovan. Naveo je da jedino moreuz Rosario ispunjava ove uslove. Kembel je uzvratio tvrdnjom da izraz „južni” u sporazumu treba shvatiti u širem smislu; istakao je da moreuz Rosario ne razdvaja kopno od ostrva Vankuver, već ostrva San Huan od ostrva Lami, Sajpres, Fidalgo i drugih. Takođe je naveo da plovnost nije relevantna za ovo pitanje, ali čak i ako jeste, moreuz Haro predstavlja širi i direktniji prolaz.
Njih dvojica su nastavili raspravu sve do decembra 1857. godine, dok nije postalo jasno kakvi su stavovi obe strane i da nijedna neće uspeti da ubedi drugu. Na šestom sastanku, održanom trećeg decembra, Prevo je izneo konačnu ponudu. Predložio je kompromisnu liniju koja bi prolazila kroz kanal San Huan, čime bi SAD dobile sva glavna ostrva, izuzev samog ostrva San Huan. Ova ponuda je odbijena, nakon čega je rad komisije okončan, uz dogovor da svaka strana podnese izveštaj svojoj vladi. Time je nejasnoća u vezi sa vodenom granicom ostala nerešena.
Zaplet na vidiku
Usled ove nejasnoće i Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija polagale su pravo suvereniteta nad ostrvima San Huan.Tokom ovog spornog perioda, britanska kompanija Hadsonovog zaliva (Hudson’s Bay Company) počela je svoje aktivnosti na ostrvu San Huan, pretvorivši ga u farmu ovaca. U međuvremenu, do sredine 1859. godine, stiglo je između dvadeset pet i dvadeset devet američkih doseljenika. Ostrvo San Huan bilo je značajno ne zbog svoje veličine, već kao vojno-strateška tačka. Dok su Britanci na zapadu, na ostrvu Vankuver, držali utvrđenje Fort Viktorija – koje je nadziralo moreuz Huan de Fuka, ulaz u moreuz Haro koji vodi ka moreuzu Džordžija – ona sila koja bi kontrolisala ostrva San Huan mogla bi da dominira svim moreuzima koji povezuju moreuz Huan de Fuka sa moreuzom Džordžija.
Kad se umeša politika…
Džordž B. Meklelan, budući glavnokomandujući armije Unije tvrdio je da su general Vilijam S. Harni i Piket sklopili zaveru sa određenom grupom ljudi kako bi izazvali rat sa Britanijom (Ujedinjenim Kraljevstvom). Time bi se stvorio zajednički neprijatelj, što bi sprečilo sukob između Severa i Juga. Međutim, general Granvil O. Haler osporio je ovu Meklelanovu teoriju. On je naveo da su oni zaista želeli da započnu rat, ali sa ciljem da odvuku pažnju Severa, kako bi se Jug mogao otcepiti od federalne Unije. Ovim teorijama ide u prilog činjenica da je kasniji general-major Sajlas Kejsi, tada potpukovnik i zamenik komandanta 9. pešadijskog puka, bio stavljen u podređen položaj u odnosu na kapetana Džordža Piketa, oficira nižeg čina. Piketu je, naime, general Vilijam Harni (tada sa činom „brevet” majora) dodelio samostalnu nadležnost nad prostranom teritorijom. S druge strane, moglo bi se reći da potpukovnik Kejsi nije bio degradiran, budući da mu je, zajedno sa majorom Halerom, poverena komanda nad brodom „USS Masačusets” (U.S.S. Massachusetts) radi zaštite i nadzora voda u zalivu Pjudžet (Puget Sound). Na osnovu svog vojnog iskustva, dobio je ovlašćenje da, po sopstvenom nahođenju, odstupi od dobijenih naređenja. Sva ova nadmudrivanja nisu mogla dobro da se završe.
Incident sa svinjom
Dana 15. juna 1859. godine, tačno 13 godina nakon usvajanja Oregonskog sporazuma, nejasnoće su dovele do direktnog sukoba. Lajman Katlar, američki farmer iz Kentakija koji se nastanio na ostrvu San Huan pozivajući se na prava stečena „Zakonom o dodeli zemlje” (Donation Land Claim Act), koji je Kongres SAD usvojio devet godina ranije, 1850. godine, zatekao je svinju kako rije po bašti i jede njegov krompir. Pošto to nije bio prvi takav slučaj, Katlar je, umoran od upada životinje, pucao u svinju i ubio je. Ispostavilo se da je svinja pripadala Ircu Čarlsu Grifinu, koga je kompanija „Hadsons bej” (Hudson’s Bay Company) angažovala da vodi njihovu farmu ovaca na tom ostrvu. Takođe je posedovao nekoliko svinja kojima je dozvoljavao da slobodno lutaju. Njih dvojica su živeli u miru sve do ovog incidenta.
Katlar je ponudio Grifinu 10 dolara (što je 2025. godine ekvivalentno iznosu od 360 dolara) kao nadoknadu za svinju, ali Grifin nije bio zadovoljan tom ponudom i zahtevao je 100 dolara (ekvivalentno iznosu od 3.600 dolara 2025. godine). Nakon takvog odgovora, Katlar je smatrao da ne treba da plati za svinju, budući da je ona zašla na njegov posed. Prema jednoj priči – za koju je verovatno da je apokrifna – Katlar je rekao Grifinu: „Jela mi je krompir”, na šta je Grifin uzvratio: „Na tebi je da svoj krompir držiš podalje od moje svinje.” Kada su britanske vlasti zapretile da će uhapsiti Katlara, američki doseljenici iz okoline zatražili su vojnu zaštitu od Vojske Sjedinjenih Američkih Država na teritoriji Vašington.
Zveckanje oružjem i eskalacija
Američki brigadni general Vilijam S. Harni, koji je tada komandovao vojnim Departmanom Oregon, uputio je tadašnjeg kapetana Džordža Piketa i 66 vojnika Devetog pešadijskog puka na ostrvo San Huan, sa naređenjem da spreče iskrcavanje Britanaca; puk je doplovio na ratnom parobrodu sa drvenim trupom, USS „Masačusets”. Zabrinuti da bi Amerikanci, koji su se tu nelegalno nastanili, mogli da zauzmu ostrvo San Huan ukoliko se ne stave pod kontrolu, Britanci sa ostrva Vankuver poslali su tri ratna broda Kraljevske mornarice pod komandom kapetana Džefrija Hornbija, kako bi se suprotstavili onome što su smatrali američkim upadanjem na njihovu teritoriju. Piket je izjavio: „Napravićemo od ovoga Banker Hil”. Piket je rasporedio svoju četu i artiljerijsku bateriju u blizini farme ovaca „Bel Vju” (Belle Vue), koja je pripadala Kompaniji Hadsonovog zaliva, u blizini današnjeg svetionika „Ketl Point” (Cattle Point), i to direktno ispod topova britanskog ratnog broda HMS „Satelit”.
Kada mu je ukazano na ovu taktičku grešku, Piket je premestio svoju bateriju topova nekoliko milja severnije, na uzvišenje s pogledom na zaliv Grifin i moreuz Huan de Fuka, te je započeo izgradnju utvrđenja (reduta) za svoje topove. Postavio je vojni logor blizu južnog kraja ostrva San Huan. To je danas jedno od dva istorijska lokaliteta na ostrvu; drugo je britanski logor, koji su branili pripadnici Kraljevskih marinaca na suprotnom, severnom kraju ostrva. Američko utvrđenje (redut) izgrađeno je pod nadzorom potporučnika Henrija Martina Roberta, čoveka koji će kasnije napisati čuveni priručnik „Robertsova pravila reda” (Robert’s Rules of Order). Takozvani „Robertsov redut” iz 1859. godine smatra se najbolje očuvanim utvrđenjem te vrste u današnjim Sjedinjenim Državama. Tako je situacija nastavila da eskalira.
Do 10. avgusta 1859. godine, uvećanom američkom odredu od 461 vojnika sa 14 topova, pod komandom pukovnika Sajlasa Kejsija, suprotstavila se flotila od pet ratnih brodova Britanske kraljevske mornarice, na kojima se nalazilo 70 topova i 2.140 ljudi. Guverner kolonije Ostrvo Vankuver, Džejms Daglas, naredio je kapetanu Hornbiju da protera američke snage, pri čemu je trebalo izbeći oružani sukob, ako je to moguće. U tom trenutku, dodatna pojačanja koja je poslao Harni još uvek nisu bila stigla, a na ostrvu se nalazio samo Piketov mali odred od 66 ljudi. Hornbi je odbio da preduzme bilo kakvu akciju sve dok ne stigne britanski kontraadmiral Robert L. Bejns, koji je komandovao snagama Kraljevske mornarice na Pacifiku. Kada je Bejns stigao i sagledao situaciju, rekao je Daglasu da neće dozvoliti da sukob preraste u rat između dve velike nacije „zbog svađe oko jedne svinje”. To je, po svoj prilici, bio prvi glas razuma u ovoj situaciji.
Razrešenje
Kada su vesti o krizi stigle do Londona i Vašingtona, zvaničnici obe zemlje bili su šokirani mogućnošću sukoba, te su preduzeli korake kako bi smirili ovaj potencijalno eksplozivan međunarodni incident. U septembru, petnaesti predsednik SAD Džejms Bjukenan poslao je glavnokomandujućeg američke vojske, generala Vinfilda Skota, da pregovara sa guvernerom Daglasom, reši krizu koja je eskalirala i spreči njeno potpuno izmicanje kontroli. To je bilo u najboljem interesu Sjedinjenih Država, s obzirom na to da su unutrašnje tenzije u zemlji naglo rasle, što će ubrzo dovesti do Američkog građanskog rata. Trebalo je jednostavno zatvoriti jedan front viška. Skot je već uspešno smirio dve druge granične krize između ove dve nacije krajem tridesetih godina XIX veka.
Stigao je na ostrva San Huan u oktobru i započeo pregovore sa Daglasom na ostrvu Vankuver. Kao rezultat pregovora, obe strane su se dogovorile da zadrže zajedničku vojnu okupaciju ostrva sve do postizanja konačnog diplomatskog rešenja, pri čemu su svoje prisustvo svele na simboličan kontingent od najviše 100 ljudi. Britanski logor postavljen je na severnom delu ostrva San Huan, uz samu obalu, radi lakšeg dopremanja zaliha i pristupa; američki logor smešten je na južnom delu, na uzvišenoj livadi izloženoj vetrovima, pogodnoj za artiljerijsko dejstvovanje po brodovima koji su prolazili kroz moreuz.
Danas se britanska zastava („Junion džek”) i dalje vijori iznad nekadašnjeg logora britanskih kraljevskih marinaca; svakodnevno je podižu i spuštaju čuvari američke Službe nacionalnih parkova. Time ovo mesto postaje jedno od retkih područja bez diplomatskog statusa gde zaposleni u saveznoj vladi SAD redovno ističu zastavu druge države, mada se to čini isključivo u svrhu istorijskog sećanja. Tokom narednih godina zajedničke vojne okupacije, male britanske i američke jedinice na ostrvu San Huan održavale su prijateljske odnose: posećivale su logore jedni drugih kako bi zajedno proslavile nacionalne praznike i organizovale razna sportska takmičenja. Čuvari parkova Službe nacionalnih parkova (NPS) navode posetiocima da je najveća pretnja miru na ostrvu tokom 1850-ih i 1860-ih godina bila „velika količina dostupnog alkohola”. Takvo stanje potrajalo je narednih 12 godina.
Spor je mirno rešen nakon početnog okršaja, koji je bio deo višedecenijske konfrontacije i vojnog zveckanja oružjem; u tom periodu, lokalne britanske vlasti na kopnu vršile su pritisak na London da povrati kontrolu nad ostrvima u regionu Pjudžet Saunda, dok su Amerikanci bili zauzeti sopstvenim građanskim ratom. Godine 1866. Kolonija Ostrvo Vankuver spojena je sa Kolonijom Britanska Kolumbija (na kopnu), čime je formirana proširena Kolonija Britanska Kolumbija, koja je postojala od 1866. do 1871. godine. Godine 1871. ova proširena kolonija na zapadnoj obali priključila se novoformiranom Dominionu Kanada. Iste godine, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države potpisale su Vašingtonski sporazum, kojim su rešena preostala manja sporna pitanja između dveju nacija, uključujući i granična pitanja koja su se ticala Kanade.
Jedan od ishoda ovog sporazuma bila je odluka da se spor oko ostrva San Huan reši putem međunarodne arbitraže, pri čemu je za arbitra izabran nemački car Vilhelm Prvi. Kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država u tom arbitražnom postupku pojavio se američki istoričar, diplomata i bivši američki sekretar mornarice, Džordž Bankroft. Vilhelm Prvi je predmet prosledio tročlanoj arbitražnoj komisiji, koja je zasedala u Ženevi gotovo godinu dana. Konačno, 21. oktobra 1872. godine, komisija je donela odluku u korist predloga Sjedinjenih Država. Arbitri su odabrali pomorsku granicu koju su zagovarali Amerikanci (kroz moreuz Haro, zapadno od ostrva) umesto britanskog predloga da granica ide kroz moreuz Rosario, koji se nalazio istočno od ostrva. Dana 25. novembra 1872. godine, Britanci su povukli svoje pripadnike Kraljevskih marinaca iz britanskog logora. Amerikanci su učinili isto do jula 1874. godine. „Rat svinja” se obeležava u Nacionalnom istorijskom parku ostrva San Huan.
Napomena: ništa od ovoga nije izmišljeno, ma koliko neobično zvuči. Sve je pedatno zavedeno u arhivama obeju strana, kao da je reč o svetskom ratu, a ne o bizarnom sukobu. Jedino je nepoznata sudbina dotične svinje – da li je završila ”kao dokazni materijal” na nekom ražnju ili je istranžirana.
