Upoznali smo se s tim kako su Sovjeti i Zapad rešavali bezbednosne probleme interniraca. A kako se poravnavaju računi u Srednjoj Evropi i kako izgleda etničko čišćenje na ”civilizovan” način?
Nisu svoje neprijatelje deportovale samo velike sile. Drugi sv. rat najduže je trajao u Kini (1937–1945). U Evropi on je započeo aneksijama. To što se nije pucalo i što su Austrija i Čehoslovačka pale praktično bez ispaljenog metka, to je spoljni efekat. Činjenica je da su one anektirane, odnosno okupirane, a to je čin agresije. Ako se Austrijanci i nisu mnogo bunili, šta reći za Čehoslovačku?
Ostavljena je od saveznika „zarad smirivanja tenzija i pregovora“ i prepuštena Nemcima. Ta kupovina vremena kako bi se Francuska i Engleska spremile za rat Hitleru nije značila ništa, ali Čehoslovacima jeste. Okupirani su im najpre Sudeti. Komadanje države završeno je 15. marta 1938. godine, a u njemu su učestvovali svi susedi. Svako je našao svoj istorijski razlog. Česi su bili diplomatski i vojnički poraženi, nemoćni da se odupru u igrama velikih.
Zaista su bili kusur na stolu moćnih.
Sudeti (Sudeti montes, planinski venac kome je ime dao Ptolemej u drugom veku, češ.Sudety, nem. Sudetenland, polj. Kraj Sudetów) jesu najbogatiji deo Češke. Oni su i primer na kakvim su rovitim temeljima i nestabilnim granicama stvarane države centralne Evrope. Tu sudbinu podelili smo i mi.
Tokom dva veka menjale su više puta granice, imena, uređenja, pa je tako bilo i sa ovim područjem koji smo mi dugo znali kao Čehoslovačka. Pošto je ona (jedan od važnih delova nekadašnje Austrougarske) razgrabljena, pretvorena je u Protektorat Češka i Moravska, a zatim, prvog maja 1939. godine u administrativnu jedinicu Nemačke Reichsgau Sudetenland s centrom u Liberecu (Reichenberg).
U Sudetima su zavladali Sudetski Nemci (Sudetendeutsche), isti oni koji su poslužili Hitleru da „opipa puls“ koaliciji okupljenoj oko Velike Britanije i Francuske. Ali, kada se završio rat (a u Čehoslovačkoj su neke jedinice duže pružale odpor nego u Nemačkoj) došlo je vreme za osvetu. Ogorčenje je bilo veliko, pa nije ni čudo što su se Nemcima odmah osvetili za osam godina patnje. Ovaj put Čehoslovaci nisu zavisili od prevrtljivih zapadnih „saveznika“. Iza njih je stajala moćna „crvena imperija“, Sovjetski Savez koji je diktirao nove granice i nova premeštanja naroda.
Tek mnogo kasnije, na prostoru naše zajedničke države počeli smo da koristimo izraz etničko čišćenje.
Etničko čišćenje u čehoslovačkoj režiji
Svi uslovi za osvetu bili su tu. Čehoslovačka je takođe podnela velike žrtve, pri čemu kao istorijski primer treba navesti zatiranje čitavih naselja posle atentata na Hajnriha. Više nije bilo Čembrlena; saveznici iz antihitlerovske koalicije odobrili su operaciju raseljavanja Nemaca koja je počela praktično odmah posle oslobođenja.
Osnova za postupak bila su tri, od ukupno 143 dekreta Beneša (Benešovy dekrety). Cilj dekrata bilo je postavljanje na noge čehoslovačke države. Njih je 1946. godine usvojio čehoslovački parlament. To je bila osnova „čehoslovakizacije“. Edvard Beneš je nezaobilazno ime čehoslovačke istorije kome treba posvetiti poseban tekst. Profesionalni političar, delovao je u najtežim vremenima po svoju zemlju.
Ta tri dekreta mnogo više se spominju nego preostalih 140. U međuratnoj Čehoslovačkoj značajan politički i kulturni uticaj imala je nemačka manjina. Njih je najviše bilo u Sudetskoj oblasti, gde ih se nalazilo i do 90%. Sudetska nemačka partija (Sudetendeutsche Parte) bila je već od početka 1938. godine peta kolona Trećeg rajha. Kada je posle Minhenskog sporazuma (češ. Mnichovská dohoda, slov. Mníchovská dohoda, nem. Münchner Abkommen) ova oblast anektirana, a zatim i cela država okupirana, mnogi Čehoslovaci su utočište našli u egzilu. Tako je vlada s Benešom prešla u London.
Drugog avgusta 1945. godine Beneš je potpisao dekret kojim se državljanstvo Čehoslovačke oduzima većini nemačke i mađarske populacije sa dotadašnjim stalnim boravkom. Deo njih je taj status stekao za vreme okupacionih vlasti, pa su na ovaj način izgubili pravo na državljanstvo nove države. Uredba je doneta odlučno, bez mnogo ulaženja u finese – a njih je bilo.
Kada je Čehoslovačka podeljena posle Minhenskog sporazuma, promena državljanstva bila je automatski sprovedena. Međutim, Beneš nije imao nameru da dozvoli pravnicima da ga uspore ili zaustave u čvrstoj nameri da stvari stavi tamo gde misli da treba. Njegova vlada je tu odluku donela još pre nego što je teritorija bila oslobođena.
Odluka je podrazumevala sledeće ograničavajuće pa i represivne mere:
- Građani navedenih narodnosti morali su da se redovno javljaju policiji i nisu smeli da napuštaju mesto prebivališta.
- Nosili su našivku sa slovom N (Nemac) ili platno oko ruke sa kukastim krstom.
- Konfiskovani su im automobili, motocikli i bicikli.
- Zabranjeno im je bilo korišćenje javnog transporta i poseta javnim mestima.
- Zabranjeno im je bilo kretanje trotoarom.
- Nisu smeli da imaju radio ili telefon.
- Na javnim mestima zabranjeno je bilo korišćenje nemačkog jezika.
- Prodavnice su im bile dostupne samo u odgovarajućem periodu.
Ove mere prepoznaće i onaj ko nije istoričar. Nacisti su imali iste takve, samo što je uz svaku išla i zaprećena kazna smrću streljanjem na licu mesta. Danas to izgleda neverovatno, ali tada, sa svežim i dubokim ranama svakako nije. Ogorčenje i žeđ za osvetom izbijaju iz svake od ovih odluka.
Šta se dobilo deportacijom?
Za samo godinu dana deportovano je više od tri miliona ljudi. Bez obzira na formalno naređenje da se deportacija ima obaviti nenasilno i bez upotrebe nacističkih metoda, deportaciju su pratile brojne likvidacije i maltertiranja tzv. mirnog stanovništva. Stradalo je 18.816 Nemaca. Od toga 5596 je ubijeno, 3411 je izvršilo samoubistvo (prema zvaničnim sudskim zapisnicima), 6615 je umrlo u logorima; u transportu je umrla 1.481 osoba, 705 odmah posle transporta, 629 je ubijeno u bekstvu i još 379 po nerazjašnjenim okolnostima. Mnogo njih je osakaćeno prilikom linčovanja ili silovanja.
Ova deportacija (koja je u odnosu na broj stanovništva bila gigantskih razmera) dugo je bila tabu tema. To je s jedne strane i razumljivo: posle rata malo ko je imao milosti prema Nemcima i svi oni svrstavani su u naciste. Moćni gospodar, SSSR, potrudio se da obnovi tradicionalno naprednu čehoslovačku privredu i industriju, isto kao što se u operaciji „Dunav“ (Proleteri svih zemalja ujedinite se ili pucamo) postarao da niko ne izlazi iz tog šablona. Širenjem ideje o evropskom zajedništvu i jačanjem Evropske unije stiglo je i to na red.
A Đura će ti oprostiti…
Došao je i period kada su se jedni drugima kurtoazno izvinjavali za greške prethodnika. Tako je 1999. godine premijer Miloš Zeman u razgovoru s Gerhardom Šrederom nazvao Benešove dekrete izumrlim, nestalim, nevažećim. Potpisana je i češko–nemačka deklaracija kojom se osudilo nasilje češke strane. I Austrianci su u februaru 2002. godine krenuli tim putem pa je kancelar Volfgang Šisel pozvao obe zemlje da usvoje novu deklaraciju kojom bi konačno Benešova postala pravno mrtva.
Nije išlo baš sve lako jer se Nemci nisu tako ambiciozno oglašavali izvinjenjima povodom svojih zločina. Klečanje Vilija Branta nije moglo sve da pokrije. Vaclav Haus je odbio austrijsku inicijativu smatrajući da je prethodno potpisana deklaracija bila definitivna, a Zeman je nazvao sudetske Nemce izdajnicima otadžbine i Hitlerovom legijom.
Nemci su smesta reagovali. Najglasniji su bili Joška Fišer i bavarski premijer Štojber. Česi su se konačno zaustavili u svojoj evrocentričnosti i dodvoravanju najuticajnijoj članici EU kada su sudetsko-nemačke organizacije u Austriji počele da potražuju vraćanje konfiskovane imovine; ona se računa na oko 260 milijardi po današnjem kursu.
Tako, otprilike, izgleda revizija istorije na evropski način. Da li će se Česi izvinjavati Nemcima što su ubili Hajnriha? Nije cinično pitanje, već samo oprez jednog pesimiste.
