Volodimr Zelenski je bio u zvaničnoj poseti Srbiji. Poseta je bila jedan od niza susreta Predsednika Srbije i Ukrajine, protekla je korektno i, mimo očekivanja niza medija, nije izazvala burnu reakciju
Navijačk nastrojenih korpusa. No, na konferenciji za štampu, postavljeno je jedno pitanje. Odgovor na to „pitanje“ predsednik Zelenski mudro politički ignorisao; pozvao je na finansijsku podršku ukrajinskoj industriji oružja: Ukrajina bi mogla da proizvodi oružje jeftinije od drugih zemalja, ali su joj potrebna sredstva da udvostruči svoje domaće kapacitete. „Ubijanje“ bilo koga nije spomenuo ni jednom rečju.
Slegla se medijska galama, ponešto od utisaka se nataložilo, pa da pogledamo šta se sve može prosejati iz toga. Na konferenciji za novinare u Beogradu nemački novinar i dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga postavio je pitanje ukrajinskom predsedniku: „Šta mi, Evropljani, možemo konkretno da uradimo da vam pomognemo da ubijete više ruskih vojnika?“. Ova rečenica nije izletela. Nju je pratila smišljena retorička ispravka koja je trebalo da pokaže spontanost (da ubijate više Rusa, pardon, ruskih vojnika).
Nezavisno od stila i neuspele metafore, činjenica da dotični nije pozivao na mir, prekid borbi, itd. Kasnija objašnjenja i poređenja sa sličnim izjavama iz Drugog sv. rata nisu mogla ništa da izmene, naprotiv. Pozvati se na Vinstona Čerčila koji je 1943. godine dao poznatu instrukciju Ficroju Maklinu u vezi sa jugoslovenskim otporom, rekavši da je primarni cilj bio da se otkrije „ko ubija najviše Nemaca i kako možemo da im pomognemo da ubiju još više”, svakako nije bilo za poređenju sa jasnim pitanjem “Was können wir konkret tun, um Ihnen zu helfen, mehr Russen, mehr russische Soldaten zu töten?”
Dalje upetljavanje ličilo je na onu kletvu majke koja je grdila sina ne zato što se kockao, već zato što se „vadio“. Kockari bi rekli – pala karta.
Nećemo se baviti time da li je to novinarsko pitanje (ako je uopšte o pitanju reč) bilo diplomatski skandal ili ne; novinari na pres konferencijama imaju pravo da pitaju šta žele i da to rade u skladu sa svojim ličnim stilom i profesionalnošću. Stoga neka se diplomatskim tumačenjem bave oni kojima je to posao. Tu su bila dva predsednika sa svojim timovima pa sasvim sigurno znaju zašto su i kako reagovali i da li je taj novinar (ili bilo koji drugi) prekršio dobre običaje zemlje u kojoj se našao.
Pogledajmo šta se krije iza pitanja koje ne poziva na mir već na još ubijanja (koliko još – novinar je jasno pitao). Da li je to bio gaf, samoreklamiranje ili bahatost? To je on sam već isključio. Nije nam ostavio drugu opciju. Ako odbacimo mogućnost da su pitanja unapred dostavljena, odnosno autorizovana (što ume da slučaj u ovakvim prilikama), ostaju udarni talasi koji su izazvani njima. Na marginama konferencije dotični je objasnio svoju formulaciju ne kao lapsus, već kao namerni stav, takoreći retorsku figuru.
Uporedio je ruske vojnike sa nemačkim vojnicima koji su pucali na savezničke trupe u Normandiji 1944. godine – onima koji su „morali biti ubijeni da bi se pobedilo zlo“. Pred nas je izručen novopostavljeni standard koji u šifarniku zapadne propagandne mašinerije ima obrise logike „pravednog rata“; u njemu ubijanje neprijateljskih vojnika nije sporedni efekat ili kolateralna korist, već direktan cilj – ali sa obrnutim junacima (Rusi su izjednačeni s nacističkim hordama).
Tako pojašnjeno ono zaista otklanja sve dileme oko toga šta je novinar time hteo da kaže.
Internet tragači odmah su prekopali i njegovu biografiju, ali ta argumentacija odavno u svetu nema nikakvu težinu, još od vremena Kurta Valdhajma. Dokazivanje da je taj novinar potomak nacista u ovom slučaju je déjà vu. Odavno se u Evropi mnogi ne potresaju na pomen i pojavu nacizma i njegovih sledbenika. Naprotiv. Gospodin Martens je mogao biti i pripadnik neke budističke, gandijevske grupe; to ne menja na suštini – a suština je da je otvoreno artikulisao cilj koji zvanični jezik izbegava. Problem je u tome što to nije njegov posao! Njegova formula ne sadrži ni „odbranu Ukrajine“ niti „prisiljavanje agresora za pregovarački sto“ – već samo pitanje kako što više pomoći u ubijanju. Crno na belo, odnosno schwarz auf weiß.
Samo jedna rečenica bila je dovoljna da se razotkrije frustriranost stanjem na terenu pa zato jaz između novinarskog cinizma i diplomatskog rečnika svakako treba bolje istražiti.
Čemu svedočimo od početka SVO? Mirovne aktivnosti od kojih zavisi sukob u Donbasu uvek nekako započnu usled najtežih borbi, odnosno onda kada se Kijev suoči sa konkretnim, merljivim problemima. Napadi na dokove i plovila, blokada Odese i dunavskih luka, pad izvoza, sve veći zastoji u privredi, saobraćaju, itd. Iza nagomilanih novinarskih, analitičkih članaka o gubicima stoje procene manje ili više obaveštenih profesionalaca.
Brojke koje vidimo samo su daleka senka nečega što bi tek ozbiljna naučna studija mogla da potvrdi. Ako zanemarimo podatke i njihovu relativnost, ostaju apsolutne vrednosti: napadi na pomorsku logistiku direktno urušavaju devizni priliv Ukrajine. Upravo tada iz Ankare stiže predlog za moratorijum za napade u Crnom moru. Za to vreme američki pregovarači na raznim nivoima opipavaju po Moskvi puls Rusa reciklirajući opcije koje su sami već više puta kompromitovali.
Lako je tražiti „tajm aut“ kada se raspada ekonomija Ukrajine. Ovde nije reč o humanizmu saveznika i njihovoj brizi za Ukrajince, već o proračunatom potezu. Rat košta, a ako Ukrajina nema način da zaradi, neće moći ni da ga plati. Pri tom viševekovni animozitet prema Rusiji, koji istoričari beleže još od vremena Karla Velikog, mora da zastane pred sve praznijim kasama.
Napravićemo ovde digresiju: priča o praznim magacinima i nedostatku para nije u istoj ravni jer pare se štampaju i to nije prvi put u istoriji. Ne treba se zavaravati i pomisliti da su sve rakete potrošene. To što su neki fondovi poluprazni ili prazni, to samo znači da se saveznici Ukrajine približavaju „duplom dnu“. Ekonomisti i istoričari ovaj pojam vezuju za trgovce starog kova koji su imali dve ladice – jednu koja se praznila tekućim poslovanjem i drugu koja se punila i nije dirala sve dok ne dođe trenutak za to. A taj trenutak stiže, kako stvari na terenu pokazuju. Savremenijim rečnikom iskazano – kada se dirne u budžetske i neprikosnovene rezerve, tada je stvarno vreme za crvene lampice.
Setimo se geneze pregovora koji su zaista ličili na jeftino šibicarenje koje se u šali zove „kupovina vremena“. U aprilu 2022. godine tadašnji ministar odbrane SAD Lojd Ostin (Lloyd James Austin III, ministar do prošle godine, inače prvi afroamerikanac na tom mestu) bio je veoma jasan kada je rekao da „želi da vidi Rusiju oslabljenu do te mere da ne može ponovo da napadne“. Reč je o školovanom oficiru, generalu koji je precizno definisao cilj, a šta je u pod tim podrazumevao vrlo brzo pokazalo je vreme. Već u junu iste godine, posle samo dva meseca, u Briselu on nije hteo da potvrdi da je slabljenje Rusije strateški cilj. Umesto toga upotrebio je retoričke ukrase kao što su suverenitet, odbrana i nezavisnst Ukrajine, partnerstvo za mir, smirenje tenzija, itd. Uspešan vojnik brzo je postao trapavi diplomata.
Bez obzira na trampovsku nepredvidivost u izjavama i postupcima, zvanični NATO doslovno poštuje taj rečnik (podrška je odbrambenog karaktera, usmerena je ka pravednom i održivom miru, nije namenjena produžetku rata, itd, itd). Sve bi to bilo podnošljivo i na nivou standardnog diplomatskog mućenja vode da ne postoji generalni sekretar NATO, Mark Rute. On situaciju malo sočnije intrerpretira, u skladu sa poznatom manipulacijom da neprijatelja treba najpre demonizovati. Prema njegovim rečima „Rusija je spremna da žrtvuje svoj narod zbog ofanzive“. On o ljudima govori kao o rashodu.
Zato sada, ako se vratimo na spomenuto pitanje, vidimo da ono uopšte nije anomalija, izuzetak ili medijski incident novinara željnog publiciteta. To je isti rečnik koji nam stiže iz komande NATO. Ono što je Ostin nazvao „slabljenjem“, a NATO „podrškom odbrani“ novinar je samo novinarski jednostavno, u stilu klikbejta, preformulisao u rečenicu koja je i najneupućenijem čitaocu morala biti jasna. Zabune, zar ne, ne treba biti?
Znamo kako su završeni pregovori u Istanbulu, ali oko razloga njihovog kraha i dalje postoje različita tumačenja. Iza tih pregovora stoji senka Minska. Ti sporazumi još iz 2014–2015. godine predstavljeni su kao put ka rešenju za Donbas, ali su umesto toga postali sredstvo pritiska: bile su to nejasne formulacije koje je svaka strana tumačila u svoju korist, bez mehanizma za sprovođenje. Sagovornici s ukrajinske strane bili su veoma jasni u svojoj nameri koja je sažeta u rečenici „pristajemo na pauzu, detalji kasnije“. To se ponavlja evo već treći put, pa stoga nepoverenje ruske strane odavno ima vrlo jako uporište upravo u neiskrenosti Zapada jer znamo čemu bi poslužio takav „tajm aut“.
Ne bi Zapad tako nevešto zagovarao Rusiju da ovde nije reč o strateški pogrešnim koracima.
Sankcije, koje su svojevremeno pokazale veliku efikasnost protiv Jugoslavije, u slučaju Rusije nisu proizvele očekivani efekat i pokazale su se kao „pucanj u sopstvenu nogu“. Kao što je Japan nekada, po rečima Jamamota, probudio lava, tako se Rusija trgla i iz vremena blagostanja u kome su glavnu reč vodili energetnski i prehrambreni moguli i počela da mobiliše unutrašnje rezerve. Bez obzira što naručeni tekstovi govore o sve gorem stanju Rusije (ko je to ohrabrio Zelenskog da proglasi 40 dana uništenja Rusije?), na delu je, za njihove pojmove, pardoks: Rusija nastavlja svojim tempom i na svoj način, za sada bez vidljivog podsticaja da čini ustupke.
Ako nekog mrzi da prati situaciju po ceo dan, neka sačeka bilo koje saopštenje Sergeja Lavrova ili Marije Zaharove. Posle toga će mnogo bolje razumeti tekuću problematiku – a usput primetiti da Zapad ni na vidiku nema takve diplomate i to u odlučnom trenutku. Da imaju takve ličnosti u svojoj diplomatiji ne bi im se dogodilo da traže od Moskve prestanak SVO – ne zato što se proliva krv, već zato što Ukrajina nestaje bez dokova, municije i prihoda, a Zapadu ostaje bankrotirani partner, odnosno nesolventni dužnik. Zelenski sada zaista sedi na razbijenoj klupi (banca rotta – razbijena klupa, pojam od kog je nastala imenica bankrot).
PS
Kad već spominjemo sportski termin (tajm aut), spomenimo još jedan: autogol. Rusi mogu da se poklone do zemlje Martensu i da mu se zahvale kao retko kome. Sve što oni godinama govore o povampirenju nacizma on je sažeo u jednoj rečenici. Pametnom je i jedna dosta.
