Zvezda filma ”Top gan”, dvosedi teški dvomotorni lovac za prevlast u vazduhu, napravljen je za potrebe američke Ratne mornarice (US Navy). Razvoj je započet posle neispunjenih očekivanja od aviona ”F-111B” (General Dynamics – Grumman). Veliki, bogato opremljeni lovac bio je prvi prvi od američkih lovaca tzv. „Serije deset“, grupe američkih borbenih aviona četvrte generacije. I njegov razvoj bio je zasnovan na iskustvima Vijetnamskog rata i sukoba s malim, okretnijim lovcima porodice MiG. Prvi put je poleteo 21. XII 1970. godine, a 1974. godine uveden je u operativnu upotrebu na nosaču aviona „Enterprajz“ (USS Enterprise), zamenivši još uvek opasan avion „Fantom II“ (McDonnell Douglas F-4 Phantom II).
Proizvedeno je 712 komada. Uprkos do tada neviđenoj medijskoj promociji u kojoj je najvažnije mesto zauzeo spomenuti film, ovaj avion nije u potpunosti opravdao očekivanja kada se radi o letnoj pouzdanosti. Više od 160 aparata izgubljeno je u nesrećama, tokom službe u američkoj Ratnoj mornarici. Iran je tokom rata sa Irakom izgubio 16 aviona, od kojih su tri oborena u vazdušnoj borbi, četiri sopstvenom PVO, dva pod nepoznatim okolnostima, a sedam u nesrećama. Više od petine svih proizvedenih tomketa izgubljeno je u neborbenim incidentima u američkoj službi. Kada se pojavio bio je to najskuplji avion u svojoj klasi jer je koštao oko 38 miliona dolara. Irance je koštao znatno jevtinije, oko 25 miliona dolara. Danas bi njegova programska cena bila i do 250 miliona dolara – i opet bi bio najskuplji.
Zbog čega navodimo ove podatke? Zato što je jedan od njih završio na zaista neobičan način. Bilo je to mnogo više od uobičajenih poletno-sletnih udesa. Ova operacija na nosačima aviona je veoma stresna, pa ni udesi nisu retki. „Junak“ ove nesreće je aparatF-14A-85-GR, proizvođačkog serijskog broja (MSN) 135, BuNo 159588 izeskadrile VF-32 ”Mačevaoci” (Swordsmen). On je bio baziran na nosaču aviona „Džon F. Kenedi“. Doživeo je udes s totalnom štetom 14. IX 1976. godine. Dogodilo se to tokom velike vežbe snaga NATO pod nazivom „Timski rad 76“ (Teamwork 76). Kad smo već kod ovih skraćenica, pre nego što nastavimo s opisom ovog nesvakidašnjeg događaja, da i njih dekodiramo.
- BuNo (Bureau Number) je jedinstveni službeni evidencioni broj koji američka Ratna mornarica dodeljuje konkretnom avionu.
- AB je tail code, repna dvoslovna oznaka vazduhoplovnog krila nosača aviona (CVW-1), dok je 221 modex, odnosno operativni broj konkretnog aviona u sastavu eskadrile.
- VF-32 je oznaka lovačke eskadrile (Fighter Squadron 32).
Nesreća nikad ne dolazi sama…
Kao da samo poletanje nije dovoljan izazov za pilota, problemi su se gomilali nepopravljivo brzo. Iz tada nepoznatih razloga motori su sami počeli da povećavaju gas iako su komande bile u položaju IDLE (Idle speed, prazan hod ili ler). Pilot poručnik Džon Kosič (John ‘Lew’ Kosich) pokušao je da zadrži avion kočnicama, no one ne funkcionišu kao automobilske. Snažni motori su lako savladali taj otpor i avion je krenuo. Pilot je prisebno usmerio avion ulevo kako ne bi pokosio parkirane avione pri čemu je desnim krilom zakačio dva aviona, a potom je skliznuo s palube. Članovi posade su se u poslednjem trenutku katapultirali i ostali živi.
Tog trenutka je nastala uzbuna. Ne samo zbog incidenta (događali su se i gori slučajevi nego ovaj, sa smrtnim posledicama i velikom materijalnom štetom); ovaj avion je samo dve godine ranije uveden u službu. U američkoj strategiji nosači aviona su dragoceni deo nadmoći i na njima su se uvek nalazili najbolji avioni i najelitniji piloti, ali i najskuplja oprema i naoružanje koji su predstavljali vojnu tajnu najvišeg stepena. Na ovom avionu nalazile su se rakete „AIM-54A feniks“ (Phoenix) tada najubojitije oružje vazduh-vazduh, predviđeno za najskuplje i najvažnije ciljeve. Avion je otkrivao ciljeve i dejstvovao po njima uz pomoć izvanrednog sistema za upravljanje vatrom AN/AWG-9, čiji je ključni deo bio radar velikog dometa.
Ništa od tih „naj“ nikako nije smelo da padne u ruke Sovjetima. Vežbe su održavane u međunarodnim vodama Severnog mora, oko 100 milja od poznate baze Skapa Flo, odnosno severozapadno od Orknijskih ostrva (Orkney Islands). Sovjeti su iz neposredne blizine pratili sva dešavanja snimajući detalje, beležeći radio-saobraćaj, tako da im ovo nije promaklo.
Avion je ostao na dnu, 560-565 metara ispod površine. Iz navedenih razloga više nije bila reč o potrazi za olupinom. Smesta je pokrenuta hitna operacija spasavanja i obezbeđivanja tajne tehnologije. Sovjetska mornarica raspolagala je dubokomorskim spasilačkim sredstvima, pa strah da bi Sovjeti mogli prvi da dođu do olupine nije bio bez osnova. Nije do danas dokazano da li su one zaista prilazile tom mestu. Pošto standardnim sredstvima pretrage nije postignut rezultat, angažovana je nuklearna istraživačka podmornica „NR-1“ koja je do tada bila tajni deo američke flote. Ona je 21. oktobra krenula sa sistematskom pretragom dna i ubrzo je pronašla avion.
Preostao je teži deo posla. Olupina je bila u nepovoljnom položaju – prevrnuta, oštećena i delom upetena u ribarske mreže. Bilo je izuzetno teško izvući je. Podsetimo da je normalna poletna masa tog aviona preko trideset tona, a da ratni brodovi nemaju bočne kranove koji bi mogli poneti toliki teret bez ugrožavanja svog balansa. Stoga su angažovani komercijalni spasilački brodovi. Dva nemačka – „Taurus“ (spasilački) i „Twyford“, radni. S njima je bio i britanski kočar „Boston Halifaks“ (za pretraživanje s velikim mrežama), dok je USS „Shakori“ koordinisao operaciju. „Taurus“ i „Tvaford“ uspeli su da obuhvate avion čeličnim sajlama. Izvukli su ga iz dubine dovoljno da ga mogu prevući u pliće i mirnije vode, 80 milja od mesta nesreće. Konačno, 11. XI 1976. godine, gotovo dva meseca posle skliznuća, avion je izvađen i poslat u Norfolk.
Amerikanci su s pravom bili oprezni. Raketa ”Feniks” bila je ono što je Sovjete mnogo više interesovalo, a ona se prilikom potonuća otkačila sa aviona. Pomenuta podmornica „NR-1“ najpre je 29. oktobra uočila raketu, a već sledeće noći ona je izvučena na površinu.
Mogući uzroci
Šta je ovaj moćni avion nateralo da krene sam i napravi takvu štetu? Piloti svakako ne. Glavni pilot je uspeo da izbegne daleko veća oštećenja. Mornarica je bila uzdržana u sumnjama jer je htela da nedvosmisleno utvrdi tačan uzrok – inače bi velika, skupa flota ostala prizemljena sa svim onim što to znači. Šta je ustanovljeno? Podmornica „NR-1“ napravila je fotografije koje su postale ključni dokaz. One su pokazivale tačan položaj prekidača, instrumenata, komandi i delova pilotske kabine. U knjizi „Tamne vode“ (Dark Waters: An Insider’s Account of the NR-1, the Cold War’s Undercover Nuclear Sub), autora Lija Vajborna i Dona Dejvisa tvrdi se da je olupina bila oštećena do neprepoznatljivosti, ali se iznose još neki podaci.
Eksplicitno se tvrdi da je osnovni uzrok bio ”throttle stuck”, odnosno zaglavljivanje gasa. To je moglo da dovede u pitanje operativnost cele flote dok se kvar ne potvrdi i ne otkloni. Olupina je bila gotovo neupotrebljiva za rekonstrukciju uzroka nesreće. Zato su fotografije koje je načinila NR-1, posebno položaja prekidača, instrumenata i komandi u pilotskoj kabini, postale ključni dokaz. Prema Li Vajbornu i Donu Dejvisu, u knjizi Dark Waters, osnovni problem bio je throttle stuck – zaglavljivanje, odnosno nekontrolisano povećanje gasa. Fotografije NR-1 omogućile su da se isključi mogućnost greške posade i utvrdi mehaničko-tehnički uzrok.
