Rusija ipak ostaje u Siriji: Damask i Moskva dogovorili sudbinu baza Hmejmim i Tartus

Pad Bašara el Asada krajem 2024. otvorio je pitanje koje je za Moskvu bilo mnogo veće od sudbine nekoliko hiljada vojnika raspoređenih u Siriji. Rusija je preko noći morala da pregovara sa novom vlašću o objektima koji su joj gotovo deceniju omogućavali stalno vojno prisustvo u istočnom Mediteranu.

Povlačenje iz unutrašnjosti zemlje počelo je brzo, tehnika i ljudstvo su smanjivani, a položaji koji su ranije delovali trajno postali su predmet nove političke trgovine sa Damaskom. Potpuni odlazak iz Sirije značio bi i gubitak nečega što se mnogo teže ponovo osvaja, luke, aerodroma i infrastrukture sa koje se može delovati prema Mediteranu, Bliskom istoku i Africi.

Pregovori su zato trajali oko godinu i po dana, bez jasnog odgovora da li će nova sirijska vlast dozvoliti Moskvi da ostane. Odgovor je sada stigao. Sirija i Rusija potpisale su memorandum kojim je definisana budućnost objekata u Hmejmimu i Tartusu, a njihova dosadašnja uloga biće promenjena.

Ruske baze neće jednostavno nastaviti da funkcionišu po starom modelu iz vremena Asada, već će biti pretvorene u zajedničke centre za vojnu obuku. Moskva tako izbegava potpuni izlazak iz zemlje, dok Damask dobija drugačiji okvir vojne saradnje sa Rusijom.

Dogovor posle godinu i po pregovora

Uprava za odnose s javnošću sirijskog Ministarstva spoljnih poslova saopštila je da su dve strane memorandumom konačno utvrdile status Hmejmima i Tartusa.

“Posle godinu i po dana pregovora, sudbina ruskih vojnih baza u Hmejmimu i Tartusu konačno je određena”, navedeno je u sirijskom saopštenju.

Damask očekuje da sporazum postane početna tačka “novog poglavlja” u odnosima sa Moskvom.

Prvi praktični koraci usledili su neposredno nakon potpisivanja. Ministar spoljnih poslova sirijske prelazne vlade Asad el Šejbani posetio je Latakiju i Tartus kako bi pregledao objekte obuhvaćene memorandumom. Prema agenciji SANA, obišao je međunarodni aerodrom u Latakiji i luku Tartus, proveravajući infrastrukturu i njihovo trenutno operativno stanje.

Najvažnija promena jeste nova formalna namena objekata. Prema sirijskom Ministarstvu spoljnih poslova, Hmejmim i Tartus ubuduće bi trebalo da funkcionišu kao zajednički centri za vojnu obuku i saradnju oružanih snaga dve zemlje.

To je znatno drugačiji model od ruskog raspoređivanja tokom Asadove vlasti, ali istovremeno ostavlja rusko osoblje i vojnu infrastrukturu na sirijskoj obali.

Tartus, mali objekat sa većim značajem

Vrednost Tartusa nikada nije počivala samo na njegovoj veličini. Njegova glavna prednost je položaj.

Rusija preko njega dobija neposredan pristup istočnom Mediteranu i mogućnost da podržava svoje ratne brodove bez njihovog stalnog vraćanja u baze na Crnom moru ili u Rusiju. Tartus je godinama korišćen za snabdevanje, tehničku podršku i logistiku pomorskih jedinica.

Sa sirijske obale otvoreni su pravci prema Kipru, Levantu, Sueckom kanalu i Severnoj Africi, odnosno prostoru u kojem su redovno prisutne američke i druge NATO pomorske snage.

Tartus je zbog toga imao i širu funkciju od podrške operacijama u samoj Siriji. Reuters ga je opisivao kao važan objekat za rusko prisustvo na Bliskom istoku i aktivnosti prema Africi.

Njegov značaj najbolje pokazuje ono što se događalo i tokom neizvesnosti oko budućnosti ruskog prisustva. Sirijski zvaničnici su u julu 2026. Reutersu govorili o planu da jedan od dva veza u ruskom objektu bude pretvoren u komercijalno čvorište, dok bi drugi ostao namenjen vojnoj upotrebi.

Moskva je, dakle, i tokom pregovora nastojala da zadrži najmanje deo pomorske infrastrukture.

Hmejmim – ruski vazdušni most

Nekoliko desetina kilometara dalje nalazi se drugi deo iste vojne konstrukcije.

Hmejmim kod Latakije bio je od 2015. glavno središte ruskih vazdušnih operacija u Siriji. Sa njegove piste poletali su lovci, bombarderi i transportni avioni koji su omogućavali Moskvi da vodi veliku vazdušnu kampanju hiljadama kilometara od svojih matičnih baza.

Vremenom je njegova funkcija postala šira. Hmejmim je prerastao u logističko čvorište za prebacivanje ljudi, opreme i vojnog tereta prema Bliskom istoku i Africi.

Zadržavanje pristupa toj infrastrukturi znači da Rusija ne mora ponovo od početka da gradi vazdušni oslonac u regionu ukoliko bude želela da poveća prisustvo.

Tartus i Hmejmim zato rade kao dva komplementarna objekta. Prvi daje pomorski pristup, drugi vazdušni. Zajedno omogućavaju održavanje prisustva u istočnom Mediteranu uz mnogo manju logističku udaljenost nego kada bi sve operacije morale da se vode direktno sa ruske teritorije.

Upravo je očuvanje ta dva objekta bilo među glavnim prioritetima Moskve nakon svrgavanja Asada. Associated Press je početkom 2026. ocenio da su Hmejmim i Tartus za Kremlj ključni za održavanje vojnog prisustva u Sredozemnom moru.

Od oko 7.500 ljudi do nekoliko stotina

Današnje rusko prisustvo u Siriji ipak nema razmere iz vremena prethodne vlasti.

Pre pada Asada, procene iz otvorenih izvora govorile su da je tokom jeseni 2024. u zemlji bilo približno 7.500 ruskih vojnika i pripadnika pratećih struktura.

Posle decembra 2024. usledilo je veliko smanjenje. Moskva je povukla ljudstvo i značajne količine tehnike sa više položaja širom zemlje i koncentrisala preostale snage na sirijskoj obali.

Tokom januara 2026. Rusija se potpuno povukla i sa položaja oko Kamišlija, čime su Hmejmim i Tartus praktično ostali dva glavna centra njenog prisustva.

Najnovije javne procene iz proleća i početka leta 2026. govore o svega nekoliko stotina ruskih vojnika, umesto nekoliko hiljada koliko ih je bilo u prethodnom periodu.

Istovremeno postoje pokazatelji da su u zemlji ostali ruski borbeni i transportni avioni, kao i pomorske jedinice koje koriste infrastrukturu u Tartusu.

Zbog toga novi memorandum ne vraća rusko prisustvo na nivo iz vremena Asada. On reguliše ono što je od njega preostalo i daje mu novu formalnu osnovu.

Zajednički centri umesto starih baza

Za novu sirijsku vlast promena naziva i funkcije objekata nije beznačajna. Hmejmim i Tartus više se ne predstavljaju jednostavno kao ruske baze sa starim statusom, već kao zajednički centri za obuku sirijskih i ruskih snaga.

Takva konstrukcija Damasku daje vojnu saradnju, obuku i pristup ruskom iskustvu, dok Moskvi ostavlja osoblje, infrastrukturu, aerodromski pristup i vezu sa lukom.

Sporazum dolazi u trenutku kada Sirija pokušava da ponovo uspostavi odnose sa različitim regionalnim i svetskim silama posle pada prethodnog režima. Rusija time ostaje jedan od vojnih i diplomatskih kanala nove vlasti, ali više ne pod uslovima koji su važili tokom Asadove ere.

Za Moskvu je važna i mogućnost ponovnog povećanja prisustva ukoliko budući odnosi sa Damaskom to dozvole. Čak i mali kontingent može da održava infrastrukturu koju bi bilo mnogo teže ponovo izgraditi nakon potpunog odlaska.

Sirijska obala istovremeno ostaje prostor u kojem se ukrštaju interesi Rusije, SAD, Turske, Izraela i evropskih država. Hmejmim i Tartus zato posle godinu i po neizvesnosti ulaze u novu fazu: sa znatno manjim ruskim kontingentom i drugačijim formalnim statusom, ali bez zatvaranja dva objekta preko kojih je Moskva od 2015. održavala svoju najvažniju vojnu vezu sa istočnim Mediteranom.