Ukrajinska protivvazdušna odbrana ulazi u fazu u kojoj više nije dovoljno pronaći još jednu bateriju Patriot, SAMP/T ili IRIS-T. Potrošnja presretačkih raketa sve više premašuje tempo kojim Sjedinjene Države i evropske zemlje mogu da ih proizvode, dok američke snage istovremeno traže dodatne količine za Bliski istok i Aziju.
Pentagon i evropske vlade zato biraju između dva neprijatna rešenja: daljeg pražnjenja sopstvenih skladišta ili smanjivanja isporuka Kijevu u trenutku kada Rusija povećava udeo balističkih raketa u svojim napadima. Ukrajina nema vremena da čeka nove fabrike, višegodišnje ugovore i potpuno nove sisteme koji bi u iole ozbiljnijim količinama mogli da stignu tek početkom sledeće decenije.
Iz tog pritiska nastao je projekat Freja (Freyja), evropsko-ukrajinski pokušaj stvaranja protivraketnog sistema koji bi trebalo da bude jeftiniji, dostupniji i otvoreniji od američkog Patriota. Prvi prototip planiran je za prvu polovinu 2027. godine, što je izuzetno kratak rok za oružje koje mora da otkriva, prati i presreće balističke rakete pri brzinama od nekoliko maha. Projekat ne podrazumeva samo novu raketu, već spajanje radara, senzora, komandnih sistema, komunikacionih mreža i različitih nacionalnih tehnologija u jednu funkcionalnu celinu.
Njegova najveća prednost trebalo bi da bude otvorena arhitektura, koja svakoj zemlji omogućava da ponudi sopstveni radar, senzor, lanser, elektroniku ili komunikacionu opremu. Najveća opasnost krije se u pokušaju da se politički rokovi, industrijska oskudica i ratna hitnost nametnu zakonima fizike, koje nije moguće ubrzati konferencijama, koalicijama ni potpisivanjem memoranduma.
Freja treba da bude evropski odgovor na nestašicu Patriota
Zamenik sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine David Alojan izjavio je da Kijev želi prototip sistema Freja već u prvoj polovini 2027. godine, prema Rojtersu. Procene ukupnih troškova razvoja trebalo bi da budu napravljene naknadno, dok su rok i osnovni politički cilj već javno postavljeni..
„Pošto radimo sa veoma kratkim rokovima, imamo ambiciozan cilj da u prvoj polovini sledeće godine imamo prototip koji može da pokaže prve praktične rezultate“
, rekao je Alojan.
Volodimir Zelenski je još 9. jula objavio da Ukrajina sa evropskim državama radi na stvaranju protivbalističke rakete koja bi trebalo da postane jeftinija i šire dostupna alternativa sistemu Patriot. Kijev je spreman da ponudi raketni lanser i presretačku raketu kao osnovu projekta, dok bi evropski partneri obezbedili radare, elektroniku, senzore, komunikacione sisteme i tehnologije navođenja.
Glavni ukrajinski industrijski partner trebalo bi da bude kompanija Fire Point, poznata po razvoju krstareće rakete Flamingo i drugim projektima raketnog naoružanja. Kompanija je već potpisala sporazum sa nemačkim Hensoldtom o isporuci radara za budući sistem.
U takozvanoj antibalističkoj koaliciji nalaze se Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Italija, Norveška, Danska, Švedska, Holandija i druge države koje već finansiraju i naoružavaju Ukrajinu.
Na industrijskoj strani, pored ukrajinsko-britanskog Fire Pointa, tu su i sami evropski giganti poput Thales, Hensoldt, Diehl Defence, Saab, Kongsberg Defence & Aerospace, Weibel, Leonardo, MBDA, Eurosam, Safran i Destinus. Takav spisak okuplja gotovo čitav evropski vrh u oblasti radara, raketnih sistema, senzora, elektronike i komandovanja.
Plan se zasniva na javnom povezivanju tehnologija koje su evropske kompanije do sada uglavnom razvijale odvojeno. Jedna zemlja mogla bi da ponudi radar, druga sistem upravljanja vatrom, treća glavu za samonavođenje, dok bi Ukrajina obezbedila raketno telo, motor, lanser i iskustvo stečeno tokom svakodnevnih ruskih napada.
Freja bi zbog toga trebalo da bude više porodica međusobno kompatibilnih rešenja nego zatvoren sistem poput Patriota. Otvorena arhitektura omogućava zamenu pojedinih komponenti, ali istovremeno stvara ozbiljan problem usklađivanja opreme koja nikada nije projektovana da radi zajedno.
Radar jednog proizvođača mora u deliću sekunde da razmeni podatke sa komandnim sistemom druge kompanije, koji zatim podatke prosleđuje raketi čiji su motor i aerodinamika razvijeni u Sovjetskom Savezu, dok završno navođenje obavlja nemačka ili američka elektronika. Svako kašnjenje, greška u softveru ili neslaganje u formatima podataka pri presretanju balističkog cilja može da znači promašaj.
Patriot ostaje jedini sistem u ukrajinskom arsenalu koji je u realnim ratnim uslovima pokazao ozbiljniju sposobnost presretanja balističkih raketa. SAMP/T donekle raspolaže antibalističkim mogućnostima, dok nova verzija SAMP/T NG sa raketama Aster 30 Block 1NT obećava mnogo bolje rezultate, ali još nema nikakvo ratno iskustvo, kamoli uporedivo sa Patriot PAC-3 presretačem.
Za IRIS-T se tvrdi da se pokazao uspešnim protiv dronova, aviona i krstarećih raketa, ali njegova uloga nije presretanje balističkih ciljeva. Zapad i Ukrajina zato ne traže još jedan sistem za obaranje Geranja i Kalibara, već oružje koje bi moglo da zaustavi Iskander-M ili sličan projektil u nekoliko poslednjih sekundi leta.
FrankenSAM više nije privremena improvizacija
Freja nastavlja logiku američkog programa FrankenSAM, bukvalno Frankenštajna, u kojem se sovjetske rakete, lanseri i radari povezuju sa zapadnim presretačima, senzorima i komandnim mrežama.
Takav pristup na prvi pogled deluje kao očajnička ratna improvizacija. Stara raketa S-300 već poseduje snažan motor, veliki domet, dovoljno prostran trup i konstrukciju sposobnu da izdrži visoke brzine. Zapadne kompanije raspolažu savremenim radarima, digitalnim računarima, glavama za samonavođenje i mrežama za razmenu podataka koje Ukrajina ne može brzo da razvije i proizvodi samostalno.
Spajanjem ta dva sveta može se dobiti presretač koji je jeftiniji od nove rakete Patriot, a sposobniji od originalnih sovjetskih sistema čija elektronika potiče iz prethodnog tehnološkog doba.
Osnovu bi trebalo da čine preostale rakete 5V55R i 48N6E iz sistema S-300PS i S-300PM. Zastarela elektronika bila bi uklonjena, dok bi raketa dobila novu inercijalnu navigaciju, savremeni prijemnik, digitalni računar, vezu za korekciju putanje i aktivnu glavu za samonavođenje.
Diehl Defence pominje se kao mogući izvor tehnologije razvijene za rakete IRIS-T SLX. Aktivna radarska glava centimetarskog X-opsega promenila bi način rada sovjetskog presretača, koji više ne bi morao da zavisi od neprekidnog osvetljavanja cilja velikim zemaljskim radarom tokom čitavog leta.
Zemaljski sistem bi raketu usmerio prema izračunatoj tački susreta, tokom leta bi joj slao korekcije, dok bi se aktivni radar uključio u završnoj fazi i samostalno tražio cilj. Takav princip približava modernizovanu raketu savremenom modelu „pucaj i zaboravi“.
Protiv aviona, velikih bespilotnih letelica i podzvučnih krstarećih raketa takva raketa mogla bi da bude veoma opasna. Sovjetski motor obezbeđuje brzinu i energiju, dok savremeni senzor omogućava preciznije razlikovanje cilja, otpornost na deo ometanja i napad bez stalnog rada velikog radara baterije.
Balistička raketa predstavlja potpuno drugačiji cilj.
H-101 i Kalibar lete podzvučno, koriste male visine, prate reljef i menjaju maršrute, ali odbrani ipak ostavljaju više vremena za otkrivanje i napad. Prema procenama iz ukrajinskih podataka, stopa presretanja podzvučnih krstarećih raketa do sredine 2026. godine pala je na približno 40 do 45 odsto.
Ruske rakete koriste elektronsko ometanje, promene pravca i raspršivače mamaca L-504. Nedostatak presretača dodatno primorava ukrajinske posade da odlučuju koje ciljeve moraju da napadnu, a koje projektile će propustiti kako bi sačuvale rakete za opasnije pretnje.
Balistički ciljevi ostavljaju neuporedivo manje vremena. Preostali ukrajinski sistemi sovjetskog porekla nisu projektovani za pouzdano presretanje raketa 9M723 Iskander-M, dok je mali broj sistema Patriot PAC-3 koncentrisan uglavnom oko Kijeva i nekoliko najvažnijih objekata.
Pojedine ukrajinske i ruske procene govore da stopa presretanja balističkih raketa izvan zona zaštićenih Patriotom ostaje veoma niska. Kijev povremeno prijavljuje uspešna obaranja Iskandera i Kindžala, dok Moskva osporava veliki deo tih saopštenja. Objavljeni bilansi zato prvenstveno pokazuju verzije dveju zaraćenih strana, dok potpunu sliku poseduju njihove vojne komande.
Domet od 200 kilometara ne znači presretanje Iskandera na 200 kilometara
Jedna od najvećih zamki u predstavljanju buduće rakete FP-7.x jeste poistovećivanje deklarisanog dometa sa realnom zonom protivraketnog presretanja.
Domet od 200 kilometara može da bude ostvariv protiv aviona, velikog drona ili krstareće rakete koja leti relativno predvidivom putanjom. Balistička raketa dolazi odozgo, velikom brzinom, pod oštrim uglom i sa veoma kratkim vremenom za reakciju.
Kod Iskandera bi stvarna zona dejstva mogla da bude smanjena na približno 35 do 50 kilometara. Presretanje bi se verovatno odvijalo na visinama između 15 i 23 kilometra, kada je cilj već u završnoj fazi leta.
Odbrana tada mora u nekoliko sekundi da otkrije projektil, potvrdi njegovu putanju, razlikuje pravu bojevu glavu od mamaca, izračuna tačku susreta, lansira presretač, pošalje mu korekcije i izvrši završni manevar.
Iskander-M ne prati jednostavnu i stabilnu balističku putanju. Raketa može da menja pravac i visinu, izvodi manevar izbegavanja i izbacuje mamce 9B899, stvarajući više radarskih ciljeva u najosetljivijem trenutku presretanja.
Brzina 9M723 u završnoj fazi dostiže približno pet maha. Presretač ne leti prema mestu na kojem se Iskander trenutno nalazi, već prema tački na kojoj bi cilj trebalo da bude nekoliko trenutaka kasnije. Ruska raketa u međuvremenu pokušava da napusti upravo tu izračunatu tačku.
FP-7.x bi tokom takvog manevra morala da izdrži opterećenje od približno 40 do 45 G i promeni pravac za nekoliko stotinki sekunde. Klasične aerodinamičke površine na velikoj visini nisu dovoljne za tako naglu korekciju, jer razređen vazduh smanjuje njihovu efikasnost.
Ozbiljan presretač balističkih ciljeva zbog toga zahteva bočne potisnike ili drugi gasodinamički sistem koji može gotovo trenutno da pomeri raketu. Američki PAC-3 koristi upravo takvu logiku, sa mnoštvom malih motora namenjenih završnom usmeravanju prema tački direktnog sudara.
Velika raketa S-300 teška više od tone poseduje snažan motor, ali i veliku inerciju. Ugradnja savremene glave za samonavođenje ne menja automatski fizičke osobine tela, raspored mase, brzinu reakcije upravljačkih površina i sposobnost izvođenja ekstremnog manevra.
Elektronika može da izračuna savršenu tačku presretanja, ali raketa i dalje mora fizički da stigne do nje.
Prethodno razmatrana infracrvena glava za samonavođenje donosi dodatne teškoće. Pri brzinama većim od 1.800 metara u sekundi nos rakete i kupola senzora snažno se zagrevaju, stvarajući termički šum koji smanjuje kontrast cilja.
Aktivni radar milimetarskog Ka-opsega zato deluje kao ozbiljnije rešenje. Slična tehnologija nalazi se u sistemima PAC-3 i Aster 30 Block 1NT, jer omogućava preciznije praćenje malih ciljeva pri velikim relativnim brzinama.
Takva glava bi u poslednjim sekundama leta pokušala da formira radarsku sliku cilja, izdvoji pravu bojevu glavu od mamaca i usmeri presretač prema tački udara. Dostizanje preciznosti dovoljne za direktan pogodak zahtevalo bi mnogo više od zamene nekoliko elektronskih modula.
Link 16 daje sekunde, ali ne može da poništi fiziku
Freja bi trebalo da koristi podatke većeg broja senzora povezanih preko mreže Link 16 i drugih NATO komunikacionih sistema.
Informacije mogu da dolaze od udaljenih kopnenih radara, aviona za rano upozoravanje i kontrolu, izviđačkih sistema i drugih baterija. Raketa bi mogla da bude lansirana pre nego što radar same baterije dobije stabilnu putanju cilja.
Takva mreža posebno je korisna protiv krstarećih raketa koje lete nisko i mogu da se pojave iza reljefa. Udaljeni senzor može ranije da primeti cilj i pošalje njegovu približnu putanju jedinici koja se nalazi bliže očekivanoj ruti.
Kod balističkog napada dodatne sekunde imaju još veću vrednost. Rano upozorenje produžava vreme za donošenje odluke, pripremu lansera i računanje tačke susreta.
Mreža ipak ne može da ukloni ograničenja samog presretača. Najprecizniji radar i najbrži komunikacioni kanal ne mogu da nateraju raketu sa nedovoljnom pokretljivošću da izvrši manevar koji njena konstrukcija ne dopušta.
Elektronsko ratovanje predstavlja još jedan sloj problema. Aktivna glava X-opsega može da bude izložena ometanju u završnoj fazi, kada joj je potrebno stabilno praćenje cilja. Ruski sistemi Krasuha namenjeni su ometanju radara i komunikacionih sistema, dok je Pole-21 prvenstveno povezan sa ometanjem satelitske navigacije.
Njihov tačan uticaj na buduću Freju zavisio bi od arhitekture veze, načina navođenja i zaštite elektronike. Ukupno elektromagnetno okruženje iznad ukrajinskog ratišta već sada spada među najsloženija na svetu.
Rusija može da poveže ometanje sa mamcima, krstarećim raketama, Geranjima i balističkim projektilima koji dolaze iz više pravaca. Odbrana tada ne rešava jedan tehnički problem, već istovremeno pokušava da razdvoji veliki broj različitih ciljeva i odluči protiv kojih će upotrebiti najskuplje presretače.
Fabrike su veće ograničenje od nacrta
Proizvodnja aktivnih glava za samonavođenje predstavlja jedno od najvećih uskih grla budućeg sistema.
Prema navedenim procenama, Diehl Defence trenutno može da proizvede približno 25 do 30 glava različitih verzija mesečno. Ista kompanija mora da ispunjava ugovore sa korisnicima sistema IRIS-T, među kojima su Nemačka, Austrija, Estonija, Letonija i Slovenija.
Te države kupuju sisteme kroz širi program Evropski nebeski štit i neće lako prihvatiti višegodišnje pomeranje sopstvenih isporuka kako bi se prioritet dao ukrajinskom hibridnom presretaču.
Sličan problem postoji sa američkom milimetarskom glavom za samonavođenje. Boeingov pogon u Hantsvilu u Alabami pominje se kao glavni proizvođač ključnih komponenti za rakete PAC-3, uz procenjeni kapacitet od približno 40 do 50 jedinica mesečno.
Ta proizvodnja ne služi samo Ukrajini. Američka vojska traži presretače za sopstvene baterije, dok se istim lancem snabdevanja pokrivaju obaveze prema Japanu, Tajvanu, Saudijskoj Arabiji i drugim korisnicima.
Pentagon bi za hibridni ukrajinski sistem mogao da izdvoji ograničene serije, prema pojedinim procenama svega pet do deset glava mesečno. Takva količina ne može da napravi neprekidni štit iznad države veličine Ukrajine.
Mogla bi da formira nekoliko baterija i male zalihe presretača namenjenih najvažnijim objektima: Kijevu, komandnim mestima, energetskim čvorištima, skladištima, aerodromima i industrijskim postrojenjima.
Najave o licencnoj proizvodnji kompletnog Patriota u Ukrajini trenutno nemaju realnu industrijsku osnovu. Patriot nije samo raketa postavljena na lanser, već mreža radara, komandnih vozila, komunikacionih sistema, generatora i specijalizovane elektronike koju proizvodi više od hiljadu američkih i evropskih podizvođača.
Ukrajina nema kompletnu bazu za proizvodnju radarskih poluprovodnika, specijalizovane mikroelektronike, raketnih motora, zaštitnih materijala i senzora potrebnih za samostalnu izradu sistema.
Velika nova fabrika u zemlji pod stalnim raketnim napadima postala bi unapred poznat cilj. Gradnja, dovoz opreme, povećana potrošnja električne energije, saobraćaj i logistika teško bi mogli dugo da ostanu sakriveni.
Mnogo realniji pravac predstavlja otvaranje zaštićenih ili podzemnih centara za popravku, zamenu modula i završno sklapanje komponenti dopremljenih iz Evrope i SAD. Karpatski region se zbog udaljenosti od fronta, konfiguracije terena i blizine granica NATO-a prirodno nameće kao moguća lokacija.
Američka elektronika ne može jednostavno da se ubaci u raketu S-300
Potpuno ubacivanje presretača PAC-3 u trup rakete S-300 nije moguće zbog velikih razlika u dimenzijama, rasporedu mase, motoru i načinu upravljanja.
Američka raketa PAC-3 ima prečnik od približno 255 milimetara, dok telo rakete 48N6 prelazi 500 milimetara. Jedan presretač ne može jednostavno da bude umetnut u drugi kao zamenski modul.
Realnija je ugradnja pojedinačnih tehnologija: aktivne glave za samonavođenje, nove inercijalne navigacije, digitalnog računara, zaštićenog satelitskog prijemnika i antene za korekciju kursa.
Takva raketa mogla bi da pokuša direktan kinetički pogodak u bojevu glavu balističkog projektila, umesto detonacije fragmentacione bojeve glave u njegovoj blizini.
Princip direktnog sudara zahteva mnogo veću preciznost. Njegova prednost je u tome što fizički uništava bojevu glavu, umesto da je samo ošteti i dozvoli joj da nastavi pad prema branjenom području.
Velika masa i brzina rakete S-300 obezbeđuju ozbiljnu kinetičku energiju. Američka ili evropska elektronika trebalo bi da obezbedi preciznost koja originalnoj sovjetskoj raketi nedostaje za takvu vrstu presretanja.
Rezultat bi mogao da bude mnogo opasniji od obične modernizacije namenjene avionima i krstarećim raketama. Sistem ipak ne bi stvorio neprobojni štit, već nekoliko ograničenih zona u kojima bi balistički cilj imao ozbiljnijeg protivnika.
Kindžal i Cirkon ostaju sledeći nivo problema
Freja se razvija protiv mete koja neće čekati njen prototip. Dok evropske kompanije usklađuju radar, senzor, raketu i komandnu mrežu, Rusija već menja softver, mamce, terminalno navođenje i proizvodnju svake nove serije Iskandera. Da stvar bude još gora, Iskander-M predstavlja samo prvi ozbiljan test za Freju.
Kindžal i Cirkon donose veću brzinu, kraće vreme reakcije i složenije profile leta. Kindžal se lansira sa aviona pri velikim brzinama, što menja početnu tačku, pravac i geometriju napada. Cirkon koristi profil koji dodatno opterećuje radare i računare odbrane.
Ukrajinska strana povremeno objavljuje uspešna obaranja Kindžala sistemima Patriot, dok je jasno da su takvi bilansi u najbolju ruku preuveličani ili potpuno netačni. Nedostatak javno prikazanih ostataka, kompletnih snimaka i podataka radarskog praćenja onemogućava pouzdano određivanje stvarne stope uspeha.
Raytheon i Lockheed Martin razvijaju protivbalističke presretače decenijama, koristeći enormne budžete, sopstvene poligone, superračunare i podatke prikupljene tokom brojnih pokušaja.
Evropsko-ukrajinski projekat pokušava da isti put skrati na manje od godinu dana do prvog prototipa, dok istovremeno menja raketno telo, glavu za samonavođenje, računare, komunikacionu mrežu i čitav proizvodni lanac.
Prvi uspešan let neće dokazati da je Freja protivraketni sistem. Pogodak u sporu vazdušnu metu ili demonstracija dometa od 200 kilometara mogu samo da potvrde da motor, elektronika i veza rade zajedno.
Pravo merilo biće presretanje manevarskog balističkog cilja na visini od dvadesetak kilometara, sa nekoliko sekundi za korekciju i presretačem čiji ključni senzori možda stižu u serijama od svega pet do deset komada mesečno.
Kako se masovnim napadom prazni slojevita odbrana
Rat u Ukrajini i sukobi na Bliskom istoku pokazali su da ni najskuplji sistemi protivvazdušne odbrane nemaju neograničenu municiju.
Slojeviti štit građen decenijama može da bude očas posla preopterećen kombinacijom jeftinih dronova, krstarećih raketa, mamaca, elektronskog ometanja i manjeg broja brzih balističkih projektila.
Svrha takvog napada nije samo fizičko uništavanje radara i lansera. Odbrana se može neutralisati i tako što će biti primorana da potroši skupe presretače na veliki broj lažnih ili manje važnih ciljeva.
Iranska balistička raketa srednjeg dometa Horamšahr-4, poznata i kao Hejbar, odličan je primer pragmatičnog pristupa tom problemu. Raketa može da ponese približno tonu i po tereta na udaljenost do oko 2.000 kilometara.
Koristi ampulizovano tečno gorivo koje može dugo da ostane u rezervoarima, smanjujući vreme potrebno za pripremu lansiranja. Kratka faza ubrzanja otežava protivniku da dovoljno rano izračuna putanju i organizuje presretanje.
Posle odvajanja glavnog tela prema cilju nastavlja manja bojeva glava sa slabijim radarskim odrazom. Mamci, reflektujući materijal i dodatni objekti mogu na ekranima odbrane da naprave veliki broj potencijalnih ciljeva.
Računari tada moraju da odluče koji objekat je stvarna bojeva glava, koji je laki mamac, a koji teži mamac čije kretanje bolje oponaša pravi cilj.
Posade mogu da budu primorane da lansiraju dva presretača na jedan sumnjivi objekat kako bi povećale verovatnoću pogotka. Ekonomska računica brzo postaje neodrživa kada presretač košta nekoliko miliona dolara, dok napadač u istom talasu šalje veliki broj jeftinijih mamaca.
Terminalni manevar bojeve glave dodatno komplikuje presretanje. Sistem koji je izračunao očekivanu putanju mora u poslednjim sekundama ponovo da koriguje rešenje, dok presretač troši preostalu energiju na naglu promenu pravca.
Freja bi bila izložena istoj vrsti pritiska. Rusija uvek može da poveže nekoliko balističkih raketa sa većim brojem Geranja, mamaca i krstarećih projektila, prisiljavajući evropsko-ukrajinski sistem da bira ciljeve pod vremenskim pritiskom.
Odbrana koja potroši svoje najbolje presretače na prvi talas ostaje ranjiva na rakete koje dolaze nekoliko minuta kasnije.
Ruski odgovor ne mora da bude nova raketa
U ruskim vojnim krugovima već se pojavljuju predlozi za razvoj rakete koja bi popunila prostor između Iskandera i sistema većeg dometa poput Orešnika.
Pojedini koncepti polaze od korišćenja postojećih čvrstogorivnih tehnologija, manevarske bojeve glave, elektronskog ometanja i većeg broja mamaca. Pominjana je nosivost do približno 1.500 kilograma, uz tešku bojevu glavu i dodatni prostor za sredstva prodora kroz protivraketnu odbranu.
Procene iz tih predloga navode moguću cenu od oko 180 do 220 miliona rubalja po raketi, približno dva miliona dolara, što ostaje teorijska računica bez javno poznatog programa, prototipa ili ugovora.
Takva raketa ne bi morala da uništi samu bateriju Freja. Dovoljno bi bilo da poveća broj ciljeva do nivoa pri kojem se radari, računari i zalihe presretača više ne mogu nositi sa svakim dolazećim objektom.
Mnogo neposredniji odgovor ostaje kombinovanje postojećih sredstava. Iskander-M, Kindžal, Cirkon, H-101, Kalibar, Geranj, elektronsko ometanje i mamci već mogu da budu raspoređeni u talase sa različitim visinama, pravcima, brzinama i vremenom dolaska.
Freja bi u tom okruženju morala da pokaže da može da razlikuje balističku bojevu glavu od mamca, da ne potroši presretače na jeftine dronove, da zadrži vezu pod ometanjem i da preživi napad na sopstvene radare i komandna vozila.
Prototip sada najavljen već za prvu polovinu 2027. godine zato neće biti konačan evropski protivraketni štit. Biće najverovatnije prvi pokušaj da sovjetski motor, ukrajinski lanser, nemački radar, zapadna elektronika, glava za samonavođenje i NATO komunikaciona mreža u realnom vremenu zajedno napadnu cilj koji pada brzinom od više maha.
