Kako izgledaju računice moćnih? Ponekad, kad zatreba, citiramo indijsku poslovicu ”kad se svađaju slonovi strada trava”. Ona odlično prikazuje nemoć malih država u ratnim razaranjima. A šta se događa kad se slonovi dogovore? Posvetimo malo više pažnje toj oblasti, utoliko pre što je i naša tadašnja država osetila i dugo trpela posledice tog čina.
Kamate ovog računa mi još uvek plaćamo pa je to sasvim dovoljan razlog da odvojite nekoliko minuta i upoznate se s jednom od diplomatskih igrara Drugog sv. rata.
”Dogovor o procentima” (engl. Percentages agreement, rus. соглашение о процентах, nem. Prozentabkommen) jeste neformalni dokument koji se ponekad naziva i Projekat dogovaranja o sferama uticaja u Evropi. Reč je o podeli uticaja u Jugoistočnoj Evropi koja je utvrđena tokom razgovora Staljina i Čerčila u Moskvi oktobra 1944. godine. Razgovori su održani tokom Četvrte moskovske konferencije koja u engleskoj istoriografiji nosi naziv Tolstoy Conference.
Naziv je prigodan jer su se na njoj razmatrala pitanja i rata i mira koji će nastupiti. Poznata je i pod nazivom Druga poseta Čerčila Moskvi. Ona je trajala od devetog do 19. oktobra 1944. godine. Glavni učesnici konferencije bili su Staljin i Molotov s jedne i Čerčil i Entoni Idn s druge strane.
Između saveznika je postojala stalna veza koja je direktno uticala na tok rata i geopolitička previranja, pa su dogovaranja bila redovni deo strategije. Kako i koliko su se držali tih dogovora, to je posebno pitanje i njega smo se dotakli više puta. Istorija nas uči da ljudima očigledno ništa nije strano kada je interes u pitanju. Od Atlanske povelje, preko Teherana, Jalte i Potsdama, učvršćivana je zajednička strategija protiv sila Osovine, ali i stvarana nova slika sveta u skladu sa rezultatima ratnih napora i diplomatskom veštinom.
To je bilo iznuđeno savezništvo kada su se u borbi protiv nacizma i pretenzija sila Osovine našli udruženi ortodoksni kapitalisti i – ortodoksni komunisti.
Na iznenađenje mnogih Čerčil je, kao ratni premijer – pobednik, izgubio od Klementa Atlija na prvim posleratnim izborima 1945. godine i to s velikom razlikom. Rekli bismo da su ga njegovi zemljaci najbolje poznavali. Tada se posvetio pisanju memoara. Pod nazivom The Second World War, objavljivani su u šest tomova, od 1948. do 1953. godine kada su nagrađeni Nobelovom nagradom za književnost. Ona je tada počela svoj vidljivi sunovrat, no i to je bila tema jednog od naših tekstova. Čerčil u njima opisuje razgovor sa Staljinom kada je došlo do tog čuvenog Ugovora o procentima. Čitaocima ostavljamo da procene verodostojnost njegovog opisa.
”Stvorila se radna, povoljna atmosfera i ja sam izjavio: dajte da regulišemo naše odnose na Balkanu. Vaše armije nalaze se u Rumuniji i Bugarskoj. I mi tamo imamo interese, misije i agente. Nećemo se svađati zbog sitnica (sic! primedba autora teksta). Što se tiče Engleske i Rusije, da li ste saglasni da vaš uticaj u Rumuniji bude 90%, da mi imamo takav odnos u Grčkoj, a da Jugoslavija bude pola-pola? Dok je prevodilac izlagao Staljinu polako moje reči uzeo sam parče papira i napisao:
- Rumunija: Rusija 90%, ostali 10%.
- Grčka: Velika Britanija (uz suglasnost SAD) – 90%, Rusija 10%.
- Jugoslavija: 50/50%.
- Mađarska: 50/50%.
- Bugarska: Rusija 75%, ostali 25%.
Predao sam taj listić Staljinu koji je za to vreme već čuo prevod. Nastupila je mala pauza. Onda je on uzeo plavu olovku, štriklirao ga je uočiljivim potezom i vratio mi ga. Overen običnom olovkom, list papira je ležao na sredini stola. Na kraju sam mu rekao: zar nije malo cinično da smo mi rešili ta pitanja koja imaju životnu važnost za milione ljudi takoreći improvizujući? Dajte da spalimo taj papir. Ne, ostavite ga kod sebe rekao je Staljin.”
Ovaj razgovor praktično od reči do reči potvrđuje u svojim memoarima i sovjetski prevodilac V. M. Berežkov (Бережков, Валентин Михайлович). Nije običaj da prevodioci bilo šta iznose jer su zakleti na ćutanje, ali protok vremena i sticaj okolnosti to mu je omogućio. Ako je verovati memoaristima, sudbina posleratne Evrope rešavala se bez uticaja Amerikanaca, mada je razgovorima prisustvovao Averel Hariman, stalni poslanik u Moskvi.
Za razliku od Čerčila koji je sebi pored državničke dozvolio i pesničku slobodu (da se blago izrazimo tumačeći njegove reči), Sovjeti imaju mnogo precizniji i celovitiji zapis ovog razgovora. Oni nisu čekali njegove memoare. Nije Staljin baš odmah, kao za šankom, kavaljerski štriklirao tu ”cedulju”. Bio je protiv predložene četvrtine uticaja u Bugarskoj. On nije imao iluzija kakvi su Bugari saveznici i kako umeju da budu prevrtljivi.
Tada je Čerčil koristeći diplomatske finese predložio da se o tome sutradan podrobnije dogovore ministri inostranih poslova, kupujući na taj način vreme. Staljin se saglasio. Pregovori su se produžili na dva dana. Molotov je tražio povećanje udela u Mađarskoj na 75%, a u Bugarskoj i svih 90%. Kao rezultat toga procent sovjetskog uticaja u ovim dvema zemljama dostigao je do 80%. Očigledno je nezadrživi prodor Crvene armije bio mnogo jači argument u pregovorima od Čerčilove diplomatske veštine.
Protiv gruzijske lukavosti Staljina i njegovog valjka koji je tutnjao Evropom tog momenta nije se moglo postići više.
Pisani tragovi
I tada su, očigledno, postojali dokumenti koji se sada popularno zovu non paper. Moskovska konferencija završena je potpisivanjem niza protokola i dokumenata koji su regulisali odnose na raznim nivoima – ali nikakvog spominjanja sfera uticaja nema! Henri Kisindžer je to tumačio na svoj način.
U stvarnosti, sudeći po njegom diplomatskom iskustvu, nikakvih procenata na terenu nije ni bilo. Jugoslavija je dobila svu slobodu delovanja pa se pod sovjetskim uticajem i pritiskom nalazila vrlo kratko. Sve druge države sa spiska, osim Grčke koja je u potpunosti stigla u zonu uticaja Zapada, postale su de fakto sateliti Sovjetskog Saveza.
Čemu onda može poslužiti taj famozni Ugovor o procentima? Mnogo češće se koristi kao ilustracija cinizma najviše međunarodne politike sredinom XX veka. Čak i da je ugovor potpisan, sada je poznato da on nije realizovan ni približno onako kako je predstavljen. Čak se i Grčka izmakla Britancima i stigla u sferu uticaja Amerikanaca koji su, da podsetimo, po svedočenjima učesnika, ćutali. Da li? Kako god, list o kome govori Čerčil mnogo puta je citiran i presnimavan. Danas se nalazi u Britanskom arhivu pod oznakom Public Record Office, PREM 3/66/7.
Značaj dokumenta za Britance
Zašto je Čerčil pravio račun bez krčmara? Nije na to pitanje teško odgovoriti. Pored tradicionalnog britanskog konzervativizma i snobizma, na red su stigle i istorijske okolnosti. Do Prvog svetskog rata Velika Britanija bila je najveća svetska sila, a onda je trka SAD i SSSR učinila svoje. Bez obzira na sve, Britanci su se držali svoje kolonijalne politike koja ih je skupo koštala kada su tokom pedesetih godina morali da uđu u neminovni proces dekolonizacije.
U trenutku pregovora Čerčil je imao na umu uticaj u Sredozemlju s posebnim akcentom na Suecki kanal, Crveno more i svetske trgovinske puteve. Nije to bilo bez osnova, kako i danas možemo videti. Mediteranskom strategijom Velika Britanija je mogla na duži rok da zadrži i svoju kontrolu u Severnoj Africi.
S druge strane Čerčil nije zanemarivao činjenicu da je Sovjetski Savez podnosio do tada najveći teret borbe protiv Vermahta. Znajući da će se teško otresti Sovjeta kad jednom stignu u srce Evrope, on je pokušavao da nametne anglo-američku mediteransku strategiju udarca u ”meki trbuh” sila Osovine na Balkanu, čime bi koliko-toliko usporili proklete bolješvike u njihovom nezadrživom pohodu koji se iz ratnog pretvarao u geostrateški i politički. Na Balkanu ga je, međutim, čekao ohrabreni Tito sa svojim oružanim snagama, spreman da ga ”baci u more”, kako tvrdi Dedijer u svojim dnevnicima.
Nije Čerčil jedini pravio teoretske računice. Još 1942. godine mnoge vlade koje su se sklonile u London nestrpljivo su kovale svoje planove s ambicijom da se posle oslobođenja vrate na svoje pozicije – kao da ništa nije bilo. Jedan od njih bio je i plan ujedinjenja Jugoslavije i Grčke. Pažljiviji čitaoci setiće se da je taj plan bio aktiviran i početkom devedestih godina, ali na savim nerealnoj osnovi i drugim povodom.
Razmatrana je i mogućnost federacije koja bi ujedinila Poljsku i Čehoslovačku, a u najmaštovitijim planovima postojala je i Austrougarska federacija kojom bi nastala superdržava protežući se od Baltika do Mediterana. Time bi se veliki deo Istočne Evrope stavio pod kontrolu Zapada. Trebalo je da se sruši Berlinski zid da do toga dođe, no kako vidimo, Čerčilove ideje realizovali su i realizuju drugi diplomatski naraštaji.
Šta su Sovjeti imali od Ugovora?
Između dva svetska rata, zahvaljujući velikom transferu znanja i tehnologije iz SAD ali i ogromnom entuzijazmu boljševika, podignuta je neverovatna industrijska baza utemeljena na neslućenim prirodnim resursima. Smatra se da je tokom recesije koja ga je mimoišla Sovjetski Savez u jednom periodu proizvodio deseti deo svetskog bruto proizvoda.
Ipak su Drugi svetski rat dočekali nedovoljno spremni, bez obzira na to što su ga očekivali. Naneta je kolosalna šteta kako u ljudstvu, tako i u materijalnim vrednostima. Te brojke su i danas nezamislive.
Staljinova armada je bila nadmoćna, ali to je imalo svoju cenu. Hazjajin je znao šta ga čeka posle pobede: saniranje šteta, lečenje rana, poboljšanje života. Trebalo je narodu pokazati da se nije uzalud ginulo.A tu je bio i proleterski internacionalizam. Sovjeti su već imali pripremljen plan mešovitih preduzeća preko kojih su isisavali prirodna bogatstva novokomponovanih saveznika, dojučerašnjih neprijatelja.
Tako su Rumunija, Bugarska i Mađarska dobile priliku da umesto formalno deklarisane ratne odštete svoj dug Sovjetima plate prirodnim bogatstvima. Nama su ponuđeni Justa i Juspad što je rezultiralo razlazom i Rezolucijom IB. Sve je to lukavi Gruzin već imao u glavi i nikakav papir, makar ga napisao i Čerčil, nije mu bio potreban.
Pravi dobitnici Ugovora o procentima
Amerikanci su se više puta uverili u britansku želju da se vrate na svoje nekadašnje pozicije, pokrećući čak i neke značajne operacije bez prethodne saglasnosti prekookeanskog saveznika. Odgovor SAD bio je – proizvodnja i Britanci u tome nisu mogli da ih prate. U oba svetska rata netaknuta američka privreda mogla je da se razmahne do neslućenih razmera. Budžetski deficit lako su razvodnili namećući dolar kao svetsku valutu. To je znao i Čerčil, ali je morao nešto da pokuša.
Stoga je četvrtog maja 1944. godine uputio apel Ruzveltu, kako bi ispitao teren za svoje namere. Svom ministru inostranih poslova Entoniju Idnu postavio je retoričko pitanje: ”Hoćemo li mi pristati na komunizaciju Balkana, pa možda i Italije?” U razgovoru s Idnom sovjetski ambasador u Londonu Gusev (Фёдор Тарасович Гусев) pitao je otvoreno da li su Amerikanci upoznati sa idejom da se razmotre sfere uticaja na Balkanu.
Idn je uverio Guseva da će ih Amerikanci podržati. Rusi nisu bili nevešti u tim diplomatskim igrama pa su se svojim kanalima obratili Stejt Departmentu. Odatle je stigao jasan odgovor ”da nije politika SAD da sklapaju takve sporazume koji bi kršili Atlansku povelju”. Čerčil je uhvaćen u žitu pa se obratio direktno Ruzveltu. Nije dugo čekao jer je već 31. maja 1944. godine morao da ubeđuje Ruzvelta kako je zamišljeni anglo-sovjetski aranžman primenjiv samo na ratne uslove i da ne predstavlja podelu Balkana.
Ruzvelt nije bio impresioniran ovim pokušajem pravdanja zakulisnih radnji pa je 11. juna odgovorio da smatra ”kako bi rezultat bio podela balkanskog regiona na sfere uticaja uprkos izjavljenoj nameri da se on ograniči na vojna pitanja”. Čerčil je tada predložio Ruzveltu da se saglasi oko toga da taj ugovor bude na tromesečnoj probi, na šta je on vrlo nerado pristao. Ispostavilo se da je i to Čerčilu bilo dovoljno da krene u akciju prvom prilikom. Kako nam istorija svedoči, ovaj klizeći start Amerikanci mu nisu zaboravili.
