Pustinja koja je progutala američke specijalce: zašto je „Orlova kandža“ i danas upozorenje

Da li su naučene lekcije iz prošlosti? Najaktuelnija dilema u vezi s agresijom SAD i Izraela na Iran jeste da li će se elitne jedinice Mornaričke pešadije i KoV SAD iskrcati na ostrvo Harg ili neki drugi, strateški važan deo Irana? 

Time se bave analitičari i komentatori, razrađuju se scenarija, razmatraju sve okolnosti uključujući i one za ”dan posle”, pa su čak i po kladionicama otvorene stavke. Morbidno? Naravno, ali šta u ratu nije morbidno? Da li su Amerikanci tako brzo zaboravili epski debakl od pre 46 godina, ili misle da su od njega nešto naučili? Iranci, svakako, nisu sedeli skrštenih ruku. Kakva je to bila operacija i da li se neko iz nje izvukao validan zaključak? Pri tom se to pitanje ne postavlja vojnicima koji odlično znaju o čemu je reč, već istinskim izazivačima rata – političarima.  

Mi ćemo se u tu medijsku gužvu umešati činjenicama, podsećajući na događaj koji se potpuno nepotrebno zaboravlja. To je neuspela operacija oslobađanja amerikih talaca u Teheranu – šamar koji još uvek zvoni…

Operacija Orlova kandža (Eagle Claw) izvedena je 24. aprila 1980. godine, pre 46 godina. Cilj je bilo da se spase i evakuiše osoblje američke ambasade u Teheranu. Prema jednom izvoru reč je o 53 taoca. Kako je do toga uopšte došlo? Četvrtog novembra 1979. godine preko trista članova radikalnih studentskih grupa upalo je u prostorije američke ambasade. Smatra se da Homeini nije znao za tu akciju, ali nije imao ništa protiv. To je, pravno gledano, bilo kidnapovanje jer je područje ambasade eksteritorijalno, a diplomatski predstavnici zaštićeni posebnim međunarodnim konvencijama. Tako bi trebalo da bude. Prema prvim podacima zarobljeno je 66 ljudi uz zaplenu dragocenih dokumenata koje osoblje ambasade nije uspelo da skloni. 

Šest službenika ambasade uspelo je pre upada razjarene gomile da pobegne u kanadsko poslanstvo. Kasnije su na prikriven način evakuisani. Među brojnim zahtevima otmičara izvajao se onaj u kome je od Amerikanaca traženo da  izruče smenjenog šaha (koga su inače oni postavili) Mohameda Rezu Pahlavija. Posle dve nedelje 13 službenika je pušteno (žene i crnci), dok je 53 njih ostalo u iranskim rukama i oni su postali kost u grlu Amerikancima. Medijski odjek je bio ogroman, a pritisak američke javnosti ništa manji. Nešto je trebalo uraditi i to brzo. Stoga je američka vlada rešila da ih oslobodi. Pošto diplomatske akcije nisu urodile plodom, ostala je jedna jedina – vojna operacija. 

Plan napada

Amerikanci su dobili priliku da ispitaju borbene kvalitete svojih najelitnijih jedinica i da svetu predstave svoje mogućnosti. Stoga je operacija morala da bude savršeno isplanirana i isto tako sprovedena. U tu svrhu kao izvršna jedinica određena je ”Delta” (1st Special Forces Operational Detachment – Delta, skraćeno 1st SFOD-D, Delta Force; kasnije preimenovana u Combat Applications Group – CAG). Ona trenutno funkcioniše pod nazivom Army Compartmented Elements – ACE kao jedinica posebne namene Oružanih snaga SAD – sastavni element USSOCOM, odnosno United States Special Operations Command. Formirana je samo tri godine pre ovog događaja. Podrška su joj bili Deseta grupa Specijalnih snaga (Special Forces Detachment A) i 76. pešadijski bataljon rendžera (delovi prvog i drugog bataljona).

Prema planu početni desant kojim bi se obezbedilo mesto za ostale jedinice (placdarm) je trebalo da obavi helikopterska grupa (transportni i borbeni helikopteri za podršku), uz korišćenje aviona-cisterne EC-130E Hercules. Njihov zadatak bio je da se spuste u pustinju Dešte – Kevir (Velika slana pustinja) u centralnom delu Irana. Mesto je označeno kao ”Pustinja Jedan” (Desert One). U severnom delu pustinje danas se nalazi iranski kosmodrom Semnan, a udaljena je oko 300 kilometara jugoistočno od Teherana. Ovde bi se helikopteri dopunili gorivom i pokupili borbene trupe koje bi doletele transportnim avionima C-130. Posle toga bi trupe stigle do sledeće tačke –  ”Pustinje Dva”. Ona se nalazila na oko 80 km od Teherana. Mala grupa bi se pre toga infiltrirala uz pomoć opertivaca CIA do skladišta u kome se nalazilo pet kamiona ford i dva kombija mazda sa pregradama koje bi sakrile napadače dok prolaze iranske punktove provere. Po uspešno izvršenom zadatku poleteli bi sa osvojenog napuštenog aerodroma u blizini. Druga grupa trebalo je pre toga da zauzme taj napušteni britanski aerodrom i da ga drži dok ne dođu specijalci s oslobođenim taocima.

Šta je trebalo da radi najvažnija udarna grupa?  Ona bi automobilima stigla do ambasade, savladala obezbeđenje, oslobodila taoce i ukrcala se na pristigle helikoptere. CIA je pre toga morala da joj pribavi najsvežije informacije o mestu gde su taoci, obezbeđenje, moguće prepreke itd. Oni bi posle toga odleteli do zauzetog aerodroma odakle bi svi učesnici operacije bili prebačeni u tajnu bazu u prijateljskom Egiptu. Plan je delovao maštovito i drsko, na papiru savršeno, ali bilo je onih koji su smatrali da je reč o avanturističkom aktu. Kao da niko nije računao s terenskim uslovima ili otporom Iranaca. Prvi protiv njega bio je ministar inostranih poslova Sajrus Vens (Cyrus Roberts Vance). Karter se s tim nije saglasio i Vens je podneo ostavku koja je prihvaćena 28. aprila. Sigurno je bilo profesionalaca koji su znali u kakvu se suludu avanturu upuštaju, ali su pred Karterom mogli samo da kažu ”razumem” i da krenu u izvršenje.  

Otvoreni izvori sugerišu da je reč o filigranskoj operaciji kao iz udžbenika u kojoj je trebalo da se sve sklopi kad treba i kako treba. Ne sumnjamo da je tako i planirano, jer niko ne potpisuje loše planove. Trebalo je bar šest faza koje su započinjale na različitim mestima i u različito vreme savršeno sinhronizovati, s postojećim sistemom veza i tehnike. Postoji samo jedan ”mali problem”: takva operacija je veoma rizična čak i na vežbama, u uslovima potpunog konfora. Kako je tekla u neprijateljskom okruženju, pri uslovima najvišeg stresa?

Tok operacije

Istina je da ovaj plan danas liči na putanje iz neke video-igre. Šta je motivisalo stratege, profesionalne štabske oficire, da pomisle kako će sve ići savršeno? Da li je to bio pritisak političara ili pretpostavka da će ratovati protiv nekog primitivnog sveta, lišenog osnovnih vojničkih znanja i procena? Sigurno je bilo i jednog i drugog. Svakako su loše borbene osobine Arapa iz serije ratova s Izraelom uticale na takvo mišljenje, ali (da podsetimo) Iranci su sasvim drugačiji mentalni sklop. Političari su bili ti koji su, po običaju, simbolično povukli obarač.

Neposredne snage za intervenciju sastojale su se od 93 pripadnika Delte koji bi napali ambasadu uz pomoć 13 pripadnika specijalnog jurišnog tima iz Odreda A (Detachment A). On bi bi napao Ministarstvo spoljnih poslova gde su bila još tri taoca. Treća grupa od 12 rendžera trebalo je da deluje kao tim za blokadu puta na području sletanja koje su interno označili kao Pustinja Jedan (Desert One). Oni su takođe imali zadatak da zauzmu i zadrže vazduhoplovnu bazu Manzarije u blizini Teherana kako bi se odatle povukli s oslobođenim taocima. Pored toga CIA je pripremila grupu od 15 Iranaca i Amerikanaca koji su govorili farsi (persijski, zvanični jezik Irana). Većina njih trebalo je da budu i vozači kamiona jer ih je tako najlakše bilo zakamuflirati. Sve je to u planu ličilo na prilično komotnu šetnju po Iranu kao da tamo nema nikoga. 

Operacija kreće

Najcrnje slutnje su odmah počele da se ostvaruju! Od početne prednosti iznenađenja nije bilo ništa. Sve ono što je bilo pedantno isplanirano, krenulo je nizbrdo, kao u Marfijevim zakonima, samo što nije bilo smešno. Razloga je bilo mnogo: neprofesionalizam i samouverenost specijalaca, peščane bure (inače redovne i očekivane u pustinji), ali i brojni otkazi i katastrofe skupe i izvikane tehnike. Za uspešno izvršenje bila su potrebna bar još četiri transportna helikoptera. Od osam koji su poleteli jedan je odmah, usled loma lopatice propelera pao pored nosača aviona; još jedan se izgubio u peščanoj buri i morao je da se vrati na poletište. Samo šest njih stiglo je do prve privremene baze. 

To je bilo samo početak nevolja koje su se sve brže pretvarale u haos i naposletku u debakl. Najvažniji činilac planiranja – obaveštajno/izviđačka komponenta bez koje ne vredi započinjati  dejstvo, zakazala je! Pored svih satelita, SR-71, U-2 itd, obaveštajci su prevideli da se izabrano zborno mesto nalazi pored prometnog magistralnog puta pa je operacija odmah otkrivena. Specijalci su zaustavili međugradski autobus pun putnika, a zatim ručnim raketnim bacačem gađali iranski kamion-cisternu koji je prelazio preko piste. Usmrtili su suvozača, a vozač je iskoristio plamen i dim, pobegavši u automobilu koji je prolazio tuda. Na jednom od helikoptera došlo je do problema sa hidrauličnom opremom. Ni to nije sve. Jedan helikopter se u toku popune sudario s avionom – cisternom. U požaru koji je smesta izbio poginulo je osam članova posade i uništene su obe letelice.

Odmah je doneta odluka da se prekine s operacijom, a da ona praktično nije ni počela. Žurno napuštanje VaP Irana više je ličilo na organizovano bekstvo.  

Kako su se sudarili helikopter i avion-cisterna? Iranci tvrde da je njihov lovac patrolirao u blizini i  prolećući iznad njih za vreme dopune izazvao sudar uspaničene posade. Po odlasku Amerikanaca Iranci su imali šta da vide: svi helikopteri su ostavljeni u pustinji da bi ih kasnije zaplenila iranska vojska. Specijalci su veoma neprofesionalno i nemoralno ostavili tela svojih poginulih drugova. Preživeli su evakuistani preostalim letelicama. U ruke Iranaca pala je kompletna poverljiva dokumentacija i šifarnik za radio-vezu. 

Rezultat: u vojničkom smislu – potpun neuspeh, a u diplomatskom – katastrofa! 

Rašćišćavanje terena

Mesto na kome se nalazila napuštena američka tehnika iranski lovci napali su bombama i topovskom vatrom pretpostavljajući da je tehnika bila minirana. Istovremeno, ka mestu privremenog okupljanja napadača uputilo se nekoliko odreda Korpusa islamske revolucionarne garde (Sepâh-e pâsdârân-e enqelâb-e Eslâmi, engl. Islamic Revolutionary Guard Corps – IRGC). Piloti aviona F-4DE Fantom II otvorili su topovsku vatru po njima i pri tom ubili jednog od komandanata. Pregledajući pet napuštenih helikoptera poginula su dvojca Iranaca. Iranski borbeni helikopter pomislio je za pripadnike odreda Garde da su američki marinci i ubio još trojicu. 

Učesnici operacije

Bila je to ambiciozno i prilično obimno zamišljena operacija, potpuno u raskoraku s objektivnim informacijama i realnom stanju i okolnostima, pa i mogućnostima. Amerikanci su bili ohrabreni i samouvereni i zbog toga što su angažovali veoma velike, resprektabilne snage. One su, ipak, bile operativno-logistička podrška, a teret izvođenja operacije pao je na malu grupu ljudi gde niko nije imao pravo na grešku. Šta bi se dogodilo da su stigli do osinjeg gnezda u Teheranu?  Sastav snaga za ovu operaciju bio je takvog obima i kvaliteta da je mogao započeti jedan omanji, lokalni rat. U nju su zvanično bile uključene sledeće formacije i snage:

● CIA: Specijalna operativna grupa (Special Activities Division SAD-SOG).

● RV SAD: 

• Prvi ving za specijalne operacije (Osma operativna eskadrila sa EC-130).
• 436. ving za vazdušni transport.
• 437. ving za vazdušni transport.
• 438. ving za vazdušni transport.
• 322. Transportno odeljenje.

● Kopnena vojska SAD:

• Prvi operativni odred specijalnih snaga ”Delta” (Delta Force, 93 pripadnika).
• Deseta grupa Specijalnih snaga (Special Forces Detachment A).
• 76. pešadijski bataljon (delovi prvog i drugog bataljona rendžera).

● Ratna mornarica i Mornarički korpus:

• Dva nosača aviona (”Nimic” sa Osmim vazdušnim krilom i ”Koralno more – Coral Sea” sa 14. vazdušnim krilom).
• 12 brodova iz udarnih grupa (krstarice, razarači, desantni brodovi, pomoćno logističko brodovlje).

Neke od predviđenih komponenti nisu ni aktivirane usled početnog neuspeha. 

Koliko njih je životom platilo ovu avanturu?

● Na američkoj strani poginulo je pet pripadnika Ratnog vazduhoplovstva: posada aviona EC-130 ( tri majora, jedan kapetan i jedan tehničar-narednik).

● Iz sastava Korpusa mornaričke pešadije poginula je tročlana posada helikoptera RH-53 (dva narednika i jedan kaplar).

● Na iranskoj strani bilo je takođe žrtava: Amerikanci su uspeli da ubiju jedno građansko lice koje se nalazilo u kamionu-cisterni na radnom zadatku. Poginulo je i šest pripadnika Iranske revolucionarne garde – dvojica od mine, a četvorica od prijateljske vatre.  

Šta je bilo sa telima poginulih? U Teheran je stigao Ilarion Kapuči (Hilarion Capucci), sirijski katolički arhiepiskop (Melkitske grkokatoličke crkve) poznat po svom radu u Jerusalimu. On se drugog maja dogovorio o prebacivanju posmrtnih ostataka u Cirih kako bi se tela bila predata Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. Tog dana komandant 77. armije Irana saopštio je da su našli telo još jednog, devetog poginulog Amerikanca (!). Njegovo telo je takođe poslato u Teheran, ali njegovo ime se ne nalazi na spomeniku. Taj postupak je odložio slanje tela, pa je tek petog maja Ilarion u pratnji švajcarskog ambasadora Erika Langa i nuncija Hanibala Bunjinja preuzeo posmrtne ostatke, da bi ih šestog maja konačno ispratio za Cirih.   

A taoci?

Nije predmet ovog teksta, ali da napomenemo: oni su raspoređeni širom Irana da niko više ne bi ni pomislio na njihovo nasilno oslobađanje. Tek 20. januara 1981. godine, nekoliko minuta pošto je Ronald Regan položio zakletvu, Iranci su ih oslobodili. Bila je to više nego jasna poruka Džimiju Karteru koji nije slušao svog iskusnog diplomatu Vensa, već je pokušavao do poslednjeg trenutka da ih oslobodi i bar tako umanji štetu koju je svojom tvrdoglavošću napravio. Iranci su maksimalno iskoristili ukazanu priliku. To je bio šamar koji je najjače odjeknuo. 

O njegovoj tvrdoglavosti svedoči i planiranje druge misije pod kodnim nazivom Medeni Jazavac (Honey Badge). Plan je sačinjen i sprovedene su vežbe. Onda je neko poslušao, konačno, vojnike pa je angažovan bataljon, više od pedeset aviona, buldožeri za brzo čišćenje blokirane piste, itd, itd. Međutim, i te vežbe su pokazale mnoge manjkavosti, pa je napravljen još jedan plan – operacija Verodostojni sport (Operation Credible Sport). Konačno je preovladao razum, a Karteru je ostalo da trapavom diplomatijom nešto postigne, uporno ignorišćući spremnost Iranaca da brane svoju teritoriju i dostojanstvo.   

Reklo bi se da Karteru ne bi pomogao ni Čak Noris. Ova crnohumorna asocijacija nije samo dosetka autora teksta. O talačkoj krizi i pokušaju spasavanja napravljeno je više filmova, igranih i dokumentarnih, napisano mnogo knjiga, pa čak i jedan strip. Jedinica ”Delta” morala je nekako da bude medijski izuzeta od ove propasti, pa je snimljen film ”Delta Force” 1986. godine. U filmu jedinica spasava putnike koji su oteti na komercijalnom letu broj 282 iz Atine za Njujork. Nisu nikako mogli da izbegnu iransku brljotinu, pa se na kraju filma otmičari s taocima prebacuju u Teheran. Pretpostavljamo da se računalo s nastavcima u kojima bi zaborav učinio svoje. Da li je to i sada slučaj? Vrlo brzo ćemo saznati.