Dok se rat na Bliskom istoku širi i ulazi u novu fazu, Severnoatlantska alijansa povlači potez koji govori više od bilo kakvog saopštenja. NATO je odlučio da povuče svoju misiju iz Iraka, uz obrazloženje da „prilagođava raspoređivanje“ zbog bezbednosti osoblja.
Na papiru, to deluje kao tehnička odluka. U realnosti, to je signal da ni sam savez više ne želi da bude izložen prostoru koji je postao previše nepredvidiv.
Povlačenje bez priznanja povlačenja
Zvanična formulacija je pažljivo birana. Ne govori se o napuštanju, već o „privremenom prilagođavanju“. Ipak, irački bezbednosni izvori potvrđuju da je misija koja je godinama imala savetodavnu ulogu u borbi protiv džihadističkih grupa praktično povučena.
To znači da NATO smanjuje direktno prisustvo u trenutku kada region ulazi u eskalaciju.
Zanimljivo je da deo kontingenta ostaje, konkretno pojedine tursko-rumunske jedinice, što pokazuje da se ne radi o potpunom odlasku, već o selektivnom povlačenju. Drugim rečima, savez pokušava da ostane prisutan, ali bez preuzimanja bilo kakvog rizika.
Ormuski moreuz kao tačka pucanja
Paralelno sa ovim potezom, dolazi do otvorenog političkog sukoba unutar samog zapadnog bloka.
Donald Tramp je javno optužio NATO saveznike za, kako je naveo, kukavičluk zbog odbijanja da pomognu Sjedinjenim Državama u deblokadi Ormuskog moreuza.
Njegova poruka je bila direktna, bez diplomatskog jezika:
bez SAD, NATO je „papirni tigar“.
Optužba ide dalje od uobičajene retorike. Tramp tvrdi da saveznici nisu želeli da učestvuju u operaciji protiv Irana, ali sada, kada su cene nafte porasle, traže rešenje bez preuzimanja odgovornosti. Poruka je jasna, koristi od saveza se očekuju, ali bez rizika.
Evropa između energije i rata
Evropske zemlje, sa druge strane, šalju drugačiji signal. Spremne su da pomognu u pratnji tankera kroz Ormus, ali tek nakon završetka borbi. Drugim rečima, spremne su da učestvuju u stabilizaciji, ali ne i u samom sukobu. Razlog je očigledan.
Direktan ulazak u sukob sa Iranom nosi rizik koji Evropa ne želi da preuzme, posebno u trenutku kada bi energetska kriza mogla najviše da pogodi upravo evropske ekonomije. Zato Brisel praktično poručuje Vašingtonu, rešite problem, pa ćemo pomoći.
Savez koji zavisi od jedne države
U pozadini cele priče stoji pitanje koje se sve češće postavlja, šta je NATO bez Sjedinjenih Država. Iako formalno predstavlja kolektivnu bezbednosnu strukturu, realnost pokazuje da ključnu vojnu, logističku i finansijsku težinu i dalje nose Amerikanci.
Zato svaka ozbiljnija kriza otvara isti problem. Ako SAD traže podršku, a saveznici odbijaju da je pruže u ključnom trenutku, onda se postavlja pitanje koliko je savez zaista funkcionalan u realnim uslovima.
Irak kao simptom, ne uzrok
Povlačenje iz Iraka ne treba posmatrati izolovano. To nije odluka vezana samo za bezbednost osoblja, već deo šire slike u kojoj NATO pokušava da izbegne direktno uvlačenje u sukob koji ne kontroliše.
Bliski istok, posebno u kontekstu rata sa Iranom, postaje prostor u kojem ni najveći vojni savez na svetu ne želi da rizikuje otvoreni angažman. To samo po sebi govori dovoljno.
Pametan je on, ja ću da budem šmekerčina i da drndam sve žive dok su moji batinaši iza mene i primaju batine mesto mene, dobro će Amerika da bude razlikama sada, duboko verujem da će se barem deo ovog konflikta preliti i na američko tlo, dosta su oni sejali smrt po svetu.