Američki predsednik Donald Tramp hvalisavo predviđa da će „kubanski režim pasti“. Prema pisanju španskog lista El Pais, takvo predviđanje se u Vašingtonu više ne izgovara samo kao politička poruka, već kao strateška projekcija. U istorijskoj perspektivi, ovo nije prvi put da se iz Ovalnog kabineta najavljuje slom Havane. Šezdeset šest godina pritiska iz Vašingtona, kraj Hladnog rata, dvanaest američkih predsednika i čitav niz procena o „neodrživosti sistema“ nisu doveli do njegovog nestanka. Fenomen kastrizma, kako ga opisuje list, opstao je uprkos svemu.
Međutim, 2026. godina nosi jednu razliku. Za Belu kuću, rušenje komunističkog poretka na Kubi, prema analizi El Paisa, dobija gotovo ličnu dimenziju, imajući u vidu kubansko poreklo američkog državnog sekretara Marka Rubija. U takvom kontekstu, pritisak više nije samo deo spoljnopolitičke rutine, već element šire političke agende.
Vašington je, ohrabren otmicom Nikolasa Madura, usmerio, prema navodima lista, svu svoju energiju ka „rušenju režima“ na Kubi. Naftna blokada predstavlja samo jedan segment tog pritiska. Energetska komponenta posebno pogađa ostrvo koje se već suočava sa hroničnom ekonomskom krizom i ozbiljnim infrastrukturnim problemima.
Za Kubu je to nepovoljan trenutak. Ostrvo je ranjivo ne samo zbog energetske opsade i dugotrajne ekonomske iscrpljenosti, već i zbog promenjenog međunarodnog okruženja. Uticaj Havane na globalne levičarske elite i vlade istomišljenika, prema El Paisu, više nije na nivou kakav je nekada bio. Brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva ograničio se na verbalnu osudu američke blokade, bez konkretnih koraka. Španska vlada nije ponudila nikakav odgovor niti akciju. Rusija je isporučila humanitarnu pomoć, uključujući naftne derivate, ali u malim količinama koje ne mogu sistemski da stabilizuju situaciju. Poseta kubanskog ministra spoljnih poslova Bruna Rodrigeza Parilje Pekingu završena je, kako se navodi, uglavnom dobrim rečima, bez opipljivih ekonomskih aranžmana.
Zaključak koji se nameće u analizi jeste da Havana danas nema saveznike spremne da se direktno suprotstave Trampovoj politici. Nekadašnji „kastristički“ savezi su fragmentisani, a međunarodna solidarnost je oslabljena. Ipak, i pored te izolacije, kolaps se u tekstu ne predstavlja kao neposredno izvestan.
Povratak Trampa na vlast, prema El Paisu, razotkriva međunarodni poredak u kojem multilateralizam i međunarodne organizacije, uključujući Ujedinjene nacije, gube na značaju. U takvom svetu, pozicija Kube postaje difuzna i izolovana. Meksiko, Čile i Rusija ubrajaju se među retke države koje su javno osudile američku opsadu ostrva. Većina drugih aktera ostaje potpuno pasivna.
List ukazuje na nemoć tradicionalnih saveznika Kube da utiču na novu svetsku dinamiku, ali i na odlučnost Sjedinjenih Država da primenjuju politiku koja se u tekstu povezuje sa reinterpretacijom Monroove doktrine. U takvom okviru, Karibi se ponovo tretiraju kao zona neposrednog američkog interesa.
El Pais ocenjuje da se Kuba kreće ka novom „posebnom periodu“, aludirajući na dramatične godine posle raspada Sovjetskog Saveza, kada je Havana ostala bez ključne ekonomske podrške. Ovaj put, energetska kriza preti da bude još dublja. Upozorava se na mogućnost energetske katastrofe koja bi mogla nadmašiti neposredne posledice raspada SSSR-a, koji je tada u potpunosti podržavao ostrvo.
Kratkoročne opcije za kubansku vladu ocenjuju se kao izuzetno nepovoljne. Jedan scenario podrazumeva popuštanje Vašingtonu kroz mere koje bi mogle da dovedu u pitanje opstanak postojećeg političkog sistema, uključujući organizovanje izbora pod međunarodnim pritiskom. Drugi scenario nosi rizik humanitarne krize ogromnih razmera, izazvane, kako se navodi, namernim pritiskom susedne sile.
U takvom ambijentu, pitanje opstanka Kube ne svodi se samo na unutrašnju izdržljivost sistema, već i na spremnost međunarodnih aktera da preuzmu politički i ekonomski rizik suprotstavljanja Vašingtonu. Za sada, prema analizi El Paisa, takve spremnosti gotovo da nema, a ova analiza se u suštini poklapa sa našom prethodnom.
