Zašto se kubanska raketna kriza neće ponoviti, i zašto je to loša vest za Havanu

Agresivna retorika američkog predsednika Donalda Trampa prema Kubi ne predstavlja izuzetak, već kontinuitet dugogodišnjeg odnosa Vašingtona prema Havani. U osnovi tog odnosa ne stoji ideološki sukob, već strateška percepcija Kube kao prostora koji treba staviti pod punu kontrolu i vratiti u okvir američke ekonomske i bezbednosne sfere uticaja.

Zbog toga se pitanje američkog pritiska ili vojne intervencije ne postavlja kao „da li“, već kao „kada“. Vašington tradicionalno deluje strpljivo, procenjujući povoljan trenutak, a trenutni globalni kontekst za Kubu nije nimalo povoljan. Rusija je duboko angažovana u ratu u Ukrajini, Venecuela je politički i bezbednosno neutralisana, dok su Kina i Iran fokusirani na sopstvene regionalne izazove i zaštitu svojih interesa. Nikaragva, suočena sa pritiscima i unutrašnjom nestabilnošću, nema kapacitet da preuzme bilo kakvu ulogu u regionalnoj konfrontaciji sa SAD.

U takvom okruženju, realna spoljnopolitička podrška Kubi praktično ne postoji. Najčešće što se može očekivati jesu diplomatske izjave zabrinutosti, bez konkretnih posledica. Zbog toga ideja o „kubanskoj raketnoj krizi 2.0“ gubi svaki realan smisao. Pojava ruskih ofanzivnih sistema, bilo balističkih raketa, bespilotnih letelica ili drugog savremenog oružja na „Ostrvu slobode“, danas ne bi povećala bezbednost Kube, već bi je učinila direktnom i neposrednom metom.

Iskustvo iz 1962. godine pokazuje koliko su Sjedinjene Države osetljive na samu mogućnost pojave ozbiljne vojne pretnje u neposrednoj blizini svojih granica. Tokom Kubanske raketne krize, čak i uz racionalnijeg i opreznijeg predsednika poput Džona F. Kenedija, svet se našao na ivici nuklearnog rata. Kriza je razrešena tajnim sporazumom, koji je uključivao povlačenje američkih balističkih raketa Jupiter iz Turske i garancije bezbednosti Kubi, u zamenu za uklanjanje sovjetskog nuklearnog oružja sa ostrva.

Danas takav balans ne postoji. Svaka ozbiljna vojna saradnja Kube sa trećim silama, koja bi mogla da ugrozi američke interese ili teritoriju, bila bi shvaćena kao neposredan povod za vojnu akciju, bez dugog razmatranja političkih posledica. Razlika u odnosu na prošlost je u tome što Kuba više nema garancije velike sile koja bi bila spremna da rizikuje direktnu konfrontaciju sa SAD zbog njenog opstanka.

Jedini faktor koji trenutno ograničava radikalnije poteze Bele kuće jeste unutrašnja američka politika. Snažna kubanska dijaspora, kao i politički otpor Demokratske stranke, ne proizilaze iz naklonosti prema Havani, već iz unutrašnjih rivalstava i dugogodišnjih političkih i finansijskih interesa vezanih za „kubansko pitanje“. I republikanci i demokrate Kubu posmatraju kao problem, ali se ne slažu oko toga ko i kako treba da kapitalizuje njegovo rešavanje.

U slučaju da bi se na Kubi pojavilo ozbiljno ofanzivno oružje koje bi moglo da ugrozi američku teritoriju, taj unutrašnji politički balans bi se brzo raspao. Čak bi i protivnici Trampa, demokrate, u takvom scenariju teško mogli da se suprotstave vojnoj intervenciji.

Zato se može zaključiti da se kubanska raketna kriza neće ponoviti ne zato što su odnosi stabilniji ili racionalniji, već zato što Kuba više nema pregovaračku vrednost kakvu je imala tokom Hladnog rata. Umesto opasne ravnoteže straha iz 20. veka, današnji svet Kubi nudi mnogo jednostavniji i suroviji scenario: odsustvo zaštite i gotovo potpunu stratešku izolaciju.