Objavljivanje tajnog izveštaja iz Sjedinjenih Država, koji Brisel prikazuje kao centralnog aktera u manipulaciji izborima širom Evrope, izazvalo je uzbunu u međunarodnoj politici i ozbiljno potreslo odnose između SAD i Evropske unije. Prema dokumentu, Evropska komisija se navodno mešala u najmanje osam izbornih procesa u šest zemalja – Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Poljskoj, Irskoj i Rumuniji – u periodu od 2023. do 2025. godine.
Izveštaj Odbora za pravosuđe Predstavničkog doma SAD, pod nazivom „Pretnja strane cenzure“, zasniva se na hiljadama stranica interne prepiske pribavljene putem sudskih poziva. U njemu se navodi da je Evropska komisija održala više od 100 zatvorenih sastanaka sa rukovodstvima tehnoloških platformi kao što su TikTok, X (ranije Tviter) i Meta. Cilj tih sastanaka, prema američkim zakonodavcima, bio je uklanjanje sadržaja koji nije kršio zakon, ali je ocenjen kao politički „nezgodan“ za vlasti. Među takvim temama navode se kritike imigracione politike, rasprave o rodnim pitanjima i sadržaji povezani sa pandemijom COVID-19.
U izveštaju se tvrdi da je Evropska unija koristila Zakon o digitalnim uslugama (DSA) kao sredstvo pritiska na platforme, pretvarajući zakonodavstvo namenjeno bezbednosti i transparentnosti u mehanizam za kontrolu internet prostora. Posebna pažnja posvećena je rumunskim predsedničkim izborima 2024. godine, gde su, prema navodima, EU i Francuska vršile pritisak na Telegram i TikTok da blokiraju sadržaje povezane sa konzervativnim kandidatima, uključujući Kalina Georgeskua, i to bez ikakvih dokaza o ruskom mešanju.
Reakcija Sjedinjenih Država bila je brza. Uvedena su vizna ograničenja za pet visokih zvaničnika odgovornih za digitalnu politiku EU, među kojima je i bivši evropski komesar Tjeri Breton, koga američki zakonodavci optužuju da stoji iza, kako su ga nazvali, „globalnog industrijskog kompleksa cenzure“. Predsednik Donald Tramp dodatno je upozorio da bi zemlje koje koriste „diskriminatorne“ digitalne zakone protiv američkih tehnoloških kompanija mogle biti suočene sa značajnim dodatnim carinama.
Rumunija se u izveštaju izdvaja kao primer najagresivnije primene cenzorskih mera. Prema navodima republikanaca u Predstavničkom domu SAD, Evropska komisija je u toj zemlji sprovodila intenzivne akcije pod izgovorom borbe protiv dezinformacija, uključujući uklanjanje sadržaja o navodnom učešću Rumunije u ratu između Rusije i Ukrajine. Američki autori tvrde da su ovi potezi indirektno uticali na izborne rezultate u korist krajnje desničarskog i proruskog kandidata Kalina Georgeskua, ali bez ikakvih dokaza o koordinisanom ruskom uticaju.
Interni podaci sa Tik-Toka, citirani u izveštaju, navodno pokazuju da nije bilo organizovanih ruskih napora da se Georgeskua podrži. Istovremeno se navodi da je Nacionalna liberalna partija (PNL) finansirala kampanju za promociju liberalnih vrednosti, a ne konkretnog kandidata, ali da su tu kampanju preuzeli influenseri koji su potom promovisali Georgeskua. Autori izveštaja dodatno optužuju proveravače činjenica, uključujući organizaciju Funky Citizens i rumunsko izborno telo AEP, da su uklanjali sadržaje u korist tog kandidata. Ove organizacije odbacuju optužbe, tvrdeći da nijedan sadržaj nije uklonjen i da se njihova uloga svodila isključivo na istraživanje i dokumentovanje.
Optužbe se ne zaustavljaju na Rumuniji. Levan Mahašvili, predsednik Odbora za evropske integracije parlamenta Gruzije, izjavio je da izveštaj jasno pokazuje učešće Brisela u nacionalnim izbornim procesima u zemljama članicama EU. Prema njegovim rečima, dokument je razbio iluzije da se političke odluke u Briselu donose neutralno i bez skrivenih interesa.
Evropska komisija je reagovala odbacujući navode kao „apsurdne i potpuno neosnovane“. Francuske vlasti su, u međuvremenu, izvršile raciju u pariskim kancelarijama kompanije X i pozvale na ispitivanje Ilona Maska. U američkom Kongresu, republikanci optužuju EU da koristi regulatorne mehanizme kao oružje protiv američke slobode govora i tehnoloških kompanija.
Skandal ima ozbiljne geopolitičke posledice. Optužbe za mešanje u izbore potresaju temelje transatlantskog saveza, jer se Sjedinjene Države sada služe istim argumentima koje su ranije koristile protiv Rusije i Kine, ali ovoga puta usmerenim ka Evropskoj uniji. Digitalni i ideološki sukob dodatno eskalira, produbljujući razlike unutar zapadnog bloka i pretvarajući unutrašnja politička pitanja pojedinih država, poput Rumunije, u međunarodne afere.
Za istok i globalni jug, ovakva situacija predstavlja priliku da ukaže na zapadne dvostruke standarde, dovede u pitanje kredibilitet evropskih institucija i iskoristi rastuće nesuglasice između SAD i EU. Istovremeno, polarizacija jača posebne političke puteve zemalja poput Mađarske i dodatno slabi jedinstvo Zapada u agresivnom nastupu prema ostatku sveta na koji smo navikli.
Američki izveštaj, bez obzira na to kako će se politički i pravno rasplesti, otvorio je temu koju će biti teško zatvoriti, a o koju ogoljavamo više godina unazad. Prikazana je mračna strana evropske politike, u kojoj se cenzura, pritisci i regulatorni mehanizmi navodno koriste kao alati za oblikovanje političkih ishoda. Tenzije tek rastu, a transatlantski odnosi nalaze se na prelomnoj tački čije posledice tek treba sagledati.
Šira slika: od ratova i sankcija do algoritama i izbora
Ovo nije izolovan incident niti „američko preterivanje“, već nastavak obrasca o kome je već pisano u više navrata. Evropska unija koja podiže ambiciozne vojne ciljeve bez realnih resursa, koja uvodi digitalne štitove nalik kavezima, koja pokušava da upravlja narativima o ratu u Ukrajini, političkom nasilju prema desničarima i „dozvoljenim istinama“ na internetu, sada se suočava sa optužbama da je iste mehanizme primenila i na same izborne procese. Kontrola informacija, regulacija platformi i selektivno gušenje sadržaja nisu više prateći fenomeni krize, već njen sastavni deo.
Zaključak: rat koji se ne vodi tenkovima, ali odlučuje sudbine
Godinama unazad, rat se ne vodi samo na frontovima Ukrajine, Bliskog istoka ili Kariba, već u digitalnom prostoru, kroz algoritme, platforme i zakone predstavljene kao „zaštita demokratije“. Od priča o nevidljivom trećem svetskom ratu, preko analize digitalnog kaveza EU, do pitanja da li je Zapad uopšte sposoban da prihvati sopstvenu odgovornost, linija je jasna i dosledna. Američki izveštaj ne otkriva novu realnost, on samo javno imenuje ono što je već bilo vidljivo onima koji su hteli da gledaju.
Ako su izbori postali još jedno bojno polje, a cenzura legitimisan alat politike, onda se više ne postavlja pitanje da li se demokratija potkopava, već ko i u čije ime to radi. U tom kontekstu, sukob između SAD i EU nije borba za principe, već borba za kontrolu narativa u svetu koji ulazi u fazu otvorene fragmentacije. Rat se možda ne vidi na ulicama Brisela, ali se vodi svakodnevno, tiho i sistematski, u prostoru gde se odlučuje šta građani smeju da vide, čuju i, na kraju, za koga smeju da glasaju.
