Sadat je sa političke scene otišao onako kako je i došao – nasilno. Sada, posle toliko godina možemo reći – ono što je prethodilo ”arapskom proleću” pretvara se u arapsku jesen. To se može videti i u Libiji, ali i na drugim mestima. Razne vrste islamističkih lidera ginu bez pardona, kao na strelištu. Zapad je rešio da ne napusti svoje nekadašnje kolonije tek tako.
Usud faraona stigao je egipatskog predsednika Anvara Sadata (Muhammad Anwar es-Sadat), kao i mnoge pre njega. Čovek koji je učestvovao u zbacivanju poslednjeg egipatskog kralja Farkuka, bio je profesionalni vojnik; divio se Kemalu Ataturku, Gandiju, ali i Hitleru (zbog mržnje prema Britancima). Bio je pripadnik Pokreta slobodnih oficira (Free Officers movement, ar. Ḥarakat al-dubbāṭ al-ʾaḥrār) i kao takav prvi se obratio preko radija egipatskom narodu saopštavajući da je kralj svrgnut.
S obizirom na to da je bio i školovan vojnik i zaverenik, mogao je da bude i znatno oprezniji kad je lična bezbednost u pitanju – ali nije. Pri tom su od njega skrivali podatke koliko je nepopularan u narodu. Time je dokazao staro, nepisano pravilo da ne postoji čovek koji ne može biti uklonjen, samo ako neko bude čvrsto rešen da to učini. Tako smo se uverili da često ne postoji ni racionalno objašnjenje za mržnju. Kako, inače, objasniti da je čak i Gandi, pojam za nenasilan otpor, postao žrtva atentatora?
Zbog čega se Sadat našao na meti atentatora?
Najveći arapsko-izraelski sukob poznat je i kao Jomkipurski, ili Četvrti arapsko-izraelski rat 1973. godine. Epilog je imao u mirovnom sporazumu 1979. godine, pa se očekivalo smirivanje situacije. Njemu je prethodilo potpisivanje sporazuma 17. IX 1978. godine u Beloj kući, posle dvanaest dana tajnih pregovora u Kemp Dejvidu. Sporazum se sastojao iz dva dela – Okvira za mir na Bliskom istoku i Okvira za zaključivanje mirovnog sporazuma između Egipta i Izraela.
On je predviđao postepeno napuštanje Zapadne obale od strane Izraela, dok bi se ostali problemi odgodili za pet godina. To je izazvalo neskivene reakcije egipatskih islamista, unutrašnje nemire i ustanke. U Egiptu je čak došlo i do neuspelog puča u junu 1981. godine posle čega su usledile masovne represije i brojna hapšenja. Ništa od toga Sadata nije razuverilo da promeni svoj odnos prema fundamentalistima. Ubijen je, kako se to ispostavilo, ”na vrhuncu” svoje nepopularnosti.
U jesen 1981. godine situacija je bila sve napetija. Dve terorističke grupe islamskih fundamentalista, Al Džama al-Islamija (Al-Jama’a al-Islamiyya, sledbenici revolucionarnog salafitskog džihadizma) i Egipatski islamski džihad (Egyptian Islamic Jihad) našli su način da se ujedine kako bi ubili predsednika. Razlog? Osveta za zbližavanje sa Izraelom i hapšenje 1036 pripadnika pokreta u septembru.
Tog meseca Sadat je pokrenuo sveobuhvatne mere protiv islamista, intelektualaca i aktivista različitih ideoloških uverenja. Nepotvrđena brojka govori o više od hiljadu i po ljudi. Sva nevladina štampa takođe je zabranjena. Ipak, Sadatove službe nisu otkrile glavne aktere, upravo one koji su bili direktni organizatori i učesnici atentata.
To nije iznenađenje jer su tajne službe krenule široko, postepeno trijerišući osumnjičene. One nisu bile dorasle pravom protivniku, vođi zaverenika; on je svoj zanat ispekao u stalnoj, nevidljivoj borbi s izraelskim suparnicima. Reč je o pukovniku vojne obaveštajne službe Abudu al Zumaru koji je učestvovao u Jomkipurskom ratu kao komandir jedne oklopne jedinice, pokazavši veliku hrabrost i profesionalizam.
On je nekoliko puta pokušao da ubije Sadata, ali mu to nije uspevalo. I niko ga nije demaskirao niti posumnjao u njega! Koristio je svoje zvanje i položaj komandanta obaveštajnog bataljona u Centralnoj vojnoj zoni da vrbuje mlade islamističke oficire i rasporedi ih na važna mesta. U sklopu svog plana 1979. godine poslao je svog saradnika, poručnika Haleda Ahmeda al-Islambulija u elitnu artiljerijsku jedinicu. Posle toga nije mu bilo teško da podesi da poručnik bude u vodu koji će učestvovati na paradi šestog oktobra.
Prvi zadatak navedenog poručnika u pripremama bio je da pripreme organizuje tako da niko ne proverava da li njegovi vojnici iz sastava defilea ima sa sobom municiju. Plan je bio jednostavan: ubiti najviše rukovodstvo, zauzeti sedište štaba Armije i Državne bezbednosti, telefonsku centralu i sredstva masovnog komuniciranja – centralni radio i televiziju. Tada bi se Abud el Zumar obratio javnosti s vešću o islamskoj revoluciji, uveren da bi to izazvalo ustanak širom države, pri čemu bi on sam postao i predsednik.
Parada šestog oktobra 1981. godine bila je idealan trenutak za tako nešto. Tehnički i organizaciono zahtevna, ona je bila i bezbednosni rizik, mogućnost da se u toj masi ljudi i vozila nešto i previdi…što se i dogodilo. Pri tom je Abud mogao računati s maksimalnom pažnjom javnosti. Egipat je prvi put u Četvrtom ratu pokazao da može nadmudriti Izraelce i boriti se protiv njih; šef izraelske vojne obaveštajne službe bio je smenjen usled propusta koji su doveli do toga da Izrael ne predvidi napad i da ga dočeka nespreman.
Rat je završen kao status kvo, ali je istina da su Egipćani imali razloga da budu ponosni na neka dostignuća. Svakako je to bilo veliki napredak u odnosu na Šestodnevni rat. Sama parada bila je posvećena godišnjici operacije Badr (Amaliyat Badr), veoma lucidno planiranom i izvedenom desantu preko Sueckog kanala.
Raport je tačno u 11 sati podneo komandant parade, posle čega je svita zvaničnika, predstavnika vlade i najviših vojnih rukovodilaca s brojnim gostima zauzela svoja mesta na tribini. Sadat je sedeo u prvom redu, na centralnom mestu. Baš ga je bilo teško promašiti. Desno od njega sedeo je njegov zamenik Hosni Mubarak, a levo ministar vojske Abu Gazala. Sve je teklo po dobro razrađenom scenariju – spikeri su na arapskom i engleskom komenarisali paradu, što je činjeno i preko radija i televizije. Masa je ushićeno aplaudirala, odjekivali su marševi i borbene pesme.
Pred kraj parade, oko 11.40 sati artiljerijski tegljač-kamion koji se kretao u stroju vojne tehnike, iznenada se zaustavio. Iz njega je iskočio poručnik Islambuli u desantnoj uniformi i bacio ručnu granatu prema bini. Međutim, ona je eksplodirala pre nego što je pala na cilj. Posle nekoliko sekundi još pet boraca skočilo je s kamiona i otvorio uragansku vatru po nebranjenoj tribini, kao na strelištu. Sadat je ustao i povikao – To je nemoguće! Tako je postao laka meta za snajpera. Meci su mu probili vrat i grudi, pogodivši plućnu arteriju. Ova verzija brzo je osporena jer je snajper mogao to da uradi i ranije. Većina izveštača, ali i kasnija istraga, utvrdila je da je među atentatorima bio i najbolji egipatski automatičar. On je prisebno gađao Sadata, a zatim nastavio da dejstvuje po ostalim gostima na tribini.
Kako je Sadat mogao da bude tako neoprezan? Smatra se da ga je zavarao scenario parade! Nešto ranije, pravo pred binu izuzetno vešto su doskočili padobranci da bi ga pozdravili i on im je stojeći otpozdravio. Očigledno je i za ovu grupu pomislio da je reč o režiranom činu protivdiverzantske jedinice. Čak ni prerano eksplodirana granata nije izazvala podozrenje. Nemilosrdna paljba potrajala je oko dva minuta. Sadam je odmah prebačen u bolnicu gde je posle dva sata konstatovana smrt.
Konačne posledice? Ubijeno je 11, a teže ili lakše ranjeno 28 ljudi. Hosni Mubarak je ranjen u lakat. Među poginulima bili su general-major Hasan Alam, jedan general iz omanske delegacije, predsednikov fotograf, ambasador Kube u Egiptu i koptski pravoslavni episkop. Ranjeni su bili ministar odbrane Irske Džejms Tali i četiri oficira za vezu OS SAD. Jedan od napadača je ubijen, a troje ranjeno i uhapšeno. Haled al Islambuli i atentatori osuđeni su na smrt. Pogubljeni su 15. aprila 1982. godine; dva vojna lica su streljana, a civilni zaverenici su obešeni. Vredi primetiti: bez obzira na ogromno prisustvo novinara i televizijskih ekipa na paradi, do sada je prikazano izuzetno malo fotografija i samo jedan isečak iz prenosa državne televizije.
Atentat nije izazvao efekat kakav su zaverenici želeli. U gradu Asjut (Gornji Egipat) oko 400 kilometara južno od Kaira, izbio je ustanak. Pobunjenici su nekoliko dana držali pod kontrolom grad. Za to vreme ubijeno je 68 policajaca i vojnika. Tek je dolazak padobranaca iz Kaira doprineo gušenju ustanka. Najveći broj učesnika dobio je blage vremenske kazne i najduže su se zadržali tri godine u zatvoru.
Države islamskog sveta s velikim entuzijazmom i radošću dočekale su vest o Sadatovoj smrti. Smatrale su ga izdajnikom pošto je potpisao mir s Izraelom. Tišrin, državne novine Sirije, objavile su uvodnik pod naslovom: ”Egipat se danas oprašta s velikim izdajnikom”. Podsetimo da su Sirija i Egipat kratko vreme (1958-1961) egzistirale kao zajednička država, UAR. U Iranu je poručnik Islambuli dobio ulicu. Na sahrani Sadata bilo je veoma malo predstavnika arapskog sveta. To su bili predsednik Somalije, Sudana i svrgnuti iranski šah Reza Pahlavi.
Šta se dogodilo s mozgom ove operacije, El Zumarom?
On nije završio pred streljačkim vodom, već u zatvoru. Pušten je na slobodu u martu 2011. godine posle egipatske revolucije nazvane ”Dan gneva”. Već 23. marta on se na televiziji zvanično izvinio egipatskom narodu zbog atentata, ali nije se pokajao. Njegov razlog za izvinjenje bio je licemeran. Smatrao je da je Sadatova smrt dovela do ustoličenja Hosnija Mubaraka koji je potom vladao tri decenije. Tada je iskoristio priliku da svoj islamistički pokret predstavi kao prvu liniju odbrane egipatskog društva, pokazujući da se promene mogu dogoditi bez rata. Uz reči ”nasilje rađa nasilje” i izjavu ”voleli smo Egipat i želeli smo mu dobro, danas volimo Egipat i želimo mu dobro”, on je smatrao da se iskupio. Pri tom je priznao pravo na različitost svih, uključujući i hrišćansku manjinu, pravdajući militantnu prošlost reakcijom na državno ugnjetavanje.
Tačno je – društvo se može promeniti bez rata, ali bez žrtava vrlo teško. Sadatu i ubijenima na tribini, trideset jednu godinu kasnije priključila su se još 42 poginula u tzv. arapskom proleću.
