Operacija Fliper: Kako je propao britanski pokušaj atentata na Romela

Nije ništa neobično to što su Britanci pokušali da zarobe ili ubiju Romela. U ratu su najviši rukovodioci i komandanti legitimna meta. Među ljubiteljima istorije Drugog sv. rata ova operacija poznata je pod imenom ”Fliper”, ali i kao napad na Romela (Rommel Raid, u slobodnom prevodu potera, lov). Najvažnija ličnost Afričkog korpusa i njegov štab bili su meta ambiciozno planirane akcije.

Napad je trebalo da se poklopi s početkom operacije Krstaš (Crusaider). Nju je pokrenula Osma armija Velike Britanije (Eighth Army). Britanci su na teritoriji Egipta i Libije od 18. novembra do 30. decembra 1941. godine vodili žestoke i uporne borbe koje su bile deo Severnoafričke kampanje. To je bila i prva pobeda nad kopnenim snagama Vermahta.

Upravo zahvaljujući važnosti te bitke, britanski stratezi su smatrali da će im biti mnogo lakše ukoliko unište Romelov štab. Sama operacija Fliper izvršena je u noći između 17. i 18. novembra i u njoj su učestvovali komandosi Jedanaestog škotskog odreda. 

Pripreme

Celog oktobra pa sve do početka akcije, u štabu Osme armije razrađivan je i uvežbavan plan napada. Spisak ciljeva svedoči da Britanci nisu želeli samo da obezglave neprijatelja, već i da unište vitalne komunikacijske i obaveštajne centre, kad već stignu tako daleko. 

Na meti su bili:  

• Pretpostavljeno mesto štaba u okolini El Bajde (ital. Beda Littoria), oko 30 kilometara od Apolonije (Apollonia Cyrenaica, grad nikao na temeljima antičkog naselja).
• Radijski i obaveštajni centar u Apoloniji.
• Štab italijanskih snaga i relej u Kireni (istočno od Bengazija).
• Štab italijanske divizije ”Trst”.

Bez obzira na to što nije izričito navedeno u naredbi, cilj napada bilo je zarobljavanje ili likvidiranje  Romela. Operativnu obaveštajnu informaciju obezbedio je, prema tadašnjem iskazu britanske komande, kapetan Džon Hejzelden (Haselden, John Edward “Jock”). On je, maskiran u Arapina i znajući lokalni dijalekt, osmatrao mesto u kome se nalazio štab i javio da je Romelov automobil stigao pred zgradu za koju je njemu bilo očigledno, po obezbeđenju i protoku ljudi, da je zaista štab. 

Operaciju Fliper ( u slengu ovaj naziv ima više značenja, a najpoznatiji su – naljutiti se, promeniti raspoloženje) vodio je potpukovnik Robert Lejkok (kasnije general-major, ser Robert Eward Laycock). Operacijom koja je bila usmerena na sam štab i Romela komandovao je potpukovnik Džefri Kizi (Geoffrey Charles Tasker Keyes). Šta do samog početka Englezi nisu znali i zbog čega su poslali komandose u neizvesno?

Ispostavilo se da je kapetan Hejzelden doneo ”bajatu” informaciju jer je tamo Romel bio kratko vreme, a zgradu je potom poseo štab pozadine Tenkovske grupe Afrika (Panzergruppe Afrika) na čelu sa generalom Šlezingerom. Nekoliko nedjelja pre napada Romel je svoj štab premestio u Tobruk da bi bio bliži ratištu. Zašto je kapetan zaključio da je tu štab? Možda nije bio u prilici da se duže zadrži na tom mestu? Nepoznato je da li je uopšte izneo svoje sumnje ili rezerve u podatak koji je poslao. 

Tok operacije

Desetog novembra na podmornicu HMS Torbej (ime je dobila po mestu Torbay, staroj naseobini u Devonu, Engleska) ukrcala se grupa kapetana Robina Kempebla i poručnika Roja Kuka s 25 boraca. Druga podmornica HMS Talisman dovezla je do Aleksandrije grupu potpukovnika Lejkoka u kojoj su bili kapetan Gleni, poručnik Dejvid Makbet i 25 boraca.

Noću, 14. na 15. novembar 1941. godine grupa potpukovnika Kizija iskrcala se na plažu Kasim al Kalb (Khashm al-Kailb, doslovno pseća njuška). Predvodila su je dva pripadnika Posebne brodske službe (SBS – Special Boat Service). Plaža se nalazila oko 400 kilometara iza linije fronta. Grupa se povezala s obaveštajcem – izviđačem kapetanom Hejzeldenom, koga je još ranije tu prebacila Grupa za daljinska dejstva u pustinji (Long Range Desert Group).

Vreme se iznenada pogošalo i grupa Lejkoka imala je velike probleme da se iskrca. Potpukovnik Lejkok je sa sedam ljudi u tome uspeo, ali ostalih 17 ostali su na podmornici Talisman. Britanci ipak nisu odustajali, kad su već dotle došli. Od početnih 59 ljudi ostalo je samo 34, pa je na licu mesta odlučeno da se umesto četiri, formiraju tri grupe. Lejkok je ostao s trojicom da nadzire plažu, a njegov kolega Kizi je poveo grupu od 25 ljudi u napad na štab. U isto vreme poručnik Kuk uzeo je šest komandosa da bi uništio centar veze u blizini Kirene.  

Šta se događalo u sledeća tri dana?

Nešto pre zore Kizijeva grupa prebacila se u suvo korito (vadi) jedne reke, gde su sačekali veče kako bi krenuli dalje. To je bila uobičajena  marševska praksa, istovremeno najteži deo za obe suprotstavljene strane – maskirati se i čekati zaštitu noći. Arapski vodič je odustao zbog pogoršanja vremena. Grupa je potom usiljenim maršem prešla 29 kilometara u potpunom mraku i pod stalnim pljuskom. Skrivajući se danju u peščanim stenama i rupama, oko 22 sata treće noći grupa se približila na nekoliko stotina metara od cilja.

Kizi je poslao kapetana Kempbela koji je znao nemački da pokuca na vrata (!) Kempbel je pucao u stražara i otvorio vrata. Nemci nisu uhvaćeni na spavanju jer je smesta usledila razmena vatre. Kizi je bio ranjen i brzo je podlegao. Ubrzo je i Kempbel ranjen u nogu. Predao je komandu naredniku Džeku Teriju koji je naredio povlačenje i sa 17 boraca uputio se ka mestu gde su se iskrcali kako bi našli Lejkokovu grupu i nastavili evakuaciju. 

Devetnaesti novembar bio je preloman. Italijanski izvori tvrde da su Englezi pod vođstvom poručnika Kuka, krenuvši da unište komunikacijski centar naleteli na vod italijanskih padobranaca (Primo Battaglione Carabinieri Paracadutisti Mobilitato). Kako su se oni tu našli? Tragali su za britanskim komandosima u okolini sela Mansura, oko 15 kilometara udaljenom od Kirene. Bili su to pripadnici trećeg voda druge čete prvog padobranskog bataljona jedne od najelitnijih italijanskih formacija. Britanci su pokazali entuzijazam, međutim procena na terenu i ratna sreća nisu bili na njihovoj strani.  

I tu je zabuna bila na štetu Engleza. Italijani su pomislili da su u pitanju Arapi koji su se krili iza jedne uzvisine. Kada je poručnik Alfredo Sanduli Merkuro (Alfredo Sandulli Mercuro “Santulli”),  koji je znao arapski,  uputio poziv za lozinku, Englezi su uzvratili vatrom. Italijani su shvatili ko je pred njima i smesta su stupili u bitku. Kukova grupa se povukla pokušavši da se skrije u jednoj pećini. Shvativši da su u bezizlaznoj situaciji kada im je Merkuro zapretio da će upotrebiti bacače plamena oni su se predali. Italijani su zarobili dva oficira, jednog podoficira, jednog kaplara i tri borca. Svi su oni, onim oficira, bili ranjeni. Italijani, koji su imali samo tri ranjena, u pećini su našli oružje i tri mine. 

Šta se događalo s Lejkokovom grupom? Potpukovnik, kao komandant cele operacije, ostao je s trojicom ljudi na plaži, da obezbedi mesto ukrcavanja. Grupa narednika Terija koja je pristigla nije mogla odmah da se ukrca usled snažne oluje. Tada su ih primetili Italijanski žandarmi i počela je bitka. Lejkok je, shvativši da su pred njim neuporedivo jače snage, naredio je borcima da se raštrkaju i krenu pojedinačno da se spasavaju. Posle 37 dana lutanja po pustinji, Lejkok i Teri su se dohvatili bezbednog mesta.

Jedan od pripadnika SBS 40 dana krio se sam u pustinji dok do njega nisu stigle jedinice saveznika. Ostatak je bio zarobljen, pri čemu su neki bili i ranjeni. Uprkos nemačkim i italijanskim informacijama, u ovako složenoj i haotičnoj operaciji, poginuo je samo potpukovnik Kizi, dok se jedan čovek udavio tokom iskrcavanja. Izvesno je da su Hejseldenovu grupu prihvatili i evakuisali pripadnici Grupe za daljinska dejstva.

Šta je sve doprinelo neuspehu?

Romel se 17. novembra, kada se dogodio napad, nalazio u Rimu u koji je stigao još prvog oktobra. O tome je britanska obaveštajna služba saznala preko sistema ”Ultra” tek 17. novembra, na sam dan akcije. Komandi na Bliskom istoku poslat je  dogovoreni signal za vanrednu situaciju, ali operacija više nije mogla da se zaustavi.

Grupa elitnih komandosa otišla je pravo u propast, bez obzira na to što nemački obaveštajci nisu imali podataka o mogućem napadu. Međutim, bilo je sasvim dovoljno da budu oprezni jer su već imali iskustva s napadima navedene Grupe za daljinska dejstva u pustinji. Čak i da je Romel bio na procenjenom mestu, Britanci ne bi imali šanse.

Poginula su dva komandosa, 28 je zarobljeno (od toga troje ranjeno), a troje su se sakrili. Nemci su imali četvoro mrtvih i troje ranjenih. Potpukovnik Kizi i četvorica poginulih Nemaca oo ličnom naređenju Romela sahranjeni su uz vojne počasti na mesnom katoličkom groblju. Svi poginuli su posmrtno odlikovani. Kada se sagledaju činjenice, jasno je da je to bila hrabra operacija, ali na ivici avanturizma. Tako je i završila. 

Posleratna istraživanja pokazala su nove detalje: nigde nije nađen dokaz da je Hejzelden uopšte prijavio Romelovo prisustvo! Istraživači sumnjaju da je ta akcija inscenirana od strane britanskog štaba kako bi se skrenula pažnja s glavnih događaja. Jedini pouzdan podatak može se naći u izjavi Džemsa Gornala (Gornall James), inače artiljerca, koji je zarobljen tokom akcije.

On je izjavio kako je u podmornici čuo potpukovnika Kizija da im je ”cilj da uhvate Romela”. Kada je vest o neuspelom napadu stigla do Romela, on je bio ogorčen što su Britanci verovali da se njegov štab nalazi 400 kilometara udaljen od fronta. Pustinjska lisica mnogo više je volela da bude blizu trupa.

Šta se dogodilo s formalnim uzročnikom debakla, kapetanom Hejseldenom? Njemu je tle Libije bilo suđeno. Poginuo je prilikom napada na Tobruk, 14. septembra 1942. godine i sahranjen na zajedničkom groblju u Alamejnu.