Planirana nabavka novih tegljača za britansku nuklearnu podmorničku bazu Faslejn u Škotskoj izazvala je političku i bezbednosnu debatu u Ujedinjenom Kraljevstvu, nakon što se pojavila mogućnost da bi deo ovih plovila mogao biti izgrađen u Kini.
Pomorska baza Njegovog Veličanstva Klajd (HMNB), poznata kao Faslejn, predstavlja centralnu tačku britanske nuklearne sile i dom je podmornica na nuklearni pogon. Iako tegljači koji su predmet nabavke nisu naoružani niti rukuju nuklearnim materijalom, oni imaju ključnu ulogu u manevrisanju podmornica i ratnih brodova u zatvorenim i osetljivim vodama.
Zabrinutost je dodatno pojačana činjenicom da britanska brodogradilišta nisu imala priliku da konkurišu za ovaj posao.
Kako je doneta odluka
Britansko Ministarstvo odbrane dodelilo je ranije ugovor vredan oko milijardu funti kompaniji Serco, koja je zadužena za pružanje podrške pomorskim bazama u Faslejnu, Davenportu i Portsmutu. U okviru tog ugovora, Serco ima pravo da bez dodatnog tendera angažuje podizvođače za nabavku pomoćnih plovila.
Kao deo tog aranžmana, planirana je kupovina 24 plovila, uključujući tegljače sa obrnutim krmenim pogonom, pilotske čamce, barže i specijalizovana pomoćna plovila. Ugovor za isporuku tih brodova dodeljen je holandskoj kompaniji Damen.
Sam ugovor ne precizira gde će brodovi biti izgrađeni. Damen, međutim, već godinama primenjuje distribuirani model proizvodnje, u okviru kojeg se manja pomoćna plovila često grade u brodogradilištima u Aziji, uključujući Kinu i Vijetnam, dok se završna montaža, integracija i isporuka obavljaju u Evropi.
Slična situacija zabeležena je i u Australiji, gde su tegljači iste kompanije isporučeni mornarici, a da su prethodno proizvedeni u kineskim brodogradilištima.
Reakcije u Škotskoj
Pojedini škotski političari ocenili su ovakav razvoj događaja kao neprihvatljiv sa stanovišta nacionalne bezbednosti i industrijske politike. Ukazano je na to da brodogradilišta u Škotskoj, uključujući ona u Port Glazgovu, poseduju kapacitete za izgradnju plovila ove veličine i složenosti, ali su ostala potpuno isključena iz procesa.
Kritike su se posebno usmerile na činjenicu da se uštede i rokovi isporuke stavljaju ispred industrijskog suvereniteta, čak i kada je reč o infrastrukturi povezanoj sa nuklearnim snagama. Postavljeno je pitanje da li država koja želi da zadrži stratešku autonomiju može sebi da dozvoli ovakvu praksu.
Šta zapravo stoji iza odluke
Iza političke i bezbednosne debate krije se znatno dublji i manje ideološki problem: industrijska realnost.
Kineska brodogradnja danas nudi kombinaciju cene, brzine isporuke i serijske proizvodnje koju evropska brodogradilišta teško mogu da prate bez masivnih subvencija. Izgradnja trupa u Aziji, a završna montaža u Evropi, postala je standardna praksa ne zato što je politički poželjna, već zato što je ekonomski održiva.
Rastući troškovi rada, energije i regulative u Evropi doveli su do toga da čak i vojni i državni projekti sve češće zavise od globalnih lanaca snabdevanja. U tom kontekstu, Kina se pojavljuje ne kao bezbednosni izazov sam po sebi, već kao industrijski akter sposoban da isporuči ono što tržište traži.
Problem nije Kina, već Zapad
Ovaj slučaj ne govori prvenstveno o bezbednosnim rizicima kineske proizvodnje, već o gubitku industrijskih kapaciteta u Evropi. Ako pomoćni brodovi za nuklearnu bazu više ne mogu da se izgrade konkurentno u Ujedinjenom Kraljevstvu, onda pitanje suvereniteta ne počinje u Pekingu, već u Londonu i Briselu.
Kineska prednost u ovom slučaju nije politička, već strukturna: niža cena, kraći rokovi i sposobnost masovne proizvodnje. Zapad se suočava sa izborom koji je sve očigledniji, ili da prihvati globalizovane lance snabdevanja, ili da plati visoku cenu obnove sopstvene industrijske baze.
U tom smislu, kineski tegljači nisu pretnja britanskoj bezbednosti. Oni su ogledalo koje pokazuje koliko je Zapad spreman da žrtvuje industrijski suverenitet zarad kratkoročne funkcionalnosti.
O kakvom britanskom industrijskom suverenitetu govire? Pa oni ne mogu ni WC školjku da naprave, a da pri tom ne pitaju amere.