Dok SAD i Kina već praktično žive u eri šeste generacije, Evropa se i dalje zaglavljuје u procedurama, birokratiji i međusobnim trzavicama. Nemačka sada razmatra ulazak u Globalni program borbenog vazduhoplovstva (GCAP) koji predvode Velika Britanija, Italija i Japan, što bi moglo da označi istorijski raskid sa Francuskom u razvoju sledeće generacije evropskih borbenih aviona.
Vest je odjeknula nakon što je italijanski ministar odbrane Gvido Kroseto potvrdio da Berlin „procenjuje opcije“, te da je program otvoren i za druge zemlje poput Australije, Kanade i Saudijske Arabije.
GCAP, koji sada nastupa pod trgovačkim imenom Edgewing, predstavlja konkurentski projekat u odnosu na francusko-nemačko-španski FCAS, koji se već godinama suočava sa političkim, industrijskim i tehničkim sporovima.
FCAS se urušava pod težinom sopstvenih problema
FCAS je prvobitno zamišljen kao simbol „evropske strateške autonomije“ u oblasti odbrane. Umesto toga, projekt je postao poprište višegodišnjih sukoba oko podela zaduženja i kontrole nad tehnologijom.
Francuska kompanija Daso, imenovana za glavnog izvođača, insistira na 80 odsto ovlašćenja u ključnim segmentima i oštrom ograničavanju pristupa svojim inovacijama. Time štiti svoju ekspertizu, ali i stvara duboko nezadovoljstvo u Berlinu.
Na drugoj strani, Erbas i nemačka vlada odbijaju da prihvate ulogu koja bi imala karakter podizvođača bez pristupa najvrednijim komponentama budućeg aviona. Time FCAS sve više liči na projekat u kome se politička simbolika sudara sa nacionalnim interesima, a napredak postaje gotovo nemoguć.
Rat izjava uzdrmao odnose Pariza i Berlina
Situacija je dodatno eskalirala pošto je francuska ministarka odbrane Katrin Votren izjavila da „Nemačka sama ne može da napravi borbeni avion“. U Berlinu je to protumačeno kao pokušaj opravdavanja francuske dominacije u projektu i kao uvreda nemačkoj industriji.
Međutim, realnost je složenija. Nemačka ima snažnu bazu, uključujući Erbasov centar u Manhingu, gde se sklapaju i modernizuju Jurofajteri, kao i tehničke gigante poput MTU Aero Engines i Premium AEROTEC.
Njihov doprinos globalnom lancu snabdevanja – uključujući i učešće u programu američkog F-35 – pokazuje da Berlin poseduje kompetenciju za ravnopravno učešće u bilo kojem međunarodnom konzorcijumu.
Zašto Berlin razmatra GCAP?
GCAP se trenutno razvija brže i stabilnije od FCAS-a. Novo zajedničko preduzeće Edgewing obezbedilo je ravnopravno učešće partnera BAE Systems (UK), Leonardo (Italija) i Mitsubishi (Japan). Cilj je ulazak u službu 2035. godine, što je najmanje pet godina pre najoptimističnijih procena za FCAS.
Za Berlin, GCAP deluje kao razumniji i prizemljeniji izbor. Umesto stalnog natezanja oko toga ko ima poslednju reč, ovaj program nudi ravnopravno učešće svih partnera, bez dominacije jedne države. Time bi Nemačka dobila jasniji uvid u razvoj ključnih tehnologija i stabilniju podelu troškova, što je za nju od presudnog značaja.
Uz to, GCAP otvara prostor da se nemačka industrija pozicionira snažnije nego u FCAS-u, gde bi veliki deo posla ostao pod francuskom kontrolom. Projekat britansko-italijansko-japanskog konzorcijuma već sada napreduje bržim tempom, sa manje političkih zastoja i jasnijom organizacijom, što je dodatni razlog zbog kog Berlin ovu opciju sve ozbiljnije razmatra.
Ali, na drugoj strani, ovakav potez bi bio veoma težak udarac francusko-nemačkim odnosima, koji su temelj političke arhitekture Evropske unije.
Politički pritisak raste pred ključne rokove
Nemački kancelar Fridrih Merc nalazi se pod velikim pritiskom da donese odluku pre važnog samita EU 18. decembra. Ministri odbrane Francuske, Nemačke i Španije trebalo bi da se sastanu 11. decembra kako bi ponovo razmotrili dalju sudbinu FCAS-a.
Ako Berlin ne popusti, projekat bi mogao da ostane bez najvećeg evropskog finansijera i industrijskog partnera, što bi praktično značilo njegovu stagnaciju ili smrt.
S druge strane, ulazak u GCAP bi pokazao da se Nemačka odlučila za bržu, tehnički stabilniju i politički manje konfliktu verziju razvoja borbenog aviona šeste generacije. Međutim, taj izbor bi ujedno otvorio rizik od dubokog zahlađenja odnosa sa Parizom i ozbiljnog udarca ambicijama o „evropskom odbrambenom suverenitetu“.
