Da li ima nekoga među našim čitaocima da nije pročitao roman Tri musketara, gledao neki od brojnih filmova i serija, ili se dohvatio stripa o njima? Znali smo napamet četvorku koja se najpre zvala tri musketara: Portos, Atos, Aramis i – D’ Artanjan. Zapamtili smo ih po bravuroznom, spektakularnom, takoreći mađioničarskom baratanju mačem… A oni su ime dobili prema musketama, ranom obliku dugog vatrenog oružja za pojedinačnu upotrebu.
Inače, reč je o istorijskim ličnostima. Za D’Artanjana se znalo da je imao blistavu karijeru kod Luja XIV, komandovao je istovremeno nekolikim gardijskim jedinicama, al je najpoznatiji kao glavni poručnik (capitaine-lieutenant) prve kraljevske gardijske čete poznate kao sivi musketari.
Musketari (fr. Mousquetaires) bili su tokom XVI do XVII veka vojnici naoružani musketama (šp. Mosquete). To je bilo fitiljno vatreno oružje razvijeno iz arkebuza, nastalih iz potrebe da se dejstvuje po sve boljem oklopu. Arkebuza se pojavila kao taktička potreba, a omogućio ju je napredak tehnologije materijala, posebno baruta. Bila je logičan korak u razvoju ličnog naoružanja pošto se barut već dokazao u artiljeriji, inžinjeriji, itd. I jedna i druga puška punile su se spreda. Arkebuza je izlivana od bronze, a musketa od gvožđa i obe su imale mali praktičan domet – oko 100 metara.
Francuski etimolozi tvrde da je reč musket izvedena od njihove reči mousquette (jastreb) jer su tada oružju često imena davana po životinjama. Po alternativnom tumačenju, imenica musketa u gotovo neizmenjenom obliku pojavljuje se u mnogim jezicima (fr. mousquet, nem. muskete, poljsko muszkiet, rus. мушкет). Za osnovu ima italijansku imenicu moschetto, deminutiv od reči mocha (muva).
Nije dokazano zbog čega bi se ovako teško oružje nazvalo imenom jednog od najmanjih i najlakših insekata; možda zato što je bilo teško odbraniti se od nje. Zahvaljujući tt osobinama njome se moglo dejstvovati iz streljačkog stroja, velikom koncentracijom vatrene moći. Musketa je korišćena u pešadiji, ali ju je bilo i u konjičkim jedinicama. Tada su musketari u kombinaciji s kopljanicima mogli voditi borbu i peške i na konjima.
U bliskoj istorijskoj vezi s njima su draguni ili dragoni (Dragoons, Dragoner, Драгуны). Oni su najpre bili pripadnici pešadije koji su konje koristilli za transport, a ne za borbu kako je to činila konjica. Njihova pojava prethodila je lakšem definisanju mesta i uloge musketara. Relativno kratko su se zadržali kao takvi (s kraja XVII do početka XVIII veka). Prvom polovinom XVII veka formirani su čitavi pukovi, ali uglavnom od stranih plaćenika koji su angažovani na rok od jedne ili dve godine. Čuven je Dragonski puk Kardinala Rišeljea ( régiment des dragons du Cardinal) koji je osnovan 1635. godine.
Musketari u rodu konjice imali su formaciju brigade koja je bila usitnjena na samostalne vodove. Najpoznatiji musketari bili su gardisti francuskog kralja Luja XIII Pravednog (Louis XIII le Juste, u nekim jezicima i Lodovik, 1601-1643), službeno nazvani Kraljevski musketari (Mousquetaires du Roi, odnosno Mousquetaires de la Garde du Roi de France). Upravo njih je proslavio Dima Otac u svom romanu Tri musketara (Les trois mousquetaires).
Musketari su zaista u prvo vreme nosili rapire – dugačke, tanke i oštre mačeve. Oni su im služili kao pomoćno oružje tokom punjenja glomaznih musketa. Rapir je kasnije zamenjen valonskim mačem, poznatim još pod nazivom korpasti, jer je rukohvat bio zaštićen nekom vrstom metalne korpice. Takav mač nosio je i D’Artanjan. Izbor mača varirao je i zavisio je od pojedinca, vođe jedinice ili vremenskog perioda.
Šta su nosili musketari Luja XIII? Oni su bili naoružani musketama s fitiljem, mačem, noseći i par pištolja koji su bili spakovani u sedlu. Već posle 1721. godine, prema svedočenju sveštenika Danijela, navedenom u knjizi Istorija francuske milicije ( History of the French Militia), muskete su se sve manje pojavljivale u stroju (najčešće protokolarno, na smotrama) i nestale su iz upotrebe. Stizalo je vreme lakših, ubojnijih ostraguša, a zatim obrnočepnih pušaka.
Zašto su u svoje vreme muskete bile tako važne? One su bile napredak u odnosu na arkebuzu. Međutim, veliki nedostatak bila je njihova glomaznost i duga priprema, pa su korišćene samo u stroju, odnosno pri plotunskom dejstvu grupe. Privremeno napadno-odbrambeno rešenje bio je ”trijumvirat”, kombinacija vojnika s kopljem, arkebuzom i musketom. S dobrim komandirom, jedno odeljenje moglo je efikasno rasporediti međusobnu podršku, u zavisnosti od udaljenosti neprijatelja i sopstvenog položaja. U slučaju neposredne rovovske borbe tadašnja vatrena oružja bila su potpuno beskorisna. Tako je bilo čak i kada je arkebuza istisnuta s bojnog polja usavršavanjem muskete.
Formacija je takođe bila uslovljena osobinama oružja, odnosno njegovom masovnošću. Ako je u XVI veku u četama kopljanika na tri kopljanika dolazio jedan musketar, već u snagama Karla Petog u svakoj četi bilo je po 10 musketara, a tokom Tridesetogodišnjeg rata (Dreißigjähriger Krieg, Guerre de Trente Ans, 1616-1648) oni su predstavljali dve trećine celokupne pešadije. Obuku musketara najviše je unapredio Gustav Adolf (švedski kralj Gustav II Adolf, lat. Gustavus Adolphus, poznat kao Lav severa i Snežni kralj). Tako već krajem XVII veka kopljanici ne deluju više pojedinačno ili u grupama, već predsavljaju jednoredni stroj koji je usmeravao napad, ili bio u zaštitnom poretku.
Musketari su svojom pojavom i vatrenom moći bili izazov za stratege pa su svi pokušavali da ih na ovaj ili onaj način isoriste. Konjica je bila veoma zainteresovana za musketarske prednosti. Ona je na pojavu musketara odgovorila formiranjem letećih odreda, pa čak i armija. Do kraja XVI i početkom XVII veka u konjičkim pukovima pojavile su se čete konjičkih dragona sastavljene od musketara i kopljanika. Dok su musketari mogli da dejstvuju samo kad siđu s konja, kopljanici su to radili i u galopu. Takva taktika zadržala se čak i Prvom svetskom ratu.
Kakva je bila oprema musketara?
Svaki musketar imao je širok pojas s 12 fišeklija od tvrdog materijala. U njih jedanaest bile su rezerve nabojne smeše, a u dvanestoj je bio barut u prahu koji je davao potpalu punjenju. Na pojasu se nalazila i torbica sa bojevim zrnima i komadićima fitilja. Dopunsko oružje bila su sečiva – berdiš (berdysz, bojeva sekira veoma dugog lučnog sečiva) i musketarski mač koji je nošen na pojasnom držaču (porte-épée – portupeja).
Taktička formacija puž (caracol), kada su na smenu dejstvovali redovi kako bi se punjenje oružja što pre obavilo, nadoknađivala je sporost musketa. Duboka formacija omogućavala je pravovremeno povlačenje posle plotuna. Radi dejstva s veće daljine i smanjenja trzaja korišćeno je švedsko pero ( Swinefeather, Swedish feather), vrsta račvastog stalka s rogljem u koji je smeštana puška prilikom dejstva. I ono je moglo biti korišćeno kao hladno oružje.
Po čemu je najlakše bilo prepoznati musketara?
Oni su nosili plavi plašt sa srebrnim ili zlatnim ukrasima. Na prednjoj, bočnoj i zadnjoj strani plašta bili su uočljivi beli krstovi oivičeni plamenom, dok bi donji deo krsta bio izdužen. Gotovo sve što se zna o originalnom musketarskom plaštu može se naći u dva izvora: Francuska država (”Etat de la France” izdanje iz 1642. godine) i Prava i nova država Francuska (”Le vray et nouveau estat de la France”, izdanje 1656. godine).
Taj manjak informacija doveo je do cvetanja umetničke slobode, kada su ilustratori birali po svom nahođenju i mašti boje – od svetloplave do ljubičaste. Musketari su u odnosu na druge pešadijsko-konjičke snage potrajali relativno kratko (koliko i oružje koje su nosili). BIli su pravi predstavnici svoga vremena, onako slikoviti, nakinđureni, bez ikakvih naznaka prikrivanja ili kamuflaže.
Iza sebe su ostavili mnoštvo legendi i jedan od najboljih slogana svih vremena – svi za jednog jedan za sve.
Hvala