Najveća tema u ovom trenutku kada je reč o ukrajinskom ratu/SVO nije vest sa fronta niti novi talas političkih skandala u Ukrajini, već američki mirovni plan koji su London, Brisel i Kijev odmah odbili. U nastavku ulazimo dublje u suštinu plana i, posebno, u američku ulogu u pregovorima.

Za nas, a verovatno i za američko i rusko rukovodstvo, ovaj plan izgleda kao prihvatljiv kompromis. Međutim, proukrajinski glasovi ga vide kao kapitulaciju, dok ga mnogi tvrdo orijentisani proruski komentatori doživljavaju kao napuštanje Harkova i Odese.

Još uvek nemamo baš sve detalje, ali deluje da se plan vraća na ono o čemu su Putin i Tramp razgovarali u Ankoridžu u avgustu.

Ono što je do sada poznato jeste:

• Ukrajina se povlači iz Donjecke oblasti
• Ukrajina se odriče oružja dugog dometa
• Ukrajina smanjuje svoje oružane snage

Puno ključnih pitanja još uvek nije javno precizirano. Ne znamo da li su deo predloga ili je ovo tek prva faza inicijative.

Šta će biti sa Zaporožjem, Hersonom i ostatkom fronta?

Front bi mogao biti zamrznut u postojećoj formi, ali moguće je i da plan podrazumeva rusko povlačenje iz delova koji se nalaze van granica Zaporoške i Hersonske oblasti.

Drugi elementi verovatno će biti isti kao u prethodnim mirovnim predlozima:

• bez članstva Ukrajine u NATO
• bezbednosne garancije za Ukrajinu, a možda i za Rusiju
• bez ratne odštete od strane Rusije
• odmrzavanje ruske imovine, moguće postepeno
• ukidanje sankcija Rusiji, takođe postepeno
• garancije za ruski jezik u Ukrajini
• garancije za Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarhata i povraćaj oduzete imovine

Među temama koje gotovo sigurno neće biti uključene su: dublja federalizacija Ukrajine, legalizacija zabranjenih „proruskih“ političkih partija i formalna „denacifikacija“.

Da li bi ovakav plan predstavljao ukrajinsku kapitulaciju?

Naravno da ne. Ratovi u realnosti gotovo nikada ne završavaju bezuslovnom predajom jedne strane, već kompromisom. Rusija ima prednost u svakom smislu i besmisleno je tražiti uslove koji bi značili rusku kapitulaciju.

Geopolitika se zasniva na realnosti, ne na idealima. Ako svako pokuša da nameće svoje ideale drugima, svet ulazi u beskrajne ratove, posebno kada jedna strana odbija kompromis pod izgovorom da su njihovi ideali „dobri“, a tuđi „zli“.

Nažalost, Ukrajina se pretvorila u pijuna u rukama antiruskih ukrajinskih političara koje podržavaju zapadni političari zainteresovani za širenje globalističkog uticaja ka istoku po svaku cenu. Ukrajina je verovatno posmatrana kao odskočna daska ka većem cilju – promeni režima u Rusiji. Kada to nije uspelo i kada je Rusija odgovorila, Ukrajina je postala bojno polje i žrtveni jarac.

Rat sada uglavnom održava zapadni vojno-industrijski kompleks, zajedno sa političarima koji žele da koriste „rusku pretnju“ kao pogonsko gorivo za izgradnju evropske superdržave. Tu su i oni političari koji su svoju karijeru vezali za ratnu politiku, pa bi povlačenje značilo gubitak vlasti. Uz to, svesni su da su možda stvorili realnu rusku pretnju koju EU ne može da izdrži, pa nastoje da Rusija ostane zaokupljena sankcijama i ratom dok pokušavaju da ponovo naoružaju njihove vojske.

Ukrajinsko rukovodstvo takođe ima direktan interes da rat traje, posebno u političkom sistemu gde novi lideri po pravilu optužuju prethodne za sve probleme. Ako Zelenski izgubi vlast, on i njegov krug mogu izgubiti sve, uključujući i slobodu.

Tramp je faktor neizvesnosti. On oscilira između pozicija. Suštinski je američki nacionalista koji ne mari mnogo za teritorijalne sporove u Istočnoj Evropi. Želi normalizaciju odnosa sa Rusijom i izbegavanje preterano bliskog kinesko-ruskog saveza. Njegov problem je što sluša previše savetnika i nema čvrst, dosledan stav. Danas prihvata ruske argumente, a već sutra može potpuno da promeni kurs.

DA LI JE AMERIČKI MIROVNI PLAN DOBAR ZA UKRAJINU?

Najkraće rečeno, da. Mir je uvek bolji od rata, pogotovo u ovakvom kontekstu.

Iz ukrajinske perspektive može se tvrditi da Rusija mora biti kažnjena, ali kada napustimo dečije igralište i uđemo u svet realpolitike – pravila su drugačija.

Rusija polako ali sigurno dobija rat.

Kada procenimo alternative, moramo porediti sadašnjost sa onim što će se događati za nekoliko godina. Ukrajina je 2022. u Istanbulu dobila veoma povoljan predlog, ali ga je odbila. Današnji predlog je lošiji za Kijev – a sutrašnji će verovatno biti još gori.

Uskoro će Rusija, da bi zaustavila borbe, zahtevati čitave oblasti Herson i Zaporožje. Za nekoliko godina ruska kontrola može narasti sa današnjih pet oblasti na osam do deset. Cena toga bi bila dodatno razorena infrastruktura, više stotina hiljada ukrajinskih vojnika poginulih, milioni raseljenih. To je kao kada se odbija amputacija stopala dok se nada da će sepsa nestati sama od sebe. Ishod je amputacija cele noge ili smrt.

Šta mirovni plan znači za Ukrajinu?

To znači da Ukrajina ostaje nezavisna država i da zadržava najveći deo teritorije. Sam opstanak države postaje svojevrsna pobeda. To takođe znači da mora ostati neutralna i da mora normalno tretirati rusku manjinu.

Mala neutralna država može imati uspešan razvoj. Primer posleratne Finske to jasno pokazuje. Štaviše, Ukrajina bi, prema ovakvom planu, imala znatno manju rusku manjinu, pa ne bi postojala bojazan od „rusifikacije“.

Takav sporazum nije loš za Ukrajinu – a sve alternativne opcije su mnogo gore.

Ako Zelenski istinski patriota, trebalo bi da žrtvuje sopstvenu poziciju i reputaciju kako bi sačuvao budućnost Ukrajine. U suprotnom, on je samo još jedan političar koji za očuvanje sopstvene vlasti žrtvuje sve oko sebe.

Nažalost, pravi ukrajinski patrioti ginu na frontu u ratu koji više nema strateškog smisla, dok se njihovi politički lideri bogate, a njihova deca žive na sigurnom u inostranstvu. Ne očekujemo razuman i dugotrajan mir sve dok je Zelenski na vlasti. Možda će biti potrebno da u Kijevu dođe do promene vlasti kako bi se uopšte otvorio prostor za stabilan sporazum.

Ostaje da vidimo da li će SAD pustiti u javnost dovoljno kompromitujućih informacija o Zelenskom tokom aktuelnih istraga o korupciji kako bi ga primorale da odstupi.